Слушајте Sputnik
    Јасин Марко Мароку

    Јасин Марко Мароку: Трећи светски рат почео је у Америци

    © Sputnik / Рајко Мартиновић
    Интервјуи
    Преузмите краћи линк
    Валентина Булатовић
    0 654

    Једанаести септембар 2000. је датум када је почео фамозни трећи светски рат. Управо од тог дана више од два милиона људи је умрло у разним сукобима. А ако се негде може пронаћи одговор на све оно што се догађа у свету, онда је то Србија, уверен је марокански редитељ Јасин Марко Мароку.

    Тридесетседмогодишњи Мароканац је у Београду већ око пола године. У српској престоници снима завршне сцене свог дугометражног играног филма под радним насловом „Катарза или Афинине приче о Изгубљеном свету“ (Catharzys or Afina Tales of the Lost World), у којем једну од кључних улога игра наш угледни позоришни редитељ Љубиша Ристић.

    Гост из Марока каже да Србију посматра као велику завршницу дуготрајног филмског путовања које је пре годину дана почело у Мароку, а наставило се у Сахари, Баскији, Италији. „Прошли смо кроз много земаља да бисмо у Србији снимили једну од најупечатљивијих и најважнијих сцена овог филма. Она је снимљена у КПГТ театру, а Љубиша Ристић је главни јунак“, објашњава редитељ.

    Још пре 11 година, када је први пут боравио у Београду и упознао Љубишу Ристића, Мароку је, како каже, знао да ће се једног дана вратити у Србију, јер је она блиска његовом бићу.

    Ваш филм има веома интересантан сиже, на каквој идеји почива филмска прича?

    — То је прича о човеку који умире, а не зна да умире. Он је Џамал Афина. Изгледа као да није с ове планете, потајно сања о томе да пронађе изгубљену љубав свог живота. Креће се од славних балканских предела до терористичких кампова за обуку у Сахари; од САД 11. септембра 2000. до блиске будућности 2020/2021, у коју је основна прича и смештена. Овај обичан момак и његов живот инспиришу слушаоце радио-емисије која се емитује ситне сате. Он прича своју животну причу радијском водитељу — Анђелу смрти. Џамал Афина прича све до последњег откуцаја срца и умире током радио-емисије. Када схвате да умире, сви који су повезани са Џамалом Афином и с његовим претходним животом осећају љубав према њему. Они не знају шта се заиста догађа, али се љубав преноси кроз етар.

    Инсерти из Вашег филма на Јутјубу остављају утисак да је атмосфера у њему веома мрачна. Кажете, међутим, да у њему ипак постоји нада и да је она важна.

    — Иако филм почиње смрћу главног јунака, на крају се долази до најважније ствари – смисао је у томе да се остави нешто иза себе. Током филма откривамо да Џамал Афина никада ништа није чинио из интереса, никада није дозволио да се њиме манипулише, никада није калкулисао. Целога живота је пратио своје срце. Он је чист. 

    Имао сам сјајну прилику да током ове три године живим у 14 земаља, у Европи, Азији, Африци, да упознам много људи, да разговарам с њима и да сазнам како размишљају. Чини ми се да све више људи почиње да разазнаје суштину онога што се око њих догађа. А кључни одговор јесте у броју нас који разумемо – број је онај који прави разлику. На крају нас више неће бити мало! А то је, најзад, наша најважнија сврха. Због тога оно што је Љубиша Ристић оставио у овом филму видим као неку врсту заоставштине.

    Он игра самог себе?

    — Да, и ту је једна важна сцена која представља референцу на Годаров филм „Живети свој живот“. У кључној сцени у том филму филозоф у једном кафе-бару саопштава своје виђење света. Сцена снимљена у Србији, у којој говори Љубиша Ристић, представља, заправо, једини део филма у којем користимо речи уместо слика и музике. 

    Споменули сте тероризам као једну од тема овог филма. Како посматрате овај савремени глобални проблем?

    — Џамал Афина је жртва америчког тероризма у Гвантанаму, јер његове авантуре почињу освајањем „зелене карте“ и одласка у Америку. Он, међутим, одлази у погрешној седмици, стиже тамо 11. септембра 2000. Тај датум јесте почетак овог глобалног рата. Како бисмо све ово што се догађа могли да посматрамо, осим као почетак фамозног трећег светског рата? Он је почео тог дана, јер је од тада два милиона људи умрло у разним сукобима. То је амерички део приче, која се завршава у камповима за обуку у Сахари, тако да она има две стране. То су, међутим, само видљиве стране леденог брега. Много је других ствари које су испод површине. Људи у Србији то виде и то је један од разлога због којег осећам личну обавезу да управо овде радим нешто. Ако постоји одговор на све ово што се догађа у свету, он ће бити пронађен овде, бар ја тако мислим.

    Посебно Вас фасцинира како се људи у Србији односе према избеглицама.

    — Још од времена када сам први пут био овде, осећам да људи овде имају потпуно другачији однос према животу и према стварној слици света. Током снимања филма направили смо уметнички караван, били смо у Македонији, Грчкој, на граници с Турском, у готово свим избегличким камповима у овом региону. Разговарали смо са Сиријцима, Авганистанцима, Курдима, Ирачанима. Сви они Београд доживљавају као Елдорадо. Сви желе прво да стигну у Београд да би се осетили безбедно, а онда да одлуче куда ће даље. Захваљујући прошлости и историји коју су понели на својим раменима, људи у Србији се понашају другачије од осталих. Није им стало до новца, не руководе се интересима. У Казабланки или Будимпешти све је на продају. Све се своди на трчање за новцем. Социјални притисак је оружје власти. Живите под притиском, а не знате због чега. Овде постоји исправна алтернатива ономе што се догађа у свету и то није новац. Волео бих да Београд постане референтно место, не само за избеглице него и за глобалну заједницу.

    Занимљиво је чути како човек који потиче из Северне Африке посматра тренутну глобалну ситуацију.

    — Ово је време у којем се тако много тога дешава први пут. Први пут у историји имамо прилику да сазнамо све што се око нас догађа у истом тренутку када се догађа. Упркос томе што је ово време мрачно, мислим да ће остати упамћено као ера знања. Нема више глупих људи, свако је упознат с оним што се око њега догађа, а све то води рађању неке глобалне мисли. Некада је само елити било доступно знање, сада су сви у прилици да дођу до њега. Иако се чини да је данас све мање наде, она је и даље присутна, тако да сви ми имамо прилику да се усавршавамо. Ово је и главна порука филма који снимам. Управо због тога га снимам у тако много земаља. Нико не припада ниједном простору, није важно где се нешто догађа, важно је оно што је у људском срцу.

    Избеглице у Србији
    © Sputnik / Валентина Булатовић

    Били сте асистент редитеља филма „Принц oд Персије“, инспирисаног познатом компјутерском игрицом. Шта Вам је донело ово искуство?

    — То је био почетак мог филмског путовања, као да се догодило у неком од претходних живота. Мароко је био филмски рај, а „Принц од Персије“ је 2009. био блокбастер године. Сећам се првог дана снимања, имали смо хиљаду техничара на сету. Било је то велико и, највероватније, моје последње искуство у тој запањујућој индустрији.

    Због чега?

    — Не могу да кажем да је баш као у фабрици за производњу кошуља, али веома подсећа на то. Није много важно да ли се филм снима с вама или без вас. Ја сам био други асистент, што је прилично добра позиција. Био је то велики пројекат, заправо – превелики. Научио сам много тога о техници, радио с одличним редитељем Мајклом Ноелом. Ипак, више волим када нема новца, али има више хуманости и идеја… и када служите некој сврси.

    Да ли већ размишљате о наредним пројектима?

    — Покушавамо да развијемо један важан пројекат, наслов је „Сарајево '99“. То би требало да буде путовање које почиње у Италији, а потом се кроз прошлост враћа у Љубљану, Загреб, Београд, Сарајево. Главни јунак тражи нешто, а то је прилика да се сви људе врате у прошлост, у 1999. годину, и да кажу оно што су одувек желели, а нису могли. То је искуство из којег се много тога може научити и које би могло да буде кључ за будућност.

     

    Тагови:
    снимање филма, избеглиице, редитељ, филм, тероризам, КПГТ, Јасин Марко Мароку, Љубиша Ристић, Сарајево, Северна Африка, Мароко, Италија, САД, Београд, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога