Widgets Magazine
Слушајте Sputnik
    Руска књижевница Олга Славникова

    Ко то претвара људе у шрафове

    © Sputnik / Илья Питалев
    Интервјуи
    Преузмите краћи линк
    Пише
    Културни кутак (92)
    0 196
    Пратите нас

    „Обојене“ револуције су начин да се најбољи људски пориви искористе за остваривање политичких интереса. Ниједан велики политички потрес у данашњем глобалном свету не догађа се без утицаја спољних сила које жељу народа да своју земљу учини бољом користе да би од ње начиниле простор којим се управља споља, сматра руска књижевница Олга Славникова.

    Пре 11 година Олга Славникова написала је роман „2017“, у којем је описала како би изгледала савремена Русија на стогодишњицу Велике октобарске револуције. Прослава јубилеја у роману Олге Славникове прераста у нову револуцију, у којој се сукобљавају наши савременици — једни одевени као белогардејци, а други као црвеноармејци. Затим се Та костимирана револуција шири на целу Русију.

    То је метафора која указује на то да проблеми са којима се Русија суочавала 1917. године постоје и након једног века. Реч је, пре свега, о разлици између богатих и сиромашних, о провалији која је све дубља. Треба, ипак, разумети да је то роман и да се у њему догађају ствари које се у стварности решавају на потпуно други начин. У стварној 2017. години, хвала богу, нису се поновили револуционарни догађаји и није се догодио државни преврат. Бојим се, међутим, да то не значи да је наше друштво спокојно“, прича у разговору за Спутњик Олга Славникова.

    Да ли би нека нова револуција, према Вашем мишљењу, могла нешто добро да донесе савременој Русији? Или би је, напротив, вратила уназад?

    — Русији није потребна револуција! Није јој потребна сада, као што јој није била потребна ни пре 100 година. Велика октобарска револуција је довела до проливања велике количине крви, а то је увек ужасно. И не само то. Технички, технолошки напредак, социјални напредак не постижу се револуционарним, него еволуционим процесом. Мислим да сада нико у Русији не жели револуцију… То, наравно, не значи да је она немогућа.

    Споменули сте технички прогрес  ми, заправо, живимо као савременици технолошке револуције. Колико нам је она, према Вашем мишљењу, донела, а колико нам је одузела?

    — Технолошка револуција је веома променила наш живот. Чињеница да сам ја сада у Москви, а Ви у Београду, и да разговарамо без икаквих проблема само је један од примера. Интернет, приступ информацијама из било које тачке у свету, сва могућа средства повезивања, друштвене мреже — све је то променило нашу свакодневицу. Ипак, технолошки напредак данас задовољава, пре свега, потребе свакодневне потрошње. Некада, у време мог детињства и младости, чинило се као неизбежна будућност освајање Месеца, Марса, летење ка Венери, а ништа се од тога није догодило. Космички програми су веома дуго били замрзнути. Напредак је данас усмерен превасходно на непосредно задовољавање наших потреба. С једне стране, то је добро, а с друге — чини ми се као да смо одустали од великог сна.

    Главни јунак Вашег романа Крилов говори о томе да су униформе које су људи обукли зарад обележавања јубилеја оно што их је, заправо, подстакло на револуцију. Значи ли то да нема никакве вере, никакве идеологије?

    — Сваком човеку је потребно да у нешто верује, јер је, иначе, веома тешко издржати живот. Сада заиста нема идеологије која надахњује, као што нема ни вере која надахњује. Оно чиме сада покушавају да попуне ту празнину превише је примитивно. Колико год неко изговарао реч „духовност“, од тога се истинска духовност неће изродити. То што су људи у мом роману навукли униформе од пре сто година, када су „бели“ веровали у своје, а „црвени“ у своје идеје, то је својеврсна позајмљена вера.

    Данас, на пример, постоје „обојене“ револуције. Да ли је и у таквим револуцијама униформа важнија од идеја?

    — Нисам политиколог, али чини ми се да „обојена“ револуција представља начин коришћења најбољих људских порива за остваривање политичких интереса. Обојена револуција се, по правилу, не догађа у интересу народа у чијој се земљи одвија. Ниједан велики политички потрес у данашњем глобалном свету не догађа се без утицаја спољних сила. Политичко окружење утиче на догађаје у свакој земљи. Да, накупили су се проблеми, да, људи имају против чега да протестују, да, накупило се праведно незадовољство, али ту жељу да се сопствена земља учини бољом, да се промени оно што је лоше у њој, користе стране силе како би од те земље начиниле простор којим се мање или више управља споља.

    То о чему говорите, као и Ваш роман, наводи на закључак да савремени човек не може ништа да промени у свом животу, односно да, чак и ако жели то, једноставно не успева, јер су увек јачи неки спољни интереси од његових сопствених. То је застрашујуће!

    — Сваки покушај поштеног човека да промени свет, да свој живот учини бољим, без сумње ће бити искоришћен против њега. То је заиста страшно! То, међутим, не значи да не треба покушавати.

    У роману „2017“ Ви описујете друштво у којем, како каже главни јунак Крилов, влада култура копија, у којем нема оригинала. Шта је до тога довело?

    — Реч је о стању савременог ума које се зове постистина — нема објективних чињеница, него само општеприхваћеног мишљења о догађајима, које представља истину независно од онога што се заиста догодило. Копија и јесте мишљење које се на овај или онај начин учврстило у свести прилично широког круга људи. Нема разлике између копије и оригинала, нема појма оригинала, нема појма истине. Рецимо, постоји оригинал Леонарда да Винчија, „Мона Лиза“, али је тај оригинал веома скуп. Његове копије коштају много мање. У ситуацији у којој копија није много гора од самог оригинала, у којој може да буде чак и боља, добијамо стање постистине.

    Према каквој будућности иде свет који не разликује оригинал и копију, у којем обичан човек није истински учесник у променама, него само пион револуције?

    — Већ данас 90 одсто наше свести — Ваше, моје, било ког човека — чини оно што добијамо споља. Свега 10 одсто је наше лично искуство, лични доживљај. Све остало добијамо од телевизије, од интернета и на разне друге начине. У сваком случају, те информације које добијамо састоје се од осећаја и од идеја које нам је неко други предао. У будућности ће се ниво нашег личног искуства, нажалост, све више смањивати. Човек ће престати да верује у себе, престаће да верује у сопствено искуство и почеће да верује само у оно што му пружају масовна средства информисања или друштвене мреже. Нажалост, самостална људска личност ће наставити да се сужава. То ће бити редукована личност која неће моћи да производи сопствено мишљење. То је главна опасност друштва у којем већ живимо. Стање постистине ће довести до тога да ће се лично искуство човеку чинити крајње безначајним. Човек ће почети да размишља о себи као о безначајном шрафу великог механизма. Истовремено ће га убеђивати да има своја права, да је веома важан и да заслужује поштовање. У стварности ће све, међутим, бити потпуно супротно.

    А то ће, у некој далекој будућности, довести до потребе за новом револуцијом?

    — Не знам може ли то довести до револуције. То ће довести до дуготрајне стагнације. Мислим да ће та стагнација постати глобална појава, једноставно због тога што ниједно друштво не може да се развија другачије него из индивидуалне, приватне иницијативе. Индивидуалност ће постајати све мања и мање значајна и њоме ће се све лакше управљати. У томе је проблем.

    Тема:
    Културни кутак (92)
    Тагови:
    шраф, пион, технолошка револуција, револуција 1917, књижевност, обојене револуције, роман, човек, интервју, револуција, Велика октобарска револуција, Олга Славникова, Русија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога