Београд+ 28°C
Ниш+ 22°C
Слушајте Sputnik
    Виталиј Тарасјев
    © Sputnik/ Радоје Пантовић

    Ако хоћеш да поробиш Србију или Русију, прво удараш на веру

    Интервјуи
    Преузмите краћи линк
    Тања Трикић
    11761448

    Сваки завојевач који је кроз историју хтео да покори било Русију било Србију, на првом месту ударао је на веру, каже протојереј-ставрофор Виталиј Тарасјев, старешина Подворја Руске православне цркве у Београду.

    Увек се ударало на веру и на оне који су је представљали, био то неки московски митрополит, или владика Николај Велимировић, који је био у концентрационом логору, подсећа отац Виталиј. Гостујући у васкршњем издању емисије Свет са Спутњиком, Тарасјев упозорава да се то дешава и у последњих двадесетак година.

    „Српска црква и дан-данас трпи велике нападе и то раде смишљено они људи који желе духовно, па последично и на сваки други начин да поробе Србију и српски народ. Није то нека политичка парола, него је заиста суштина онога кроз шта ми пролазимо сваки дан — читамо новине, гледамо телевизију, то је увек тако. Да ли се то ради на мало отворенији, баналнији начин или суптилно, то је друго питање, али да се ради — ради се свакодневно“, констатује отац Виталиј.

    Притиске на Србе и српску цркву на Косову и Метохији, па и у Хрватској где је, како каже, присутан „распомамљени фашизам и усташтво“, види као ситуацију у којој „неко жели физички да вас уништи“, али скреће пажњу да поред те претње и угрожавања православља постоје и напади на православну цркву који су се догађали у последњих 18 година кроз медије у Србији.

    „То је та нит да ако хоћеш да поробиш Србију или Русију, онда удараш на цркву“, наводи наш саговорник.

    Према мишљењу оца Виталија, постоји синергија између религиозне припадности и нације.

    „То не можемо негирати, без обзира на све савремене филозофске декларације које можемо да чујемо у наше време. Мислим да је позитивно да се припадност нацији идентификује кроз религију зато што је религија нешто што је дубље, трајније и глобалније“, објашњава он, напомињући истовремено да је хришћанство као и ислам глобална религиозна мисао и убеђење која не подразумева припадност некој нацији.

    Отац Виталиј за себе каже да је Рус, али „мало, или мало више Србин“ јер се овде родио и провео читав свој живот.

    „Све оно што сам доживео и кроз шта сам пролазио као дете, младић, све је то било овде у Србији. Породица, на првом месту родитељи, заслужна је што имам велику дозу нечег руског, то је кућно васпитање, то је црквено васпитање. Али наравно да нисам само Рус него имам и неких српских одлика, и у менталитету и у начину размишљања“, каже наш гост додајући да се никада није непријатно осетио због чињенице да је из руске породице, да је Рус који се родио у Србији.

    Руско и српско православље је, додаје, потпуно једнако и по учењу и по богослужењу и црквеном животу, а једино их разликује фолклор, али то не може да буде сметња њиховом јединству.

    Отац Виталиј је испричао и како се определио за свештенички позив. Делом је за то заслужна чињеница да је седмо колено у породици Тарасјев свештеника по мушкој линији, делом породично васпитање, а делом га је животни пут спонтано довео до тога.

    „Родитељи ме нису држали под стакленим звоном, растао сам у Титовој Југославији и прошао васпитање у друштву играјући фудбал са децом у парку, у школи, као и сваки други Београђанин. Са друге стране, био сам свестан своје породичне традиције“, присећа се он. Уписао је прво Филолошки факултет, али, како је паралелно завршио и музичку школу, са 14 и по година постаје хоровођа код оца у цркви, а касније преко музике иде ка свештеничком позиву. Постаје диригент хора жичких свештеника с којим је и снимао, и учествовао у прославама важних црквених догађаја као што су осам векова Студенице, шест векова Косовске битке…

    „Али то није била само музика, за мене лично то је био и боравак у манастиру Жичи и осталим манастирима. И тај сегмент мог живота је ипак дао неку своју духовну последицу по мене, тако да сам сваким даном био све ближи свештеничком позиву“, открива отац Виталиј.

    Након што је једно време предавао теорију музике у Карловачкој богословији, светом месту за сваког Руса јер је то град где је био митрополит Антоније Храповицки, духовни предводник руских у избеглиштву и Синод руске заграничне цркве, Тарасјев је 1990. рукоположен од стране владике Стефана жичког и уз благослов руског патријарха у чин ђакона.

    Отац Виталиј се осврнуо и на значај Васкрса као највећег хришћанског празника, који је победа љубави над мржњом и живота над смрћу. Ту, по његовим речима, посебан значај има пост, који треба да буде пре свега духовни, што подразумева одбацивање грешних мисли, речи и дела, па тиме и неког злог односа, не само према себи самом него и према ближњима.

    То, како каже, суштински мења човека који кад прође макар један делић пута који је описан у свим текстовима и химнама које читамо и певамо за време великог поста доживи лични духовни препород.

    Наш саговорник истиче да на изазове с којима је суочено хришћанство, па и православље, треба одговорити — милосрђем.

    „Ми заиста живимо у атмосфери отуђености човека од човека, а у таквој атмосфери нема ни М од милосрђа, не зато што је човек толико зао него зато што је несвесно упао у колотечину која суштински не припада хришћанском организму. Говорити о постојању милосрђа, то су нажалост неке мале оазе које су створене на неким местима као што су цркве, манастири, где постоје свештенослужитељи који су смогли снаге да окупе неки број верника. Једна од последица јесте да имамо много топлији однос према другом човеку“, поручује отац Виталиј.

    Говорећи о улози Руске православне цркве на Балкану, Тарасјев истиче да су руска и српска православна црква, без обзира на неповољне околности у којима живимо већ дуже време, не само сачувале дубину и квалитет својих веза него их чак и развиле.

    „Не ради се само о добротворном аспекту помоћи, рецимо, манастирима на КиМ од стране руских верника, РПЦ и руске државе него се ради о томе да сведочећи Христа ми заиста јесмо једно, како се каже у Јеванђељу“, напомиње он, додајући да када смо сложнији онда смо међусобно у већој љубави и много јачи.

    То је суштина мисије РПЦ свуда па и на овим просторима, каже и илуструје примером руске духовне мисије у Јерусалиму која је је успела да изгради добре односе не само са Јерусалимском патријаршијом него и као руска црква, и као Русија и са државом Израел, и са Палестином.

    „Увек наступамо са аспекта Јеванђеља, и наши саговорници увек знају које су нам намере, да немамо никакве сакривене жеље да учинимо неком зло или неког да преваримо. Зато и имамо успеха у тим контактима без обзира што је на Светој земљи и на Блиском истоку увек било превруће“, констатује наш саговорник, а на питање како то изгледа на Балкану, кратко примећује:

    „На Балкану последњих 200 година ништа ново, и никад нам није досадно“.

    Тагови:
    Тарасјев, Русија, Србија, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога