Слушајте Sputnik
    Јевгениј Водоласкин

    Клатно епохе се помера ка великом рату — Русија је нада

    © Sputnik / Радоје Пантовић
    Интервјуи
    Преузмите краћи линк
    Пише
    Културни кутак (93)
    0 481
    Пратите нас

    Данашња Русија има све што јој треба и не жели никога да осваја, никоме да говори како треба да живи. Бављење туђим проблемимa је прескупо. Руси су то научили када се распао Совјетски Савез, а сада то почињу да схватају и Американци. Због тога су изабрали Трампа за председника, каже у разговору за Спутњик руски писац Јевгениј Водоласкин.

    Добитник бројних књижевних признања, руских и међународних, Јевгениј Водоласкин је ове године „гост у фокусу“ Сајма књига у Београду. Српским читаоцима, а посебно заљубљеницима у врхунску књижевност, познат је по романима „Соловјов и Ларионов“, „Лавр“ и „Отимање Европе“. У припреми је и српски превод његовог новог романа „Авијатичар“.

    Јевгениј Водоласкин (1964, Кијев) по образовању је филолог и стручњак за средњи век, због чега га многи називају „руски Умберто Еко“. Писац се с овим поређењем не слаже, али свој став исказује духовито, кроз анегдоту о сусрету с италијанским семиотичарем и књижевником непосредно пред његову смрт. Наиме, када су на једном књижевном сајму у Италији Водоласкина представили Еку као његовог руског алтер ега, угледни писац му је изразио саучешће. Сам Водоласкин истиче да Ека занима историја, а њега историја људске душе.

    „Данас је људска душа препуна агресије. У роману ’Авијатичар’ говорим о томе како, рецимо, у некој конкретној души расте агресија. Та агресија се уједињује с агресијом у другој конкретној души… Тако настаје поље агресије које расте и постепено прелази преко норми и граница. Тада избијају ратови и настају преврати. Њих не покреће политичка рачуница, него ирационална тежња за променом. Већ сам причао о томе да, рецимо, за Први светски рат није било неких озбиљних политичих или економских основа, али је у разним земљама било жеље за ратом. О томе, рецимо, сведочи поезија оног времена, стихови песника као што су Брјусов, Јесењин, Гумиљов, Маларме… Сви су они певали о рату“, напомиње Водоласкин. 


    Радња Вашег романа „Лавр“, изванредне приповести о снази људске доброте, засноване на животопису јуродивог Арсенија, одвија се у средњем веку, епохи коју данас доживљавамо као изразито сурову. Данашње време је по много чему другачије, али је много агресије, како сте и сами рекли. Шта је узрок те данашње агресије, начин живота или нешто друго, где смо ми данас у поређењу са средњим веком?

    — Сва су времена, заправо, сурова. У свим епохама постоји одређена, приближно иста количина зла. Разликују се само силе које га чине. Нама се средњовековље данас чини суровим, али у средњем веку није постојала идеја масовног истребљења људи. Људски живот се у средњем веку ценио више него данас, због тога што је човек тада схватао да је други човек божја творевина и да нема право да га убија. Убијало се само у ретким случајевима, макар је тако било у Русији. У модерно доба, међутим, када идеје Бога више нема, стварају концентрационе логоре, организују масовна убиства, и у том смислу је наше време суровије од средњовековља. Данас постоји некаква ирационална агресија у свету. Агресија делује по правилу клатна — мирне епохе смењују бурне. Зашто? Зато што мирне епохе саме себе исцрпљују. После дугог периода мира човек тежи бури. Сећате ли се Љермонтовљевих стихова: А он, мятежный, просит бури, Как будто в бурях есть покой! То је као у шаху: играчи често повлаче потезе не због жеље да нешто постигну, него зато што правила игре налажу нове потезе. Историја се понекад покреће само због тога што је потребно кретати се, деловати, али историја нема циљ, има га само конкретан човек. Историја је, заправо, скуп милиона засебних воља, милиона праваца. У таквом споју не може се наћи јединствени правац. Сада је, очигледно, епоха у којој се клатно зањихало на другу страну и многи желе рат, промене. Знате, миран живот човека оптерећује разним везама, проблемима, и у неком тренутку се скупи толико проблема да се чини да је једини излаз из тога рат, да ће он све решити. Страшно је то што сада многи желе рат.


    То је прилично мрачно гледиште. Видите ли и неку наду за данашњи свет?

    — Постоји нада. Без обзира на то што сам Рус, трудим се да објективно посматрам свет око себе. Веома много путујем по Русији и видим да сада код Руса нема никакве агресије. Руси сада желе да се усредсреде на Русију, да побољшавају сопствени живот. Русија је данас можда и једина земља која има све и која нема повод за рат. Има територију, има минерале, нафту, гас… И важно јој је само једно – да то не изгуби. Руски народ данас није агресиван и ја у томе видим наду. Мислим да је данашње спокојно стање руског народа у великој мери фактор стабилности у свету. Важно је рећи да у Русији данас нема више жеље и искушења да буде супердржава. Ми смо схватили да је то веома скупо и да је непотребно. Постоје блиске земље којима Русија указује посебну подршку, као, на пример, Србија. То нам је веома блиска земља, имамо посебан однос. Али у целини Русија нема потребу никога да осваја, никога да исправља, никоме да говори како треба да живи. Руси су то схватили када је почео да се руши Совјетски Савез, сада то почињу да схватају Американци. Због тога су изабрали Трампа за председника. Ни они више не желе да се баве остатком света, него својим нагомиланим унутрашњим проблемима.

    А Европа, да ли она то схвата?

    — Европа се сада бори за свој опстанак, јер има огромне проблеме повезане с тим што су под њеним окриљем потпуно различите земље. То је неодрживо и Европа је већ почела да пропада. Веома ми је жао због тога. Мислим да је конструкција Европе као нове варијанте супердржаве, састављене од бројних малих држава, неодржива. Европа је функционисала на тај начин само док је била конципирана као чисто економска заједница. Данас више не може ни на кога да утиче, јер покушава саму себе да спаси.

    Верујете ли Ви у то спасење Европе?

    — Европа нигде неће нестати, остаће ту где јесте. Биће Француска, Немачка, Србија… Друга је ствар то што она неће бити јединствена држава. Највероватније ће се распасти на појединачне државе које ће бранити своје националне интересе, као што је већ било у историји. Видимо да Грчка, Мађарска, Пољска, Чешка веома мало подсећају на ту Европу чијем се стварању тежило. Србија, вероватно, неће ни успети да уђе у Европску унију, јер је могуће да је неће ни бити. Тога се не треба плашити, јер од тога што ће бриселски чиновници остати без својих позиција никоме неће бити лошије. Искуство јединствене Европе, међутим, веома је важно. Известан степен јединства ће у сваком случају остати и то је веома важно за све земље. Друга је ствар што не може да буде јединствене државе као што је планирано, јер она брише националне интересе појединачних чланица.

    Руски писац Јевгениј Водоласкин разговара са новинарком Спутњика на Сајму књига
    © Sputnik / Радоје Пантовић
    Руски писац Јевгениј Водоласкин разговара са новинарком Спутњика на Сајму књига

    А какво је стање људске душе у бившим совјетским републикама, у Украјини, у балтичким земљама, шта је узрок тамошњег негативног односа према Русији?

    — Русофобијом су заражене само елите у овим земљама. Био сам у балтичким земљама, представљао сам „Лавра“ и друга дела. Људи су били веома добронамерни у Летонији, на пример. Нисам чуо ниједну лошу реч, а разговарао сам с Летонцима, не с Русима. Био сам неколико пута у Украјини последњих месеци, пошто ми је мајка била на самрти. Ни тамо нисам наишао ни на једну негативну реакцију, сви су добронамерни, иако говорим руски, иако сам Рус. У Украјини постоје два проблема. Први је тај што је Украјина бојно поље две силе – Запада и Русије. Запад жели да премести Украјину у сферу свог утицаја. До пре четири године већина народа је била против тога. За Русе Украјинци нису туђини, то су браћа, део руске породице. За Америку или Запад у целини то је средство политичког притиска на Русију. За њих Украјина сама по себи не представља никакву вредност. То је веома жалосно. То је први проблем, а други је у томе што Украјина заиста сада покушава да се оствари као посебна држава. Који је најједноставнији начин потврдити себе? Негирати другог. То је такозвани негирајући идентитет: Они нису ми, ми нисмо они. Тај процес је могао да тече мирно и тихо, историјски пут је био јасан, али се Запад умешао и тај тихи развод који је могао природно да се догоди претворио се у драму.

    Многи га називају руски Умберто Еко.  Водоласкин на промоцији књиге на Београдском сајму књига
    © Sputnik / Радоје Пантовић
    Многи га називају "руски Умберто Еко". Водоласкин на промоцији књиге на Београдском сајму књига

    Ове године на Сајму књига у Београду као почасни гости се представљају четири земље – Немачка, Аустрија, Швајцарска и Лихтенштајн – обједињене једним језиком, немачким. Овде на Балкану, како је напоменуо један наш угледнин писац, постоји један језик са четири назива и сваки од њих означава државу. Да ли је то језичко разједињавање добар начин да се гради национални идентитет, како то види неко коме је матерњи један велики светски језик?

    — Језик није увек у основи идентитета. На пример, Ирци који себе веома јасно издвајају, говоре енглески.

    Може ли се рећи, можда, да је то типично за словенске народе?

    — Да, можда можемо узети за пример Украјину. Ја сам тамо растао до 22. године, у Кијеву су сви говорили руски, нико није говорио украјински. Сада много више људи говори украјински, ал знам многе Украјинце, чак и украјинске националисте, који говоре руски, јер украјински не знају. Језик не одређује нацију обавезно. Што се Балкана тиче, неко ми је недавно у шали рекао да научим српски, јер ћу тако проговорити четири језика истовремено. Треба, међутим, разумети да језик има свој сопствени живот и да је он мудрији од својих говорника. Можда ће доћи тренутак када ће се испоставити да више ништа не повезује бивше земље Југославије осим, управо, језика. 

    Тема:
    Културни кутак (93)
    Тагови:
    руска душа, језик, писац, Велики рат, Руска књижевност, Међународни сајам књига у Београду, Јевгениј Водоласкин, Европска унија, Европа, САД, Украјина, Србија, Русија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога