Београд+ 25°C
Ниш+ 25°C
Слушајте Sputnik
    Лена Ковачевић

    И светске звезде осећају српске песме са Косова

    © Sputnik/ Радоје Пантовић
    Интервјуи
    Преузмите краћи линк
    Дејана Вуковић
    0 3257401

    Нови песма „Заувек“ и спот који се недавно завртео на електронским медијима учинили су да Лена Ковачевић опет постане једна од „најлајкованијих“ и „најшерованијих“ појава на друштвеним мрежама.

    Да ли је јача жеља за уживањем у гледању Ленине лепоте и женствености или за њеним гласом и џез-поп стилом који је учинио препознатљивом, мање је важно у односу на чињеницу да је, како Лена каже за Спутњик, овде реч о — њеној музици.

    „Ова песма ми је посебно важна, јер је у питању моја музика. До сада су ме углавном слушали у обрадама. Показало се да је време да кренем озбиљније да је радим, будући да је годинама пишем и да имам ’брдо музике‘. Дивно је што је ’Заувек‘ овако дошла до публике, то је за мене нека лепа, нова енергија.“

    Када сте бирали џез, да ли сте преузели и део ризика, будући да то није комерцијална музика нити она која се често може чути на радију?

    — Стил бира вас, а не обрнуто. Нисам имала избор, једноставно, то сам највише волела. Када сам уписивала академију сматрала сам да је музички много озбиљније да изучавам џез, а и по сензибилитету ми одговара. Наравно, то не значи да не могу да радим и другачије, комерцијалне пројекте, као што сам урадила Бајагину музику.

    Говорите о албуму Џезери, али ту су још два, од којих је Сан био један од најпродаванијих на нашим просторима…

    — За мене је то било невероватно искуство. Тек три-четири године од када сам почела да се тиме бавим, на концерту у Дому синдиката на ком смо промовисали „Сан“, сала је била пуна. И тад сам схватила да публика, ипак, постоји.

    Колико вам је наступ у филму Професионалац — чувена сцена ви и Бајага певате Пада влада — помогао да се сазна за вас, да вас људи упамте?

    — Занимљиво је да ме је мало ко касније повезивао са тим. То је била. 2003. година, тек сам била уписала факултет и углавном боравила у иностранству… Али, ето, остао је тај сонг који је и данас леп. Као и већина Душкових песама, и она је добра, упечатљива и један је од носилаца филма. Данас јој се враћају зато што је текст такав, што је наравно једно завитлавање и ја то никад нисам озбиљно схватала. Ми смо се тако добро проводили док смо снимали, за мене је то била фантастична епизода јер сам први пут била у прилици да будем део такве продукције. Мене глума никада није занимала, нити ме је занимало да радим било шта мимо музике, али бих волела да се у будућности тако нешто понови. Данас људи у том филму ни Бајагу са оним брковима не препознају, а камоли мене…

    Шта је оно испод чега музичар попут вас не иде? Шта мора да има песма да би била ваша?

    — Волим песме који имају и носе нешто другачије, неки штос. Нешто што ми је естетски занимљиво и стилски блиско. Са песмом вам је као и са гардеробом. Шта бирате да обучете? Само оно што вам се свиђа, што сматрате да је добро скројено, да је занимљиво, лепо, да вам одговара, добро стоји. Било је пуно песама које су ми нуђене, али се дешавало да не могу да се повежем са текстом, једноставно, не деси се. Волела бих да и убудуће радим оно што успева да ме заголица, што другима можда и није јасно на први поглед. Сећам се да за албум „Џезер“ уопште нисам имала велику подршку, мислим да је и сам Бајага био забринут, али испало је тако да смо први тираж распродали за месец и по дана.

    Једини сте музичар са ових простора који је позван у Британију да присуствује додели музичких награда… Кажете да је то за вас било важно искуство.

    — У Лондон сам ишла као бренд амбасадор, представник овог региона. Фантастично је што сам била у прилици да присуствујем самој организацији, јер онда сасвим другачије доживите и саму манифестацију. У прилици сте да чујете неке детаље из прве руке које не можете нигде друго ни да чујете ни да прочитате. За мене као музичара са ових простора је било невероватно да упоредим светски глобални успех са успехом који се направи у својој земљи, региону. И по десети пут сам се уверила да су велики уметници задржали спонтаност, скромност, једноставност, и Емели Санде, и Крис Мартин, и Ед Ширан… Све ми је то изгледало као једна од вечери у Звездари после премијере. Потпуно је исто, само је већа сцена, више је медија, новца и већи је бизнис.

    Када певате на енглеском језику — ових дана завршавате и енглеску верију песме Заувек — плашите ли се да се не утопите у оно што је светски тренд, што је свуда исто; како чувате оно што је аутентично ваше?

    — И следећи сингл на коме радимо изаћи ће у обе верзије. Мислим да није лоше да покушамо да пређемо границе Србије и региона тако што ћемо да урадимо и верзију на језику који је одавно постао есперанто, који сви разумеју. Не видим у томе ништа лоше.

    Са Холандским краљевским оркестром изводили сте и обраде наше традиционалне музике. Какве су биле реакције?

    — Лепо је што имамо нешто што је толико специфично. Ми имамо велику традицију музичку, различиту управо у односу на савремени тренд. Џез је традиционална музика Запада, госпел је музика њиховог народа, душе, оно што је природно излазило из њих. Ми имамо музику која је природно излазила из нас. Дивим се уметницима који су, попут Амире Медуњанин или Алме Мићић од тога направили озбиљан бренд. Ја сам се, међутим, увек проналазила у неком софистициранијем џез звуку, чак и када сам радила традиционале са Холандским краљевским оркестром. Имали смо преко двадесет концерата у Холандији и Белгији, они су обожавали ту нашу музику јер је за њих она нешто егзотично. Међу њима је било и светских музичара и сви они су свирали косовске традиционалне песме као нешто што им много значи, што им је прирасло срцу. Упркос томе што не разумеју текст. Зато што та музика носи богатство, носи ту нашу душу, словенску, која је њима невероватна и уопште нису глуви за њу.

    Да ли бисте опет радили нешто слично?

    — Ако бих радила опет нешто што има везе са овим нашим простором морала бих да убацим у све то нешто што мени припада. Морала бих у томе да нађем себе, што није нимало лако. Али, да, било би лепо да то опет урадим.

    Да ли је постојала нека алтернатива музици, или је она одувек била ваш избор?

    — Од пете године сам кренула у том правцу. Уписала нижу музичку, потом средњу, па академију, Никада није постојала алтернатива, никада ништа друго нисам имала ни као примисао. Једноставно, то је некакав мој лек, и потреба, и страст. Велика страст. Волела бих да моја деца буду таква. Нека се определе за оно што желе, макар то било да праве дугмад, само нека то раде са страшћу. Нека горе за тим. И нема шансе да неће успети. 

    Тагови:
    лена ковачевић, интервју, музика, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога