Београд+ 2°C
Ниш+ 4°C
Слушајте Sputnik
    Терористички напад на Светски трговински центар у Њујорку 11. септембaра 2001. године

    Шта је сакривено 11. септембра?

    © Flickr/ Cyril Attias
    Интервјуи
    Преузмите краћи линк
    Никола Врзић
    7973

    Када су пре 16 година, 11. септембра 2001, отети путнички авиони ударили у куле близнакиње у Њујорку и у Пентагон, и Америка и свет били су шокирани, а тај шок је онда прерастао у солидарност с нападнутом Америком и подршку њеном нападу на Авганистан, на талибане и вођу Ал Каиде Осаму бин Ладена, коме су пружали уточиште.

    Годину и по дана касније, међутим, Америка је злоупотребила и 11. септембар и подршку коју је због њега добила, нападом на Ирак који никакве везе није имао с нападом на Америку, а није имао ни оружје за масовно уништење као што су тврдили амерички званичници и њихови британски савезници, правдајући своју незакониту агресију.

    У међувремену су се нагомилали и докази о прикриваној умешаности Саудијске Арабије у нападе 11. септембра, а и иначе се и сама званична верзија догађаја показала као пуна нелогичности и рупа.

    Шта је све прикривено 11. септембра? Да ли је америчка неоконзервативна елита, која је тада седела у врху администрације Џорџа Буша Млађег, прижељкивала управо овакав догађај како би спровела своју агенду и учврстила америчку глобалну доминацију?

    О овим су питањима у „Новом Спутњик поретку“ разговарали историчар Саша Адамовић и новинар Јован Џон Боснић.

    „Терористички напад 2011. године је велики и значајан историјски догађај, кога многи пореде са другим значајним историјским догађајем, нападом Јапана на Перл Харбур“, наводи Саша Адамовић.

    „То није без разлога, јер постоји много тога заједничког, пре свега у односу на последице које су изазвали. И тог децембра 1941, као и у септембру 2001, десио се значајан заокрет у америчкој спољној политици. У 21. веку, у коме живимо већ 17 година, није било године без рата, и можемо рећи да све време живимо у једном истом рату који је иза себе оставио милионе мртвих и расељених.“

    Саша Адамовић каже да му се чини да је „најбоље објашњење 11. септембра дао доајен америчке спољне политике Хенри Кисинџер у својој књизи ’Дипломатија‘, која је објављена неколико година пре самог догађаја.

    Он каже да је Америка, завршетком Хладног рата у коме је однела победу, изгубила два дотадашња стуба своје спољне политике, на којима ју је и градила — идеолошког непријатеља у виду комунизма, и осећај физичке угрожености јер бивши Совјетски Савез више није био претња.

    „Нападом 11. септембра Америка је поново добила та два стуба своје спољне политике. Дакле, осећај физичке угрожености јер се показало да је могућ и напад на Америку, а добили су и идеолошког непријатеља у облику исламског фундаментализма.“

    Имајући то у виду, индикативним се чини што је већ 20. септембра 2001. тадашњи амерички председник Џорџ Буш Млађи рекао: „Кроз сузе видим прилику“. На сличан је начин 11. септембар, као прилику за Америку, коментарисала и Бушова саветница за националну безбедност Кондолиза Рајс: „Ако су распад Совјетског Савеза и 11. септембар створили велики преокрет у међународној политици, онда ово није само период смртне опасности, него и огромне прилике. Америка и наши пријатељи и савезници морају ову нову повољну прилику одлучно да искористе“.

    „За војно-индустријски комплекс, који управља америчком политиком, било која врста напада пружа изговор. Они су нас напали, и нама је сад дозвољено да радимо шта хоћемо, и било где — у Авганистану, у Ираку…“, објашњава Џон Боснић.

    Оба Спутњикова саговорника сагласна су у сумњи да је 11. септембар на неки начин планиран изнутра, а оваквим сумњама основу даје и Пројекат за ново америчко столеће (Project for New American Century), неоконзервативни тинк-тенк чији је прокламовани циљ била „промоција глобалног лидерства Америке“.

    Годину дана пре напада Пројекат је објавио извештај под насловом „Поновна изградња америчке одбране: Стратегија, снаге и ресурси за нови век“, у коме се заговара појачано америчко војно присуство широм света уз, наравно, повећано издвајање буџетског новца за војску, а наводи се и да је то што они желе мало вероватно „осим у случају катастрофичног и катаклизмичког догађаја — као што би био нови Перл Харбур“.

    Управо то, нови Перл Харбур уследиће 11. септембра 2001, а нарочито је важно напоменути да су челници Пројекта девет месеци раније заузели важне функције у Бушовој администрацији — Дик Чејни постао је потпредседник САД, Доналд Рамсфелд секретар за одбрану, његов заменик био је Пол Волфовиц…

    Штавише, истом кругу неоконзервативаца, указује Саша Адамовић, припада и Филип Зеликов, „пријатељ Кондолизе Рајс, оперативни директор комисије о 11. септембру, која је требало да истражи све околности тог напада. Али он је заправо припремио званични наратив и допуштени начин мишљења о 11. септембру.  У његовој биографији поред осталог и пише да је стручњак за формирање јавних наратива.

    Тај наратив о 11. септембру траје и дан-данас, иако су у међувремену објављене бројне књиге и документарни филмови које су тај наратив поприлично уздрмале.“

    „Наратив формирају држава и контролисани медији. Најбољи пример те везе је брак државног подсекретара Џејмса Рубина и звезде Си-Ен-Ена Кристијане Аманпур“, подсећа Џон Боснић, и објашњава механизам којим је спречено озбиљније преиспитивање 11. септембра: „Свако ко преиспитује званичну верзију проглашава се за теоретичара завере, лудака. Тиме се онемогућује било каква дебата, а то је одлична врста цензуре.“

    Тагови:
    тајна, 11. септембар 2001, Америка, Јован Џон Боснић, Саша Адамовић
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога