Слушајте Sputnik
    Жене припаднице МЕК-а, деведесетих година XX века.

    ЕКСКЛУЗИВНО Офанзива шармом: Робиња џихадиста открива план исламске инвазије на Балкан

    © Фото : Anne Khodabandeh
    Интервјуи
    Преузмите краћи линк
    Урош Бобић
    Како Спутњик јавља (59)
    11161

    Британка Ен Кодабанде експерт је за антитерористичке активности и дугогодишња активисткиња у области дерадикализације екстремиста, годинама пре тога била је пи-ар терористичког покрета, радила са муџахединима и једва се, како каже, извукла из њихових канџи.

    О том делу живота Ен Кодабанде писали смо јуче, а данас ћемо дати онај део разговора који објашњава њен живот као борца против џихада.

    Кажете да сте провели 20 година са њима. Како сте отишли?

    — Мој садашњи муж је био вођин телохранитељ. Заљубили смо се једно у друго, али било нам је забрањено да имамо везу. Почели смо полако да схватамо где смо. Веровали смо да се боримо против диктатуре и за људска права у Ирану. Ја сам радила у канцеларији. Контактирала сам с медијима, с политичарима, позивали смо се у свим тим разговорима на декларацију УН о људским правима… Тај документ, иначе, има 16 чланова. Када ми се, како ми то кажемо, „упалила сијалица“, после много година прочитала сам Декларацију, свих 16 чланова, и схватила да ниједан једини нема везе с мојим тадашњим послом, животом, положајем. Нисам имала пасош, нисам имала сопствени новац, нисам смела да се удам. Била сам њихов роб. Гладијатор. Тада сам одлучила да се повучем. Мужу сам рекла да ће морати да тражи азил у Британији. И успело нам је. Вратили смо се. Живимо у Лидсу, на северу Енглеске. Али сам добро знала да, ако им се не успротивимо јавно чим одемо, бежаћемо од њих читавог живота. Зато сам отишла право у полицију. Рекла сам им ко смо, шта смо радили — наравно, послали су људе… Испитивали су нас, хтели су да знају ко смо тачно, где смо били… Али убрзо су нас оставили на миру. А ми смо решили да нећемо да се кријемо. Објавили смо све своје податке на интернету, тако да свако ко жели да нам прави било какве проблеме или да нам прети може лако да сазна где смо. У неким случајевима, чињеница да се не кријете може да вам спасе главу.

    Припадници МЕК-а, осамдесетих година XX века.
    Припадници МЕК-а, осамдесетих година XX века.

    Шта се онда догодило?

    — Муж и ја смо убрзо одлучили да почнемо да радимо с породицама чланова који желе да напусте МЕК. Направили смо фондацију, ја сам отишла у Ирак, тражили смо донаторе… Разговарала сам с породицом Малики. Имали смо састанке и с невладиним организацијама, са владиним службеницима у Британији… И схватили смо веома рано у том процесу да проблем неће решити ни политика, ни људска права, већ да морамо да радимо теренски, практично — али за то није било ни политичке воље, ни новца. Или су муџахедини били премала организација да би се држава око њих потрудила на тај начин, или власти нису имале довољно јаку жељу да их „среде“.

    Нисте размишљали о томе да одустанете?

    — Не. После неког времена смо се инфилтрирали међу њих, почели смо да их поткопавамо изнутра. Нашли смо начин да се завучемо у све „поре“ те групе. У међувремену, ја сам у Британији постала, како се то данас каже, „ангажована активисткиња“ — почела сам јавно да говорим о својим искуствима. Успели смо да извучемо, досад, преко хиљаду људи из МЕК-а. Између осталог, бавим се и превентивом — спречавањем екстремиста да регрутују нове чланове. Не само у терористичке организације, већ и у секте… Методологија је потпуно иста, а процес радикализације, кроз који сам и сама прошла, готово се ни по чему не разликује. Највећи проблем је у томе што МЕК, муџахедини још увек постоје. Прегруписали су се. Сада су нова, реформисана екстремна група, која оперише на неколико нивоа — и зато сам и дошла у Албанију — зато што су овде пребачени! Већ су потплатили неке посланике, повезали су се с албанском мафијом и сада и овде, у овој земљи, желе да крену у своју „офанзиву шармом“ — да покушају да придобију нове присталице. Према информацијама које имам, преко 20 милиона долара су Американци платили албанској влади да би се та група од неколико хиљада муџахедина из Ирака пребацила овамо.

    Припадници МЕК-а у кампу Ашраф у Ираку.
    Припадници МЕК-а у кампу Ашраф у Ираку.

    Шта мислите да је намера Владе САД и албанских власти? Које су могуће последице?

    — Нажалост, ти људи не могу само да се „спусте“ у Албанију тек тако. Они просто морају да се дерадикализују, иначе ће штета бити немерљива. Јавност види само тзв. конкретан резултат терористичких напада — експлозије, жртве и материјалну штету… Али то је само врх леденог брега. Испод се крије много тога. Главне активности су регрутација и прикупљање новца. У процесу регрутације, логика је — што више људи, то боље. Веома је опасно када једну такву групу сместите у било коју земљу, у било које окружење, јер они убрзо почињу да „природно“ радикализују своју околину.

    Тај програм који сада примењујете у процесу дерадикализације… Како он функционише?

    — Не можеш да дерадикализујеш некога ако не знаш на који начин је радикализован. Тим људима је буквално „испран мозак“. Цео процес почиње дубоким разумевањем њихове позиције. Функционална примарна или секундарна породица је један од основних услова за успешну дерадикализацију. Направили смо фондацију и успели смо, досад, да извучемо око хиљаду људи из МЕК-а. Али кључно је било то да су ти људи већ имали намеру да оду. Они су сами желели да напусте муџахедине — без тога, ништа не би имало смисла. Тако да — да се вратим на тезу с почетка разговора — „какав уђеш, такав изађеш“ — ја сам у дубини душе и даље најпреданији активиста (смех), само сада с другим циљем. Бићу, надам се, таква до краја живота.

    Припадници МЕК-а у кампу Ашраф у Ираку.
    Припадници МЕК-а у кампу Ашраф у Ираку.

    А какви су конкретни резултати? Рецимо, у ком броју случајева процес дерадикализације успева?

    — Много људи се вратило нормалном животу. Сам процес „скидања“ некога може да буде веома кратак или веома дуг, нема правила. Када људи напуштају екстремистичку групу, треба да пре свега схвате шта им се дешавало. Неки оду, али остану радикализовани годинама — остану оно што су били док су били с екстремистима. Свакако је неопходна специјалистичка помоћ. Ако напушташ групу зато што ти се „упалила сијалица“, ако си се „пробудио“, као што се десило мени и мом мужу, е само у том случају не треба пуно труда да себе натераш да схватиш шта ти се догодило, да су те лагали и искористили. Али скоро увек је неопходна помоћ.

    Масуд Раџави, лидер МЕК-а, са некадашњим ирачким председником Садамом Хусеином.
    Масуд Раџави, лидер МЕК-а, са некадашњим ирачким председником Садамом Хусеином.

    Како је могуће да су те везе толико јаке? У чему је тајна толике привлачности екстремних група?

    — Мислим да свако може, у сваком добу свог живота, да буде радикализован. Свако жели да „припада“ нечему. Постоје технике манипулације које „раде“ на буквално свакоме, било ког узраста. Увек постоји нека тачка у вашем животу која је кризна, транзициона — проблеми са породицом, развод, одлазак на студије, било који већи стрес — то су тренуци у којима је најлакше некога регрутовати. Много су мање шансе да те регрутују ако имаш добар посао и задовољан си својим животом; много су лакше мете они који имају неки озбиљан проблем, најпре породични. Постоје такозвани „регрутни кадрови“ — људи који дубоко верују у идеологију групе. Они су најопаснији. Они покрећу све процесе — увлачење у друштво, зближавање, преношење идеолошке поруке. Најлакше се, и то се зна, радикализују идеалисти, људи који желе да мењају свет, да га „сређују“, да „поставе ствари на своје место“. Њихове породице буду у шоку, јер нико не одгаја дете учећи га да треба да постане убица. Али радикализација је по дефиницији процес који траје и одвија се у вези, у односу који се стрпљиво гради. Треба знати да су људи узрок, а не технологија. Није интернет крив. Интернет је само средство које екстремисти користе да привуку „жртву“.

    Масуд и Марјам Раџави, краљевски пар терористичке организације МЕК
    Масуд и Марјам Раџави, "краљевски пар" терористичке организације МЕК

    Поменули сте регрутне кадрове. Реците нам нешто више о њима. Ко су ти људи?

    — Мислим да све почиње и завршава се неком врстом привлачности. Пример су групе које се боре за права животиња; прво организују јавни протест. Онда неко предложи нешто радикално, рецимо, хајде да их прозивамо појединачно. Из тога лако „склизнете“ у екстремнију верзију веровања. Екстреми су привлачни. Ти људи, они који не мисле као ви, заправо треба да — умру. Ето, рецимо, сви ти који муче животиње… Нека умру! Онда се прави план — да им поставимо бомбу испод аута? Од идеје, преко чврстог веровања, до конкретне акције. Кроз тај процес води вас тај ваш „регрутни кадар“ — али то је једно емотивно путовање, пролазите га заједно и додатно се зближавате. Прави „официри за регрутацију“ су људи који беспоговорно верују у идеју водиљу, мисле да та идеја треба да привуче што више следбеника; убедљиви су; знају како да увере људе у нешто што им иначе не би било ни на крај памети. Рецимо — да отпутују у Сирију или Ирак, да се придруже џихадистима. Кључна је интуиција. Питања о вама. Проблеми које имате — они су сигнали шта је могућа мета, где је човек „танак“, где може мало да се јаче „притисне“. Највише воле да користе оно што зовемо „техником продаје аутомобила“ — такозвани „лајфстајл сејлс“. „Мораш да се замислиш у овоме, замисли колико би био кул да возиш баш овај ауто!“. Додуше, код аутомобила, увек постоји опција да се предомислите — али систем веровања се продаје тако да ти и не знаш да су ти га продали. Ја волим да кажем да је екстремистичка група као лук — много слојева, веома јасна, затворена структура, у оквиру које је све под апсолутном контролом. А сваки лук је споља веома различит, као што је и свака екстремна организација наоко различита, али изнутра све оне имају, у суштини, исту структуру.

    Тема:
    Како Спутњик јавља (59)
    Тагови:
    дерадикализација, екстремисти, џихадисти, Ен Кодабанде
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога