Слушајте Sputnik
    Словеначки писац Јуриј Худолин

    Помоћ Грчкој је нешто најсмешније што сам видео, Грци фантастично живе

    © Sputnik / Радоје Пантовић
    Интервјуи
    Преузмите краћи линк
    Валентина Булатовић
    2184

    Свет у ком влада лицемерје довео је медије на танак лед, јер су постали превише популистички. Популизам је учинио да се мржња међу људима шири брже него иначе. Овом региону су потребни компромиси и економска сарадња, а не ратови и бомбе, каже у интервјуу за Спутњикову „Орбиту културе” Јуриј Худолин.

    Роман „Пасторак“ Јурија Худолина, који је недавно објавила београдска „Лагуна“, прво је дело овог словеначког писца које је пред српским читаоцима. То је прича о породичном насиљу и тиранији, смештена у једну примитивну средину, у истарску забит у којој иначе владају сурови друштвени закони, и то у годинама пред распад некадашње заједничке државе. Романом доминира изузетно успели лик негативца Лориса Чивитика, локалног моћника који малтретира све око себе, од чланова своје породице до мештана.

    Лорис Чивитико, неотесан, необразован, неуљудан, насилан, није проблем само сам по себи. Проблем је његово окружење које се буквално угиба под њим, не пружајући му готово никакав отпор. Због чега људи, према Вашем мишљењу, трпе тиранију, шта их тера покоравању?

    — Људи се подређују кроз читаву историју. То је у људској природи. Разлог због којег се људи не одупиру таквим ситуацијама на послу, у породици, у разним системима, свуда у свету, јесте страх за властиту егзистенцију. То важи за односе појединаца, као и за друштвене односе.

    Имате ли утисак да је страх данас појачан, и на појединачном, и на глобалном плану?

    — Страх је глобална појава, али историја познаје много веће појаве страха од овог садашњег. Данашњи страх највише појачава лицемерје. Све што се данас дешава — сви терористички напади, бомбе — дешава се на неки подмукао, неочекиван начин. Када је рат, знамо ко ће нас, како и где напасти, а када је реч о тероризму, не знамо где ће се појавити оно што нас може коштати живота.

     

    А колико је ту важна улога медија и може ли књижевност да буде на другој страни?

    — Свет лицемерја је медије довео на танак лед, јер су они постали превише популистички, а популизам тражи да смо фасцинирани кад пати неко други, кад кољемо оног другог. Ту медији имају велики утицај. Већина људи слепо верује медијима (премда би они и требало да буду такви да људи могу да им верују). Популизам је учинио да се мржња међу људима шири брже него иначе, а та мржња се не дâ искоренити, може се само ублажити.

    Други део питања био је везан за то може ли књижевност да ублажи тај утицај. Један од главних ликова у Вашем роману је Бењамин, дечак који трпи насиље главног негативца. То што он једино у дијалогу с књижевношћу успева да пронађе излаз из пакла и књижевност јесте можда нешто што ће га одвести на пут бољи од оног који му нуди поочим.

    — Књижевност апсолутно може позитивно да утиче на људе, да их мења, али то важи за микрокосмосе, за појединачне егзистенције. На основу односа према књигама, које Бењамин сматра највећим даром од оца, може се наслутити како ће се он развијати.

    Врло је занимљив и лик Словенке Ингрид, главне јунакиње која напушта Љубљану и одлази у хрватску забит, потпуно мењајући дотадашњи начин живота – од канцеларије до сеоског домаћинства. Њу добро описује мисао да се у главама људи роје утопије пуне чежње и комичне заблуде и рачуни без крчмара”. Зашто је то тако?

    — Одговор је једноставан: две су ствари битне, једна је љубав „без главе”, а друга је наивност. Знам много наивних људи који су добри и поштени, вредни, који могу да буду узор онима које одгајају, али их је наивност довела до немилосрдне пропасти. Тако је било и с Ингрид која се заљубила и хтела да побегне – то се зове љубавна миграција.

    Да, у почетку је заслепљена љубављу и жељом за породицом, али шта се дешава касније? Упркос евидентном физичком пропадању и патњама сина Бењамина, она не чини апсолутно ништа да ту ситуацију промени.

    — Док смо живи, постоји нада. Ингрид не чини ништа због непрестане наде да ће се нешто променити. А у таквим ситуацијама обично се не догоди ништа, само се пакао појача.

    На промоцији књиге у Београду запитали сте се шта мислимо када кажемо овај наш регион”. Да ли је то бивша Југославија, Западни Балкан, Југоисточна Европа… неки ту сврставају и Румунију, Бугарску, Мађарску, Албанију… Ако се, ипак, ограничимо на бившу Југославију, како Ви видите будућност овог региона – У Европској унији, у неком другом савезу, у неким новим сукобима?

    — Као човек који воли мир, увек се плашим сукоба. Апсолутно сам за савезе и мир, нисам за ратове и бомбе. Будућност региона видим само у компромису, у економској сарадњи, а не у национализму и популизму, у свим оним стварима које су годинама уништавале и уништиле Југославију. Јасно је било још када је она настала да ће пропасти, јер не могу се људи тако различитих провинијенција, визија, култура ставити под исти кош и приморати да мисле исто. То никада у историји није успело. Ипак, ми смо Словени, говоримо словенске језике…

     

    Малопре сте ми рекли да боље говорите хрватски него српски, постоји ли разлика?

    — Екавски и ијекавски јесу разлика: млеко и млијеко, хлеб и крух…

    Али се разумемо…

    — Да, разумемо се, разумем ја и Македонце, и пишем ћирилицу, то није проблем. То је супер за књижевност и уметност, за овај интервју сада на пример, пошто нам није потребан преводилац, за све лепе ствари које живот доноси… Мислим да је с кризом ЕУ постало јасно да је боље да се неке државе не гурају у подређену позицију. Свако подређивање које постане превише очигледно на крају постаје насилно и девастирајуће, води у рат и бесмисао.

    Многи Европску унију виде као вештачку творевину и пореде је с Југославијом. Како ви видите ЕУ?

    — Ја се апсолутно слажем с тим. Иако нисам евроскептик, ја сам човек мира и сарадње, мислим да је то вештачка творевина. Могли бисмо да живимо у великом пријатељству и толеранцији, у некаквом савезу без исте монете… овако се јављају велике сумње о томе ко и како влада Европском унијом. Видим, међутим, и позитивне ствари. Позитивно ми је смешна, на пример, Грчка. Веома волим Крит и два пута годишње идем тамо. Помоћ Грчкој је нешто најсмешније што се у историји Европске уније десило. Савезницима треба помагати ако им је помоћ потребна, то је нормално, али – како Грци фино живе, то није нормално! И мислим да тај новац који је тамо отишао неће никад доћи назад. Али нису они криви за то, мени то не смета (смех).

    Тагови:
    сукоби на Балкану, књижевност, компромис, роман, писац, интервју, страх, сарадња, рат, медији, Орбита културе, Јуриј Худолин, Истра, Балкан, Европска унија, Југославија, Словенија, Грчка, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога