Слушајте Sputnik
    Мило Ђукановић

    Срби су жртве Миловог расизма

    © AFP 2018 / SAVO PRELEVIC
    Интервјуи
    Преузмите краћи линк
    Небојша Поповић
    4513

    Ђукановићева „нова“ Црна Гора је данас земља која је удаљена од своје традиционалне историјске осе, тврди Владимир Божовић, универзитетски професор и предсједник УО Матице српске у Црној Гори.

    Он је у интервјуу за Спутњик истакао да је најблажи опис положаја Срба у Црној Гори данас „дискриминација“ са елементима расизма, о чему свједочи и Ђукановићева изјава од прије неколико година када је на питање о малом учешћу Срба у државној администрацији одговорио да то није питање дискриминације већ „питање компетенција“.

    Црна Гора је већ дуже вријеме у дубокој политичкој и друштвеној кризи, а рекло би се да ће договорена влада ДПС са мањинским странкама само још додатно погоршати ситуацију у земљи. Шта је по Вашем мишљењу главни узрок таквог стања, и има ли Црна Гора снаге да сама пронађе излаз из актуелне ситуације?

    Владимир Божовић
    © Sputnik / Небојша Поповић
    Владимир Божовић

    — Узроци су веома дубоки. Одавно је појам „Црна Гора“ изгубио свој оригинални и романтично-историјски садржај. Тај назив се данас, нажалост, користи за покривање и прикривање феудалног посједа и мафијашке организације на чијем челу се погубно дуго налази Мило Ђукановић. Стицајем несрећних историјских околности, Ђукановић је почетком деведесетих дограбио државне печате. Злоупотребљавајући ту позицију, у похлепном и расипничком маниру, он је разорио све оне вриједности, материјалне и нематеријалне, које су племенитим прегалаштвом, неизмјерном храброшћу и свијешћу о слободи стварале генерације. Огроман дио материјалних вриједности је „преселио“ у сефове своје уже и оне нешто шире, „транзиционе“ породице. Упоредо са тим, растурен је традиционални духовно-морални код Црне Горе.

    На крају своје власти, Ђукановић оставља потпуно разорену земљу. У пејзажима нашег времена доминирају уморни, болесни, депресивни људи. Бестрага се изгубило пожртвовање за ближњег, за заједницу. У сунђераста срца обездушеног потомства се уселила саможивост и безобзирност… Распродата земља осуђена је да моли за своју основну егзистенцију.

    Данас, послије скоро три деценије власти Мила Ђукановића, имамо драматично подијељено друштво, иако смо затрпани мантром о међунационалном и међувјерском складу. Подјеле су опасно дубоке. На Балкану, иначе, врло брзо стасава коров ирационалних подјела које је готово немогуће искоријенити. Један од најпогубнијих резултата Ђукановићеве владавине је то што је он, зарад личног, шибицарског политичког интереса, а уз помоћ неких историјски врло заинтересованих адреса, уселио сјеме тешке подјеле унутар православне већине у Црној Гори. Данас већ расту генерације дјеце са чврстим увјерењем да их „нешто“ јасно разликује од њихових вршњака сличних или чак истих презимена, исте вјере и поријекла. То „нешто“ је Ђукановићев режим пунио различитим фалсификатима, а ваљао кроз баналност политичке свакодневице. Као резултат тога, имамо већ очврсле и набубрене зидове подјела.

    Не вјерујем да се Црна Гора сопственом снагом може вратити у нормалан и достојанствен живот. За то нам је, сем „талика црногорског“, ипак потребна Божја помоћ или нека радикалнија геополитичка прерасподјела. За ово друго, након предсједничких избора у САД, већ имамо неку наду.

    У којој мјери је, по Вашем мишљењу, присутан утицај страног фактора на тренутна дешавања у земљи?

    — У земљи у којој, на примјер, америчка амбасада отворено без икаквог скривања учествује у дизајнирању законских рјешења, збиља је немогуће говорити о „утицају“ страног фактора. Ради се о протекторату најнижег нивоа. Нажалост, све што се дешава данас у Црној Гори је уско скопчано са животним калкулацијама и страховима Мила Ђукановића. Средином деведесетих, са инстинктом локалног нарко-дилера, Ђукановић је укапирао ко је најјачи играч на глобалној сцени. Зато се напрасно престројио, извукао испод кишобрана Слободана Милошевића и сакрио испод дугих цијеви Шесте флоте. Отуд је почео „еманципаторску“ борбу за „нову“ Црну Гору, удаљену од њене традиционалне историјске осе. Кад год би Ђукановић накратко искакао ван америчког радара, као у референдумском периоду блискости са неким руским тајкунима, стизало би хитно „упозорење“ из Барија и других центара гдје су још увијек у фиокама сложене озбиљне оптужнице. И то би било довољно за његово враћање у орбиту. Као и свих претходних година, он је и данас само отужна марионета, која на крају своје политиче каријере ишчекује милост америчких шефова.

    Шта мислите, какав ће бити даљи расплет црногорске драме, и какав би требало да буде одговор опозиције?

    — Најприје, одговор опозиције на крађу и насиље које се протегло током изборне кампање, а видимо и у овом постизборном периоду, мора да буде стварно, а не декларативно јединство. Тиме се стиче једина шанса да се уз стални унутрашњи притисак, а и уз нешто промијењене глобалне политичке околности, криминални режим присили на повлачење. Циљ би требало да буде организација нових избора у другачијим околностима. За почетак, без ових јефтиних редитељских урадака Бебе Поповића и обилате помоћи неформалних структура моћи из Србије. Тиме би се ослободио огромни политички простор који је тренутно запосједнут од стране једне криминалне организације. Јасно је да тајна политичка полиција зна да „намирише“ карактерне слабости у опозиционом политичком клубу. Ми смо се нагледали тих, некад несхватљивих, а данас уобичајених сцена да се преко ноћи дешавају „преламања у мозгу“, па се из опозиционих редова појединци, па и читаве партије, селе у коруптивни загрљај режима. А то онда обавезно покривају неким „вишим“ разлозима. То је највећа опасност која реално пријети врло крхком и тешко успостављеном опозиционом јединству.

    Какве би последице евентуални улазак у НАТО имао по државу Црну Гору, регион, али и српски народ у цјелини?

    — Ја сам већ на почетку интервјуа нагласио да је данас врло тешко управљати појмом „Црна Гора“ или „држава Црна Гора“. Постоји режимска гарнитура освједочених криминалаца која улазак у НАТО доживљава као начин да се трајно аболира и да сачува имовину. Ваљда их је у то убиједио њихов шеф, који има иста очекивања. Међутим, сад додатни страх уноси позиција новоизабраног америчког предсједника према НАТО-у.

    Ми видимо да корумпирана НАТО бирократија такође дрхти пред истом непознаницом. Као и свака привилегована каста, и они се грчевито боре за своја радна мјеста и придружене бенефите. Отуд ова хистерија из чиновничког НАТО сједишта и сталне сулуде поруке како руски тенкови већ весело гргоље на границама Запада, те стога НАТО никад није био потребнији него данас. Међутим, тешко да ће та врста јефтиног блефа проћи код искусног инвестиционог коцкара какав је Доналд Трамп.

    У једном од недавних интервјуа на слично питање сам већ одговорио везано за евентуалну судбину Црне Горе у НАТО-у. И они знају да ако нас тамо увуку силом, да нису готово ништа постигли. Отпор неће спласнути, антинатовски покрети у Црној Гори неће престати са својим дјеловањем.

    Видимо да већ сада постоје озбиљни проблеми унутар НАТО организма да ова злочиначка организација остане на окупу. За то је потребан сталан притисак, огроман напор и новац. А с обзиром на то да новац одређује све токове живота на Западу, вјерујем да НАТО има још врло кратак животни вијек.

    Како бисте данас описали положај Срба у Црној Гори?

    — Најкраћи, а можда и најблажи опис је: дискриминација. То вjерно потврђују и статистички параметри који показује да је број Срба запослених у државним институцијама десетак пута мањи у односу на процентуални удио у укупном становништву. Да не говоримо о бруталној дискриминацији већинске српске језичке заједнице и све већим притисцима на СПЦ као институцију.

    Црна Гора је номинално грађанска држава, али ако у обзир узмемо статистичке параметре, она је дефакто држава једног народа. Црногорског народа, а у мањој мјери држава народа чији представници чине коалициону власт: Бошњака, Албанаца и Хрвата.

    Праг осјетљивости за питања дискриминације у јавности ЦГ је постављен на једном нивоу за Србе, а на другом за све остале. Такав је и однос „међународних организација“ које дисциплиновано игноришу све конкретне доказе дискриминације. Тиме је, фактички, проглашена општа аболиција и за шовинизам усмјерен ка Србима. У јавном дискурсу то је чак препознато као чин највише патриотске потребе. Уживајући ту „шовинистичку комоцију“, на примјер, Ђукановић је прије неколико година изјавио да питање малог учешћа Срба у државној администрацији није питање дискриминације већ „питање компетенција“.

    Наравно, ниједна локална организација која се формално бави људским правима није реаговала на тај драстичан примјер расизма. Та чињеница открива још једну специфичност државног симулакрума ЦГ, а то је да је у јавности термин „грађански“ најчешће кодна ријеч за „антисрпски“. У тој матрици дјелују гомиле НВО са „грађанским“ предзнаком.

    Срби су данас у потпуности избачени из система, али им је то у неком смислу и помогло. Окренули су се себи и пружили одлучни отпор. Данас је то, вјероватно, најборбенија и најжилавија заједница на просторима бивше СФРЈ. Само људи таквог кова и издржљивости су били у стању да издрже отровни и разарајући притисак Ђукановићевог режима. Лично, веома сам поносан на ове људе.

    Тагови:
    дискриминација, расизам, Матица српска, ДПС, НАТО, Доналд Трамп, Владимир Божовић, Мило Ђукановић, САД, Црна Гора, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога