Слушајте Sputnik
    Руски саксофониста Олег Кирејев

    Олег Кирејев: Волим Америку, али мрзим амерички капитализам

    © Sputnik / Радоје Пантовић
    Интервјуи
    Преузмите краћи линк
    Пише
    Културни кутак (94)
    171
    Пратите нас

    Револуција није пут који треба бирати као решење проблема. Друга је ствар што су људи често приморани да иду на улице. Еволуција човечанства одвија се захваљујући револуцијама, али добро би било када би се оне одвијале без крви, када би власт ослушкивала вољу народа, каже за Спутњик прослављени руски композитор и саксофониста Олег Кирејев.

    Руски џез музичар наступа 9. новембра у Београду, на сцени велике дворане „Академије 28“. Уз госта из Русије наступају пијаниста Васил Хаџиманов, као и бубњар Петар Милутиновић и контрабасиста Милан Павковић.

    Сарадњу са српским музичарима Кирејев је почео овог пролећа, на концерту у Коларчевој задужбини, на којем је уз колегу из Русије, пијанисту Јевгенија Грачишчева, певачицу Светлану Спајић и још неколико колега из Србије извео програм инспирисан српском и руском народном музиком. Васил Хаџиманов је том приликом био специјални гост на концерту.

    „Природна жеља која је проистекла из тог концерта била је да наставимо да сарађујемо и да заједно изведемо цео концерт. Ја изводим композиције Васила Хаџиманова, а он моје, и по томе је овај нови концерт у Београду необичан. Навикао сам да своје композиције изводим сам, у пратњи својих колега, Руса, Американаца… Oво је први пут да наступам заједно с угледним српским музичарем“, рекао је Кирејев, који је пре неколико година имао и веома успешан наступ на џез фестивалу „Нишвил“ у Нишу.

    Шта Вас је опчинило код колега из Србије?

    — Србија је предивна земља, а истовремено, према мерама Русије, она је мала земља. Управо због тога је изненађујуће што у двомилионском Београду има толико много одличних извођача, толико да може да се пореди с Москвом, која има готово двадесет милиона становника. Имате одличан симфонијски оркестар, долазе вам одлични састави, европски, амерички, имате одличне џез фестивале… Што се квалитета тиче, ваши музичари су апсолутно на нивоу било ког руског, америчког, или европског музичара, разлике нема.

    Интересантан је спој руског и српског џеза, а заправо је реч о музичком жанру (џезу) који не спада ни у српску ни у руску традицију. Шта је специфичност руског џеза?

    — Џез је, наравно, изворно америчка музика, али захваљујући том музичку жанру, ми који живимо у Европи, Азији, или Евроазији имамо шансу да пренесемо своју културу свету. То је светска култура, због тога се ови пројекти често зову world music, или етно-џез. Американци настављају да „исповедају“ свој традиционални, класични џез, наслеђе Дјука Елингтона, Џона Колтрејна, Чарлија Паркера… Задатак, односно жеља Европљана јесте да се издвоје у том великом светском простору. Постоји, на пример, норвешки саксофониста Јан Горбарек, који је компоновао мелодије инспирисане норвешким фјордовима. Он је својим саксофоном и елементима џеза приказао норвешко пространство, лепоту природе. Има огроман број следбеника, то је такозвани норвешки џез. Ја, на пример, изводим башкирски, руски џез, који има велику традицију… То су бројни угледни музичари, попут Олега Лундстрема и његовог изузетног оркестра. И сада има много одличних оркестара и музичара, мада нису сви посвећени обради фолклора, наравно. После распада Совјетског Савеза тиме се, практично, нико више није ни бавио. У Совјетском Савезу је још Савез композитора захтевао, на пример, да се обради „Пољушко, поље“, да се направи рецимо џез верзија те песме. Данас тога нема, и многи млади музичари и композитори компонују своју музику, али у америчком стилу. Знам да код вас има неколико састава који се баве етно-џезом. Музика коју компонује Васил Хаџиманов је балканска.

    Имали смо прилику да чујемо како певате. Како функционише то певање из грла, да ли је то башкирска традиција?

    — У мојој изведби то је певање настало на разним традицијама. Такво грлено певање није специфично само за Башкирију него и за Татаре, Монголе… Постоји много техника грленог певања. Ја се озбиљно бавим тиме, растао сам у окружењу одличних курајиста (курај је национални дувачки инструмент направљен од дрвета) и стално сам слушао народну башкирску музику, татарску… Тада сам имао прилику да упознам мајсторе грленог певања. С обзиром на то да сам радознао, слушао сам и како будисти певају, тако да је моје извођење мешавина разних култура. Морам, међутим, да признам да ми се повремено дешава и да се растужим кад ми после изврсног концерта, који је у целини био одличан, неко приђе и каже како је било одлично то грлено певање. Мене не занима како сам певао, него какав је концерт био у целини!

    У Пољској ми се догодила анегдота када смо били на великој турнеји. Наступао сам са својим америчким колегом Кифом Џабарсом и с двојицом изузетних пољских музичара, басистом и бубњаром. На крају путовања, у некаквом градићу где нико никада није чуо за џез, у ресторану се окупила цела елита тог места. Уживали су у нашем концерту, на крају сам певао из грла. Потом нам је пришао власник ресторана и питао ме да ли бисмо могли да дођемо поново следеће седмице. Тражио је само једну ствар — да цео концерт само певам. Одговорио сам „Забога, не!“

    Ове седмице обележава се веома значајан јубилеј  сто година од Велике октобарске револуције, према оцени многих, једног од најзначајнијих догађаја у протеклом веку. Како га Ви видите?

    — Ја немам никакав однос према том јубилеју, да будем искрен, пошто музичари треба да размишљају о мостовима, о култури, треба да буду изнад политике која увек следи одређене циљеве. Наравно, одлично се сећам када сам као дете ишао на прославе тог празника сваког 7. новембра, као ученик и касније као студент. Било је ту и много позитивних ствари…

    И у томе је, у суштини, била идеја моста — спајања у оквиру Совјетског Савеза, као моста међу различитим народима…

    — Постоје две струје. Једна су антикомунисти, који кажу да је све било лоше и говоре о масовним стрељањима у време Стаљина. Ни код вас није све било баш добро, иако сте ви, колико знам, могли да путујете у иностранство, имали сте пасоше. У Совјетском Савезу је било немогуће да обични људи или музичари отпутују у иностранство. Друга половина Совјетског Савеза, као и Југославије, тих времена се сећају с носталгијом. Уз све те плусеве и минусе била је позитивна страна која се тицала социјалне стране, када је реч, рецимо, о медицини, образовању. То је све у Русији нестало у време перестројке. Појавиле су се, наравно, и многе позитивне ствари, као могућност да се путује у иностранство, могућност да омладина учи према разним програмима и да ради по разним земљама. Дошао је, међутим, и амерички капитализам, који није добар. Ја веома волим Америку и грађане Америке, али мрзим систем оног суровог капитализма који постоји у САД. Много је бољи блажи пут који су изабрале социјалдемократске земље каква је, на пример, Француска, скандинавске земље.

    Могућност лаганијег преласка из једног система у други показује нам Кина. Видимо како по целом свету има мноштво кинеских туриста, веома богатих. Притом, не знамо да се они тамо боре против корупције, тамо не могу ни да се нашале с тим. Мене не интересује политика, с једне стране, а с друге стране, јасно је да светла будућност коју је обећавао комунизам, нажалост, није наступила.

    А има ли места револуцији у савременом свету, да ли је она нужна савременом свету, као што, на пример, кажу „Депеш моуд“ у свом последњем хит синглу „Where's The Revolution“?

    — Музици је у сваком случају неопходна револуција. У последње време у музици је врло мало револуције. Ја често на својим џез концертима говорим о томе како су све џез иконе могу да се окаче на зид, и заиста је тако: Луј Армстронг, Ева Фицџералд, Чик Кореја, Херби Хенкок. То су људи који су створили стил и правац. Нажалост, у 21. веку није се догодило ништа ново у џезу, али хвала богу има етно мотива. Генерално, нема таквог револуционара какав је, на пример, четрдесетих година био Чарли Паркер. Он је преокренуо џез и младе генерације су кренуле за њим, а старије генерације, попут Дјука Елингтона или оркестара који су изводили свинг, нису разумеле шта се догађа. За њих је то била револуција, а сада је то школа за сваког извођача. Револуцију у уметности ишчекују многи, добро би било да се она деси.

    Можда је потребно да се догоди револуционарна промена у друштву да би се догодила револуција у уметности?

    — Наравно, 1917. године било је много уметника-револуционара. Појавили су се Мајаковски и читава плејада писаца и песника. Али Ви желите да Вам одговорим из политичког угла. Револуција, нажалост, није онај пут који треба бирати као решење проблема. Друга је ствар што су људи често приморани да иду на улице. И ваша земља је веома често била склона у историји да решава проблеме изражавањем воље народа. С једне стране, то је, наравно, болна ситуација, а с друге стране, јасно је да се еволуција човечанства одвија захваљујући револуцијама. Као што се револуција догађа у медицини, тако се догађа и у политици, али добро би било када би се она одвијала без крви, када би власт ослушкивала народну вољу, цело друштво.

    Тема:
    Културни кутак (94)
    Тагови:
    саксофон, џез, концерт, музика, Васил Хаџиманов, Олег Кирејев, Америка, Ниш, Београд, Србија, Русија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога