Слушајте Sputnik
    Интервјуи
    Преузмите краћи линк
    Пише
    1722
    Пратите нас

    Арапско пролеће довело је до тога да су неарапске државе — Иран, Турска и Израел — постале најутицајније силе на Блиском истоку, рекао је у интервјуу за Спутњик директор Института за источне студије Руске академије наука, политички саветник специјалног изасланика генералног секретара УН за Сирију Стафана де Мистуре, Виталиј Наумкин.

    Виталиј Наумкин
    © Sputnik / Алексеј Куденко
    Виталиј Наумкин

    На недавном форуму „Примаковска читања говорили сте о формирању новог центра сила на Блиском истоку — Ирана, Турске и Израела. Који фактори су утицали да дође до таквих промена? 

    — Главни фактор појаве о којој сам говорио је слабљење кључних држава арапског света. Традиционално, арапски свет је увек почивао на три стуба: Египат, Сирија и Ирак. Данас се Сирија налази у стању сталних унутрашњих сукоба, са Ираком је такође све јасно — и та држава је веома ослабљена, а и Египат се налази у тешком стању након наглог слабљења економије, комплексне унутарполитичке ситуације након потреса које је преживео — револуција, контрареволуција, државног удара. Зато су ове три државе које су фактички увек одређивале будућност Блиског истока, отишле у други план. Покушала је и Саудијска Арабија да заузме место лидера, не само арапског света већ и целог Блиског истока, па чак и исламског света. Међутим, и она има велике проблеме, између осталог економске, повезане са енергетским тржиштем, пре свега нафтом, и војном операцијом коју води у Јемену. Зато њена улога није довољно велика да би могла да претендује на тако снажно лидерство. Taко су ове три државе које су више-мање стабилне — Иран, Турска и Израел, мада постоје изазови и за Турску, изашле у први план у блискоисточном региону и најјаче су данас. 

    Да ли је цена нафте која је изазвала финансијску кризу у Саудијској Арабији утицала да она, такорећи, испадне из игре. Кад је пре две године кретала у рат у Јемену, била је врло самоуверена. Мислила је да може водити рат на два фронта: и у Сирији помажући милитанте и у Јемену мешајући се директно у сукобе у тој земљи. Да ли је она преценила своје снаге?

    — Слажем се. Ријад није само преценио своје снаге. Он је објавио спровођење веома важних кључних реформи, које је планирао да спроведе син новог монарха Саудијске Арабије, министар одбране Мухамед бин Салман. То су заиста важни нови елементи у унутрашњој и спољној политици Саудијске Арабије. Међутим, економски, политички, војни проблеми, због пада цена нафте и рата у Јемену, несумњиво, засметале су Саудијској Арабији и сметаће и даље, ако се настави, да реализује чак и оне амбициозне планове за које се залаже Мухамед бин Салман. И наравно, смањиће шансе да ова држава постане лидер читавог арапског, а самим тим и блискоисточног света. 

    Шта је довело до тога да арапске земље које су имале велику подршку САД почну да губе утицај? Да ли то има везе са стварањем мултиполарног света? 

    — Наравно, мултиполарни свет све више показује да је заменио претходни систем. Најважније је да једнополарни модел који су САД покушале да успоставе у свету није издржао тест времена и реалности. САД, свима је јасно, не могу да претендују на лидерску позицију у свету, не могу да решавају проблеме у свим регионима света. И, без обзира на огроман број војних база, интервенција, трошења огромних ресурса како би одржале поредак који им одговара, захтев за тако снажно глобално лидерство је данас очигледно неоснован. Зато је, наравно, мултиполарност фактор који данас узимају у обзир регионалне силе. Чак и оне државе попут земаља Персијског залива које настављају да се оријентишу на САД као на извор подршке и као на одређени штит у осигурању сопствене безбедности, ипак теже да диверсификују своју спољну политику у сфери безбедности и одбране. И зато је мултиполарност фактор са којим регионалне силе морају да рачунају. Због тога је, несумњиво, пораст улоге Русије у том региону такође нова реалност на коју сви треба да рачунају.

    Иран који је од самог почетка био уз Русију и који не зависи толико од цена нафте као Саудијска Арабија постаје озбиљан играч.

    — Не може се говорити да Иран не зависи од цена нафте. Иран је произвођач и извозник нафте. Зато у истој мери као и сви остали зависи од цена нафте. Иран има своје погледе на то какав треба да буде регион, како треба да се развија. За Иран је веома важно да наглашава свој значај као лидера шиитског дела исламског света и заштитника оних држава у којима су шиити већина или постоје значајне шиитске општине, с обзиром на, нажалост, унутарконфесионални раскол који прети јединству и благостању исламског света. Чини ми се да ове ствари утичу на улогу Ирана. Међутим, главно је да му даје могућност да води самосталну политику, бори се за своје сопствене интересе и, наравно, унутарполитичку стабилност. Сарадња са Русијом се позитивно одразила на то политичко стање, политичку стабилност Ирана и могућности вођења самосталне спољне политике јер су Ирану потребни савезници, а он их нема тако много. Он има компликоване односе са партнерима на Блиском истоку. Зато везе које тренутно постоје између Ирана и Русије и сарадња која се успешно развија, несумњиво представљају фактор силе за Иран.

    Како се десило да је Израел постао најсигурнија земља на Блиском истоку? Да ли то има везе са политиком којом се сада води влада: „не предузимамо ништа док нас директно не нападну?

    — Не слажем се потпуно да Израел ништа не предузима док га не нападну. Без сумње, снага Израела је у национално-религиозној мотивацији која је карактеристична за ову државу, јер израелска власт увек мобилише становништво под паролом опстанка, очувања јеврејске државе. И наравно, економски, финансијски успеси ове државе и њена способност на војном плану да обезбеди одбрану, а пре свега поседовање нуклеарног оружја, које не признаје, али и не негира. Мислим да су то главни елементи осигурања безбедности Израела. Осим тога, из многих ратова и сукоба на Блиском истоку Израел је изашао као победник и успео да обезбеди парадигму безбедности која се успешно развија у тој земљи.

    Може ли се заиста говорити о окретању Анкаре према Москви? 

    — Мислим да је рано говорити о окретању Анкаре према Москви. Несумњиво, односи Турске и Запада су веома комплексни и проблематични. Међутим, не заборавимо да Турска остаје чланица НАТО-а, не заборављајмо да имамо много несугласица по регионалним питањима, мислим на Русију и Турску, на Блиском истоку, укључујући чак и Сирију, где смо данас на истој страни. Ми се договарамо, али је то компликован преговарачки процес. Чак и његов потпуни фантастични успех, ако га буде, неће значити да смо превазишли несугласице. Да, Москва и Анкара су гаранти примирја, али то не значи да је конфликт решен. Тамо има много других питања. Знамо да је Турска на северу Сирије створила неку врсту тампон-зоне. Каква ће бити судбина те зоне засад је нејасно. Међутим, добро је што се Русија и Турска, како су изјавили у Министарству иностраних послова (Русије), залажу за јединство Сирије, за очување њене територијалне целовитости.

    Тагови:
    Блиски исток, Израел, Иран, Турска
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога