Београд+ 1°C
Ниш+ 2°C
Слушајте Sputnik
    Ненад Милосављевић, фронтмен групе Галија

    Акумулација капитала се популарно зове рат

    Интервјуи
    Преузмите краћи линк
    Валентина Булатовић
    0 233

    Један од најпопуларнијих домаћих бендова, група „Галија“, обележила је 40 година рада концертом у Београду. Концерт је осмишљен као својеврсни времеплов кроз четири деценије каријере коју су обележили бројни успони и падови, како у разговору за Спутњик каже фронтмен бенда Ненад Милосављевић, који осврћући се на протекле деценије истиче:

    Сваки бенд има неки свој зенит. Нама је најплоднији био период од 1987. до 1996. године. Сама чињеница да је толико хитова и песама који су и дан-данас популарни говори у прилог томе. Најтежи тренутак је наступио када смо изашли из ове успешне фазе. Осетили смо замор материјала — и од писања, и од догађаја. То је био и период великих турбуленција у нашем друштву, што нас је такође умарало. Пред саму ′99. наступило је за нас време тишине, ништа нисмо могли да кажемо. Веома нам је био потребан одмор, да се бавимо неким потпуно другим стварима. Ја сам у то време направио музику за најгледанији филм „Зону Замфирову“, рађена је и „Пљачка Трећег рајха“.

    Галија је својевремено и формирана као позоришни бенд, без идеје да гради музичку каријеру.

    — Сви смо ми почели од аматеризма. Некада су у сваком граду и вароши постојала културно-уметничка друштва. Ту су се окупљали сви који су сањали о томе да се опробају у уметности и креативном свету. Мислим, иначе, да су аматеризам и волонтеризам изузетно важна и озбиљна претходница било ког стваралаштва. Сви смо тако почели. Сплет околности је био такав да сам преко људи с којима сам се дружио, момака из краја, стигао до позоришта. Њихове девојке су играле у културно-уметничком друштву, а ми смо ишли тамо где су девојке. Ја сам доспео у АКУД „Вељко Влаховић“ када су тамо управо спремали етиде Чехова.

    Да ли сте приметили да Вас популарност мења, да ли је утицала на Вас, на чланове Вашег бенда, да ли сте као момци из краја одједном полетели?

    — Није то била популарност, били смо интересантни девојчицама, по томе смо могли да видимо колико смо „скочили“. Медијске популарности нисмо били свесни, а није нас ни занимала. Реално, нисмо ни имали информације о томе када смо направили бенд и одржали први концерт у Народном позоришту у Нишу, па чак ни када смо победили на зајечарској Гитаријади. Прави тренутак када смо се суочили с популарношћу био је пред крај 1978. године, на чувеном концерту „Бијелог дугмета“ на стадиону Партизана, на којем је учествовало 15 бендова из бивше Југославије. Наш термин је био око 16.30 и, када смо изашли на бину и видели реакцију публике, било нам је јасно да нешто не знамо, да је ту нешто много велико. Шћућурили смо се као неки сиротани, схвативши да то што радимо и није тако лоше, да публика то воли.

    Како видите ове данашње рокенрол генерације, да ли је њима теже или лакше него Вама? Нема културно-уметничких друштава колико их је било некад, али постоје интернет, Твитер, Фејсбук и разне друге платформе.

    — Мислим да је то одлична ствар! Наравно, све то мора да се култивише. Све те платформе у највећем броју случајева функционишу као кад неко добије нову играчку, па се још није изиграо, све би још мало. Временом ће то добити своју праву димензију. Сада влада пад естетике, медије не занима памет, него ексклузива по сваку цену. Паметни људи, који имају шта да кажу, једноставно се не чују, јер нису занимљиви медијима. На сцени је гомила људи за које не знате шта им је занимање. Шта значи бити старлета? У моје време то је имало врло прецизан назив. Нова времена донела су људе без занимања. То је све производ преласка система из комунистичког у капиталистички. Кад смо прешли у тај капиталистички систем и када је почела акумулација капитала, која се популарно зове „рат“, онда смо добили најпримитивнији облик капитализма у којем новац апсолутистички влада по сваку цену. Како будемо расли као народ и као друштво, тако ћемо, претпостављам, почети да се приближавамо димензијама које имају далеко развијеније капиталистичке земље, које су све те дечје болести преживеле пре нас.

    То је веома оптимистичан поглед. А где је у свему томе култура? У једном недавном интервјуу сте изјавили да уметници треба да се баве политиком, те да је култура у стању каквом јесте управо због тога што се уметници дистанцирају од политике и „чекају Годоа“. Да ли сте Ви, као посланик, успели да остварите макар део својих идеја?

    — Јесам сигурно, ако ништа друго, бар сам их изнервирао. И то је успех, ако ћемо поштено. Нисам, на сву срећу, био сам, ту је био и редитељ Срђан Драгојевић, који је далеко вештији и елоквентнији од мене. Наша пажња била је усмерена на заштиту интелектуалне баштине. Треба разумети, међутим, да се ми не бавимо политиком. У парламенту више од 90 људи уопште нису политичари, него људи из разних сфера који се боре за своје професије. Парламент је тако и замишљен. То је само артикулација кроз политичку форму, али то не значи да је неко политичар. Због тога мислим да је веома важно да уметници у овим временима почну да се боре за своја права и свој статус, јер не сме се дозволити да култура никога не занима.

    Може ли уопште појединац да промени нешто у средини у којој систем не функционише како треба? Има ли уопште свести о потреби да се мењају ствари у култури и има ли воље за то?

    — Култура је на неки волшебан начин почела да се схвата као забава. А онда се каже како у овим тешким временима морамо ставити забаву изван приоритета, јер постоје важније ствари. Чим си нешто подвео под забаву, аутоматски си га дисквалификовао када је о приоритетима реч. Култура је суштина опстанка једног народа. Ако не знаш ко си, чему било шта друго? Уметници се, нажалост, стиде уласка у политичке партије, јер влада некакво правило да треба бити даље од свега тога. То је, међутим, питање нашег живота. Због тога и јесмо ту где смо.

    Да пробамо, ипак, да уочимо нешто што је позитивно. По чему ћете памтити ову, 2016. годину? Има ли нешто што је у култури, на сцени, било позитивно?

    — Најпозитивније је било то што је велики број уметника имао своје јубилеје. То је фантастичан осећај, као да је пала киша у пустињи, па је почело поново да ниче.

    За следећу годину спремате нови албум, недавно је објављен сингл „Нешто ме гони, посвећен свим музичарима Ваше генерације, који већ деценијама опстају на сцени. Сингл је занимљив, поред осталог, по томе што је музика обогаћена специјалним аранжманом у стилу ирске фолк музике. На албуму ће се наћи и песме писане на стихове Матије Бећковића, Пере Зупца… Да ли је тешко компоновати на стихове великих песника?

    — Тешко је, јер они имају неки свој ритам, своју слику и своје разлоге за писање. Потребно је потпуно упити те боје и емоције које су они испалили у време када су стихови настали. Други проблем је ритмика, мелодика која се страшно намеће када је реч о овој врсти поезије. Она има посебан тоналитет, посебну ритмику, и врло је ризично радити на њој, јер често може да се склизне у неку врсту карикатуре. Чини ми се да сам успео да проникнем у ове стихове, уосталом, све ће се ускоро видети.

    Сведоци смо веома ружних вести које до нас долазе сваког дана из света, с разних тачака, шта бисте пожелели свету у наредној години? 

    — Желим му да се мало окрене, да клатно крене у другом правцу.

    Тагови:
    галија, јубилеј, рок концерт, рокенрол, концерт, музика, Орбита културе, Ненад Милосављевић, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога