Слушајте Sputnik
    Мостар, БиХ

    Ако Босна колабира, неће само Срби добити државу — шанса и за Хрвате

    © Tanjug / TANJA VALIC
    Интервјуи
    Преузмите краћи линк
    Никола Јоксимовић
    1330

    Српско-хрватски односи у БиХ у овом тренутку су идилични, каже новинар Твртко Миловић у интервјуу за Спутњик. Они доста зависе и од персоналних веза два политичка лидера Драгана Човића и Милорада Додика.

    Твртко Миловић спада у ред хрватских новинара из БиХ млађе генерације. Родом је из Кисељака, градића поред Сарајева. Радио је за многе медије у БиХ, а тренутно је директор портала Дневник.ба.

    У Београд је дошао на позив директора Института за европске студије Мише Ђурковића како би одржао предавање о односима Срба и Хрвата у БиХ.

    „Оно што је тема мог излагања јесте тренутак у коме се две политике, хрватска и српска, сусрећу и сарађују.  Са једне стране имамо Српску, која има дефинисану и решену политичку позицију и, која наоко гледано, нема интереса да се петља у хрватско — бошњачке односе, али то ипак чини 2011, када Милорад Додик и РС стају у заштиту хрватског корпуса и заштиту начела легитимног заступања", каже Миловић.

    Последњих 20 година расте незадовољство и отпор међу Хрватима према БиХ и док се не реше основна питања које Хрвати постављају, они на Босну не могу да гледају као домовину у која у потпуности штити њихова права и у којој су добродошли.

    Са друге стране, Срби у БиХ имају институционалну заштиту и, с обзиром да имају институције преко којих могу да штите своја права, та позиција наоко изгледа лагодно, каже Миловић. Хрвати то немају и то се као проблем први пут показало 2001, а потом и 2011.

    Како изгледају српско — хрватске везе у БиХ данас?

    — На политичком нивоу, оне су готово идиличне. Имамо две доминантне странке, међу Хрватима то је ХДЗ БиХ, који има подршку између 80 и 90 одсто Хрвата, а с друге стране имамо СНСД, као водећу српску странку у БиХ, која има подршку око 50 одсто Срба. Односи између те две странке су, кажем, идилични као и односи између два лидера, Драгана Човића и Милорада Додика.

    То, током десет последњих година, утиче позитивно и на односе два народа. Међуетничких сукоба готово да нема, привредна, културна, политичка сарадња, можемо рећи, цвета… Наравно, нека прећутна сагласност ова два корпуса је да се не враћамо у прошлост. Срби и Хрвати имали су, 1991. у Хрватској, а од 1992. у Босни доста болно и крваво међусобно ратно искуство.

    Ако бисмо се враћали у прошлост, морали бисмо да се вратимо и у 1941. Колико је сарадња стабилна, с обзиром на сагласност да се не враћа у прошлост и да нема неког дубљег националног помирења између Срба и Хрвата?

    — Говорим у своје име, али чини ми се да су се политички актери сагласили да тог помирења не може ни бити на том нивоу, да се не можемо договорити око неких ствари. Заиста, када уђемо у те расправе, видимо да су темељна разилажења апсолутна. Чини ми се да су лидери сада то питање оставили по страни. Видимо да Милорад Додик обележава годишњице у Јасеновцу и на Козари, Драган Човић обележава Олују. Дакле, када се вратимо у историју, видимо да међу њима нема никаквих консензуса. Али у реалној политици, савршено функционишу. Дакле, историја је остављена иза, и вероватно рачунају да се нове генерације слажу са тим и да су сви спремни да то оставе за неку своју интерну употребу, а да ћемо сарађивати као да се то није догодило. Мислим да је то добар начин превазилажења, да оставимо будућим генерацијама да покушају да дођу до сагласности шта се то у ствари збивало.

    Хоћете да кажете да је такав став добар за отпочињање добрих односа?

    — Мислим да је то добро и генерално, у супротном наставили бисмо да се свађамо, не бисмо никако сарађивали. На тај начин не бисмо се приближили једни другима и не бисмо ни у коначници, за 50 или 100 година, дошли до усаглашеног става шта се заиста догодило. Мислим да је ово добар пут и да отвара могућност научницима да у једном тренутку кажу океј, немамо личних анимозитета, политике су складне, хајдемо сада да се вратимо 50 година уназад да видимо, барем око неких чињеничних ствари шта се догађало. Мислим да је то добар пут, не само за Србе и Хрвате, него за све народе који су били у сукобу.

    Како стоји ствар са оснивањем хрватског ентитета у БиХ? Је ли то изводљиво у садашњој констелацији снага?

    — То није изводљиво, с обзиром да зависи од неких ширих геостратешких позиција. Сам ентитет је артикулација тежњи хрватског народа за равноправношћу. Дакле, ми имамо државу два ентитета и три конститутивна народа у којим а један народ нема своју организациону јединицу којом управља и наравно да је трећи ентитет неки облик правде, како то Хрвати виде. Распоред снага, политичких, па и војних, такав је да Хрвати то не могу имати, зато што не могу сами то да прогласе. С друге стране, Хрвати су политички у опасности да буду потпуно елиминисани од стране Бошњака, тако да су Хрвати више у позицији да се боре за голи опстанак него да унапређују своје политичко стање. Али трећи ентитет остаје као нека идеја, вапај за правдом и ако се буду мењале неке ствари у геополитичким односима, Хрвати ће сигурно искористити прилику да на тај начин дођу до равноправности, иако је моје лично мишљење да су веће шансе да се БиХ распадне, па да на тај начин решавају своје национално питање.

    Мислите да Република Српска прогласи независност?

    — Мислим да држава као таква потпуно колабира јер то није уопште немогуће. Њене основни апарати не функционишу како треба, она је као правно утемељена врло нестабилна. Скоро 50 одсто становништва уопште не верује у ту државу. Она, дакле, спада у ред слабих држава и није искључено да ће пропасти као држава, а у том случају, државу на тој територији може да оснује било ко. Не само Срби. Дакле, безброј је опција и, ако би се тако нешто догодило, то је шанса за Хрвате. Ово говорим зато што не изгледа извесно да је могуће доћи до консензуса, до неког рационалног, људског договора у каквој држави желимо да живимо.

    Колико је одржива осовина Додик — Човић на дужи рок? Шта ће се догодити са српско — хрватским односима уколико дође до политичких промена у редовима Срба и Хрвата?

    — То је сјајно питање, и сам се понекад то питам јер они су људи који улазе у неко животно доба, биолошки су замењиви. На крају крајева, могу и демократски да падну. Чини ми се да је тај савез много јачи него савез њих двојице. Што се хрватске стране тиче, Хрватима ће партнер бити сваки српски лидер којег Срби изаберу. Мислим да је то усаглашен став, не само у ХДЗ, него и у широј јавности. Колико је то са друге стране, тешко је рећи, јер Драган Човић нема реалну политичку снагу. Дакле, упитно је колико је Србима у интересу да буду у добрим односима са босанскохерцеговачким Хрватима.

    Како мислите да Човић нема реалну политичку снагу?

    — Хрвати у Парламенту БиХ имају четири заступника од 42. То вам говори о њиховој реалној снази. Ми имамо Драгана Човића као лидера који има квалитете друге врсте и има неки међународни рејтинг и то је оно што држи народ у овом тренутку политичким субјектом који је релевантан. Уколико би ту дошло до промена, уколико би Човића заменио неко други, од његовог понашања би много зависило какви би били односи са РС. На тој релацији, односи између РС и Хрвата су доста персонални, док обрнуто није.

    Тагови:
    Твртко Миловић, Босна и Херцеговина
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога