Слушајте Sputnik
    Давид ПаржижекДавид Паржижек

    „Велики брат“ нас посматра

    NGUYEN PHUONG THAO.NGUYEN PHUONG THAO.
    1 / 2
    Интервјуи
    Преузмите краћи линк
    Маша Радовић
    0 230

    Треба да се потрудимо да сами решавамо своје проблеме и да будемо свесни утицаја који Америка има на Европу. Дешавају се ствари са којима су, ако мене питате, мало претерали. То су исте оне ствари које су се дешавале пре 25 година у Источној Европи, иза „гвоздене завесе“, каже у интервјуу за Спутњик чешки редитељ Душан Давид Паржижек.

    Представа „Урнебесна тама“ Душана Давида Паржижека, у продукцији бечког Бург театра, изведена је у Југословенском драмском позоришту у оквиру јубиларног, 50. Битефа.

    Текст младог немачког писца Волфрама Лоца, који иронично реферише на амблематичну књигу Џозефа Конрада „Срце таме“ и култни филм „Апокалипса данас“ Френсиса Форда Кополе, бави се постколонијалном атмосфером у данашњој западној цивилизацији и њеном ограниченом, арогантном перцепцијом „другости“, која производи неразумевање и агресију.

    Паржижек је за Спутњик говорио о свом виђењу овог комада, о проблемима савременог света, и о негативном утицају Сједињених Држава на земље Европе.

     

    Како то да тама, која симболизује мрак и ништавило, може у исто време да буде и урнебесна?

    — Мислим да Лоц у свом комаду жели да покаже да позориште, биоскоп, па и сама литература покушавају заправо да се легитимишу кроз морализовање. Покушава и да нам објасни како су све те ствари смешне. Писци као што је Волфрам Лоц креирају нови смисао за хумор, а људи успостављају добру комуникацију с њима. Да, то јесте комад о шверцерима, о криминалу и насиљу, о пиратерији, о Првом свету — који није у стању да комуницира с људима који имају проблеме, и тако нам показује своју најслабију страну, а то је један „заробљени менталитет“. Да, ово заиста јесу озбиљна питања и озбиљне дебате, али оно што Волфрам такође покушава да нам покаже је да ми не можемо да се сакривамо иза награђиваних представа, познатих филмова и ремек-дела литературе. Не можемо само да кажемо „да, прочитао сам Конрадово ’Срце таме‘, и знам да је колонијализам нешто веома лоше“. Не, не, то није довољно. И ово је само почетак. Ово су само фразе. Када почнете да цитирате ове књиге, ове филмове и ове позоришне комаде, треба да будете бар један корак испред, и то је разлог зашто су сви ови проблеми приказани у овој представи, на начин који је некада веома суров, веома груб. Ову представу често играмо у земљама немачког говорног подручја, и делује као да је људима смешно док је гледају, јер публика није у стању да покаже своја осећања на други начин. Овај комад нам нуди нови смисао за хумор. И некада заиста успемо да изазовемо реакцију код публике која је вољна да се активно ангажује, да разговара с нама.

    Да ли је ова представа критика савремене цивилизације, а самим тим и савременог позоришта?

    — За мене је она увек критика савременог, модерног позоришта које покушава да се легитимише кроз морализовање, али је такође то нешто што помаже да се разумеју различитости. Мислим на мигранте, на људе из ратних зона, који нас терају да се стидимо због тога што се они појављују на нашим улазним вратима. А ми? Морамо да некако реагујемо и, у најбољем случају, помогнемо им. Док год размишљамо о различитостима као што су „они и ми“, „други и ми“, постоји разлог да се на позорнице постављају комади као што је овај Лоцов.

    Какав је, по вашем мишљењу, утицај Запада на Европу?

    — Проблем је у томе што смо ми, у данашње време, већ све прихватили — чак и то да су мобилни телефон Ангеле Меркел прислушкивале америчке обавештајне службе! То је нешто што данас, просто, може да се деси, и то је просто тако. Мислим да треба да се трудимо да сами решавамо своје проблеме, а нарочито да будемо свесни утицаја Америке на европске земље. Дешавају се ствари у којима су, ако мене питате, мало претерали. То су исте оне ствари које су се дешавале пре 25 година у Источној Европи, иза „гвоздене завесе“ — оне се дешавају и дан-данас! И сви ми жмуримо, прихватамо да су они нека врста светског полицајца, да имају право да управљају нама, да нам показују које ствари су најбоље за њих, односно — најбоље за нас. Треба добро да се припазимо тог „Великог брата“ који нас непрестано посматра.

    Како се лик српског шверцера нашао у вашој представи?

    — Он је жртва. Али је и продавац. Приказује нам врло духовиту, врло кратку визију некога ко је преживео југословенске ратове. Покушава да исприча своју причу, можда и да нам уваља неку робу кроз причање те приче… Он осликава и један од оних проблема с којима морате да се носите ако размишљате о свим овим ратовима, о свим трајним осећањима кризе која се дешава нама овде у Европи. То је главни разлог због ког имамо овај лик у представи.

    За крај, да ли ће српска публика моћи да види неки ваш комад и после Битефа?

    — Надам се, заиста се томе надам! Надам се, пре свега, да је комад преведен на српски језик. Видео сам српски наслов, тако да би требало да је преведен, и надам се да ћемо тиме некога инспирисати и да га постави на сцену. А ако ме неко коме се допада мој рад позове да режирам, веома радо ћу доћи! Додуше, то се досад још никад није догодило…

    Тагови:
    Битеф, редитељ, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога