Београд+ 19°C
Ниш+ 16°C
Слушајте Sputnik
    Дејан Михаиловић, професор на Монтерејском технолошком институту у Мексику

    Србима ближи боливијски рудари него млекаџије из Данске (видео)

    © Sputnik/
    Интервјуи
    Преузмите краћи линк
    Наташа Милосављевић
    62161421

    Једини регион у свету где већи део земаља није признао тзв. државу Косово је Латинска Америка. Неопходно је да људи у Србији схвате да је Латинска Америка пријатељски настројена према Србији. Ближи су нам боливијски рудари него шумари из Луксембурга и млекаџије из Данске, а ипак је наш пут европски.

    Дејан Михаиловић, професор на Монтерејском технолошком институту у Мексику и гостујући професор на више државних универзитета у Латинској Америци, отишао је пре две деценије из Србије, из Новог Сада, после основних студија филозофије. Тамо је прво магистрирао, па докторирао. У Мексику је популација са подручја Србије и Балкана веома мала. Дружи се, каже, са тридесетак српских држављана који су углавном везани за универзитет и често размишља о повратку у домовину, али за то још није дошло време.

    Помно пратите дешавања у Србији али и у свету. Уочи посете председника Србије Александра Вучића САД, Представнички дом Конгреса је захтевао извештај о војној сарадњи Србије и Русије. Да ли је америчка одбрана угрожена због те сарадње?

    — Ми смо плен лажних дилема већ деценијама. Прва је да ли ћемо ићи неком националистичком путањом или ћемо опхрлити грађанску варијанту. Само у Србији и на Балкану је то био систем неке искључивости. Сада имамо нову, вештачку, псеудодилему, а то је дилема бирања између Истока и Запада. Да ли постоји још нека земља у окружењу која је подвргнута тим притисцима! Не постоји.

    Кажу да смо ми у свему томе посебни…

    — Јесмо и нисмо. Потпуно је бесмислено да ми подлежемо притисцима којем ћемо се царству приволети, као да призивамо доба Немањића.

    БАЛКАН ЈЕ ПРВА ЕВРОПА

    Да ли нам је то наметнуто?

    — Јесте. Данас је на снази диктатура финансијског капитала и финансијског тржишта. Реалне економије су плен те диктатуре и то се најбоље очитава кроз привредни раст који је или на нули или је два посто, кроз повећану стопу незапослености и губитак кредибилитета у демократске институције. То је и на Западу, и на Истоку. У питању је проблем на који држава Србија сама не може да одговори и због тога треба да се укључи и становништво и цивилно друштво и да преиспита властите облике идентитета. Балканско полуострво је прва Европа, ако кренемо од истраживања која до дан-данас нису толико призната као званична германофилска. Историографска школа нас учи да смо сви однекле сишли са дрвета и да смо сви однекуд дошли, а да је Европа заправо само западна Европа и њени народи староседеоци, што је потпуно погрешно. Србија као централна земља на Балканском полуострву има интересантан геополитички и геостратешки положај. Тих неколико десетина хиљада квадратних километара и тих седам милиона становника су веома битни када говоримо о гасоводима, нафтоводима, инфраструктури, о коридорима.

    Све карте су мање-више подељене на Балканском полуострву, остали смо само ми за које се боре Исток и Запад.

    — Убеђен сам да су то ствари декларативне природе. Да ли заиста мислите да је САД неопходно седамдесет или осамдесет хиљада квадратних километара са седам милиона становника, да ли ће то претегнути на светским тасовима? То је апсурдно. Исто тако можемо да посматрамо и са становишта Русије.

    • МЕШЕТАРИ ЗБУЊУЈУ НАРОД

    Ипак, било је битно да Црна Гора уђе у НАТО, а много је мања него Србија.

    — И дан-данас је битно. Живимо у свету који преживљава језиву кризу. То је системска криза капитализма, глобална и дугорочна. Ако из тог слоја пређите на нижи слој — долазите до кризе западног цивилизацијског кода који се манифестује кроз кризу културних вредности и моралног система. Из кризе западно-цивилизацијског кода долазимо у срж. То је криза модела хегемоније САД и њихових европских савезника. То једноумље на глобалном нивоу или униполарни свет, то су термини са којима ја не могу да се сложим. Полови су полови зато што их има два, не постоји ни мултиполарни ни једнополарни свет. Ми смо данас уденути у неку врсту ентропијског света. Можете са неким да сарађујете војно, а са другим економски. Када је Жак Ширак напустио Буша у време инвазије на Ирак, да ли је Француска престала да буде део западне хемисфере? Наравно да није. Тако да не видим никакве препреке да Србија има веома блиске и присне односе са Русијом. Србија је део словенског света, не треба то заборавити. Међутим, Србија је европска земља. Ово је Балканско полуострво.

    Мислите да је то изводљиво?

    — Изводљиво је, али се то претерано политизује и ту сада имате интересе и интересне групе које мешетаре и збуњују народ. Година је 2017. и ми сада треба да се определимо између Москве и Вашингтона. До Брисела имате два сата лета и до Москве исто толико, али ако проговорите српски у Москви, лакше ће вас разумети него Фламанци у Брижу. Ја сам се запањио колико ми сличности имамо са народима Латинске Америке. Волим да кажем како су нам ближи боливијски рудари него шумари из Луксембурга и млекаџије из Данске, а ипак је наш пут европски пут. Заправо, ми смо већ ту само треба да постанемо део ЕУ као назови водећег економско-финансијског блока који је део те западне хегемоније. Кључно питање је да ли је то изводљиво на дуже стазе. Само расписивање референдума у Британији је била озбиљна назнака да се ту нешто догађа и то у теорији ми зовемо кризом модела. Европска унија је живи пример да је интеграција кроз регионализацију достигла тачку са које сада само можемо да одржавамо или идемо надоле а „брегзит“ је верификација неодрживости тог модела интеграције. Имате с друге стране земље БРИКС-а, где први пут имате идеју интеррегионалног удруживања.

    • БРИКС ДА ДОДА ЈОШ СЛОВА

    Шта је тајна успеха БРИКС-а?

    — Неодрживост западног модела као таквог. БРИКС је једна врста антихегемонистичког удруживања земаља које никада нису биле део тог западног цивилизацијског кода. Историја капитализма је у ствари историја смењивања модела хегемоније. Тренутно је на делу постмодерна дематеријализована производња, а оличење тог модела су САД. То је сада у кризи и БРИКС је одговор на то. Он није само интеррегионално удруживање, већ нека врста тражења новог модела који ће са антихегемонистичког прећи на антисистемски део. БРИКС би требало да пропадне у оном добром смислу. То значи да се сваке године удене по још једно слово, да постане велики савез земаља који ће, углавном, покрити релацију југ-југ.

    Србија се суочава са штрајковима. Да ли би на ово поднебље могао да се примени неки рецепт из Латинске Америке?

    — Наравно да би могао. Савремени светски капитализам је когнитивни капитализам. Ради се о диктатури финансијског тржишта. То значи да је на делу нематеријални рад који се више цени од производног рада. Имате процес дематеријализације производње и флексибилну акумулацију која се концентрише у све мањи број све већих монопола. Монопола је све мање, али они су све већи. Друга ствар је како се производи и шири знање. Колико су данас медији монопол информације и механизми друштвене контроле? Требало би да се то запитају и људи који су у медијима и ми који смо конзументи али и како се то знање шири путем друштвених мрежа које нису никаква иновација. Темплари су били друштвена мрежа без „ајфона“. Трећа ствар је прекомерни рад. Ако је пре 150 година неко био сиромашан, био је сиромашан зато што није имао посао. Данас имате милионе запослених људи који су сиромашни. Радимо да бисмо били сиромашни. Значи, сиромаштво, неједнакост, безнадежност су нуспроизводи дисфункције логике капитала. У земљама Латинске Америке Мексико је на дну лествице по нивоу минималне зараде. Све земље које су напустиле модел неолибералног дивљаштва 2000. године доласком Уга Чавеса на власт имале су успеха у повећању зараде и минималне цене рада. Не смемо да се помиримо ни са чињеницом да се демократија претворила у досадни ритуал пребројавања гласова.

    • ЗНАЈУ ЛИ У КНЕЗ МИХАИЛОВОЈ ИШТА О УСТАВУ?

    Ипак, радник не може да узме ствар у своје руке када му послодавац не дозвољава да оснује синдикат

    — Увек имате могућност генералног штрајка. Најосновније људско право које се данас крши свуда у свету је право да не будете експлоатисани. Да ли је пут човечанства да се све области нашег живота и постојања своде на робно-новчани тржишни однос? Ми смо сада у великој кризи идентитета на цивилизацијском нивоу. Светска политика је потпуно комерцијализована. Људи попут Доналда Трампа, који пре двадесетак година не би моги да имају ни ријалити-шоу, данас воде нуклеарну силу. Процес комерцијализације и меркантилизације политике урушава свест о могућности да се боримо за оно што нам припада. Демократија је, у том смислу, наш последњи ров, али не демократија излажења на изборе већ она која ће се трансформисати у стил живота.

    Ако је то тако, како обичан човек у Србији може да се бори против рецимо формирања косовске војске, коју силно прижељкују приштински званичници?

    — Прво што је Уго Чавес урадио када је постао председник Венецуеле је да је наштампао милионске тираже Устава у џепном издању. Објаснио је људима да, ако хоће да мењају земљу, морају да мењају властиту свест и да ступе у акцију, да знају која су им права и дужности. Да се сада прошетате Кнез Михаиловом и питате пролазнике ко је амбасадор САД, вероватно ће вам многи рећи ко је, али нико неће знати да цитира ни једну једину реченицу из Устава Србије. Значи, политизовати ствари у најпозитивнијем смислу. Човек је zoon politikon, то је Аристотел одавно рекао. Наш живот има смисла само уколико повратимо веру у политику. Шта значи сукоб између нас и Косова које је и даље по Уставу део територије Републике Србије? Ми не можемо имати односе са Косовом, јер би то били — односи са самим собом. Чим се каже да треба да преговарамо с неким, ми прећутно признајемо да тај неко има идентитет. У том смислу треба да се поведе јавна дебата без политичке острашћености — шта смо ми у стању да урадимо данас са делом те наше територије. Косово јесте симбол и то има своју историјску тежину, то нико не пориче, али имамо и реалност. Људе од крви и меса који се осећају напуштеним, а имамо и светиње. Не можемо да очекујемо да ће нам империјалне силе вратити Косово.

    Како на то гледају у Латинској Америци?

    — Чавес је био председник земље која има највеће резерве нафте на свету, ми их немамо. Одавно је прошло време уцена. У Латинској Америци је, кроз напуштање неолибералног модела, ојачала демократија изнутра, ојачао углед већине тих земаља споља. Погледајте шта данас значи Еквадор у регионалном смислу али и Боливија, Венецуела, Чиле, Никарагва. Набрајам све те земље, јер ниједна од њих није признала Косово. Мексико га није признао и неће то учинити, знам из поузданих извора. Једини регион у свету унутар којег већи део земаља није признао је Латинска Америка. Који су данас приоритети Министарства спољних послова? Знате колико има потенцијалних купаца на тржишту тог дела света — 600 милиона, што је веће од саме ЕУ. Неопходно је да људи у Србији схвате да је Латинска Америка подручје неслућених могућности у било ком облику и да је пријатељски настројена према Србији и српском народу. Географски јесмо удаљени, али су историја и култура те која нас зближавају.

    Тагови:
    Од четвртка до четвртка, Латинска Америка, Дејан Михаиловић
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога