Слушајте Sputnik

    Гост Битефа: Храбар театар изазива добре последице (аудио)

    Интервјуи
    Преузмите краћи линк
    Пише
    0 0 0
    Пратите нас

    За велику већину људи овај систем није баш најправеднији, а могао би бити и праведнији и бољи, каже гост Битефа, позоришни редитељ Борут Шепаровић.

    „Ништа се битно није променило, осим што можемо гледати како су прошли који избори, како је то било у Хрватској, а како у Србији. Састав је такав да у њему ’ко је јачи тај квачи‘ и ко може тај то и чини. За велику већину људи овај систем није баш најправеднији, а могао би бити и праведнији и бољи“, каже за Спутњик гост Битефа Борут Шепаровић, угледни загребачки позоришни редитељ чија је представа „А где је револуција, стоко?“ отворила 48. Битеф.

    Ове године био је један од почасних гостију на церемонији свечаног отварања фестивала на којој је помињање његовог имена публика испратила аплаузом. О првим утисцима са Битефа, али и из Београда, са две године дистанце, Шепаровић каже: „Мени је увек угодно у Београду. Радује ме што видим да Битеф иде даље, то је већ 50 година, а атмосфера је и даље добра. Лепо је бити овде“.

    Када ће београдска публика имати прилику да погледа неки ваш нови комад? На чему тренутно радите?

    — Радим на неколико пројеката. Један се зове „Љубав“ и требало би тек почетком следеће године да буде изведен у Загребу, а да ли ће бити и пред београдском публиком — видећемо. Радим и „Цијанкалиј“, представу која се бави репродуктивним правима жена, и радим је пре свега у едукативне сврхе. Било би ми драго да и са том представом гостујем овде.

    Један сте од ретких који се у позоришној представи позабавио драмом кредитно задужених људи. Да ли живимо у времену које постаје инспиративније за трагедију од класичних текстова?

    — Мој последњи пројекат се бави судбинама људи, барем оних у Хрватској, који су узели кредите у швајцарским францима. Било је ту доста трагичних судбина, кад се људима читав смисао рада и живота сведе на то да враћају неки дуг. Притисак који им се десио због таквих кредита направио је нешто са њиховим животима, тако и толико да је то постала политичка тема пар екселанс, бар у Хрватској. А све то што се дешавало битно је утицало и на резултате на недавним изборима. У представи смо се запитали шта би се догодило да се дугови могу праштати и откуд идеја да се они под било којим условима морају враћати, чак и кад можда нису заиста легитимни. Ми смо то дотакли у нашој представи која је и даље на репертоару Загребачког казалишта младих.

    Шта као редитељ очекујете од театра и шта би по вашем осећању и жељи театар све могао да буде, шта би све могао да учини?

    — То је тешко питање. Доста дуго радим у театру, више од 25 година, и чини ми се да је он ту за једну релативно уску скупину људи која себи то може да приушти. За оне који могу да плате улазнице и који то прате, а то је, рекао бих, неки средњи слој. И онда и ја сâм имам проблем с тим да је то заправо луксуз и нас уметника и те публике, да ми ту расправљамо нека згодна питања о којима сви већ знамо све, бар се тако чини, унапред. Имам доста дилема о томе шта театар може, али мислим да када је храбар — може да отвори битне ствари. Чак и та нека врста храбрости може да укаже на нешто. Е, сад, да просуђујем да ћемо тиме променити свет… Бојим се да нећемо. Али, када је театар храбар и када неку тему, која је наизглед на листи приоритета и од некаквог друштвеног и политичког значаја, а мало је испод, подигне, па то уђе у јавну дискусију… Е, када позориште ради такве ствари, без обзира да ли је реч о идеолошким, економским или проблемима национализма и шовинизма, када се, дакле, позориште тиме позабави и подигне их мало на лествици, и уведе у јавну расправу — онда чини много. Успоставља јавност, и ја верујем да ћемо — ако се то ради храбро и поштено — негде на дуги рок имати неке добре последице.

    Како у том смислу коментаришете представу кинеског плесног театра која је отворила Битеф, а која није од те врсте позоришта?

    — Не волим да оцењујем туђе радове, чини ми се да то није у реду према другим уметницима. Али… Рецимо нека моја асоцијација је била да та представа веома добро оцртава кинески политички систем. У неком смислу, Северна Кореја сусреће Америку, Пјонгјанг Сан Франциско, па онда са једне стране видим плес који би могао бити готово са некаквог слета, а са друге је ипак на неком језику савременог света… Када се споје та два система, добијемо представу која је у том смислу јако занимљива.

     

    Тагови:
    позориште, БИТЕФ, Борут Шепаровић, Хрватска, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога