Слушајте Sputnik
    Безбедносне снаге самопроглашене републике Косово

    Немачка има лукав план за Косово — ова година одлучујућа (видео)

    © AFP 2019 / ARMEND NIMANI
    Интервјуи
    Преузмите краћи линк
    Пише
    51182
    Пратите нас

    Амерички званичник Брајан Хојт Ји поновио је почетком ове године исто што и крајем прошле — да Србија мора да изабере столицу на којој ће да седи.

    Гост емисије Спутњика Од четвртка до четвртка професор др Часлав Копривица са Факултета политичких наука каже да је Србија под притиском велике државе која је навикла да завршава ствари по убрзаном поступку, али да је кључно питање — каква је наша судбина?

    — То што су њему свакодневне службеничке дужности, нама се дословно ради о глави. Треба да имамо стајну тачку и да знамо да када бирамо оно што бирамо, то бирамо и у име својих предака и за своје потомке и не треба да нас занима пожуривање некога Хојта Јија. Ни овде, а ни у Бриселу се не види да нас амерички чиновници подржавају на такозваном европском путу. Колико ја знам, САД нису члан ЕУ, али та традиција постоји већ доста дуго. Најкомичније је било када је министар Велике Британије после изласка те земље из ЕУ рекао да нас подржава на европском путу. Не знам шта то значи, јер ако неко изађе из неке асоцијације држава значи да му тамо није добро.

    Хојт Ји је рекао да Београд мора јасније да покаже Бриселу да се 100 одсто креће ка чланству, а да ли грађани Србије треба да се изјасне да ли уопште желе у такву ЕУ?

    — Људи кажу, али ја нисам од тих који би то кад се ради о оваквим стварима, најмање зло је да се грађани питају. Недавно је Црна Гора ушла у НАТО, иако је по свим испитивањима већина била против тога. Могуће је да народ буде жртва манипулације, али је то теже постићи, а ако се то деси, онда је народ крив и нема никог другог да оптужује него себе. Имали смо у недавној нашој прошлости те грешке, заблуде када смо бирали између наводне слободе и државе, па смо изабрали слободу коју нисмо много видели, нисмо видели економско благостање, а држава је отишла под лед и још увек покушавамо да дођемо на ниво који смо имали пре тог светлог догађаја када смо изабрали „благостање“.

    Да ли је референдум тај пут, иако није правно обавезујући?

    — Наравно, нема ништа боље. Ако распишете референдум, па га онда пренебрегнете, морате да будете јако безобразни. Не кажем да овде не постоје људи и у садашњој и у претходним гарнитурама власти који би били спремни да без зазора тако нешто ураде, али мислим да је тако нешто тешко урадити. У Црној Гори имате човека који већ деценијама влада на сваки могући начин уз сва могућа средства, али ни он се није усудио да распише референдум за улазак у НАТО. Нико не би ризиковао тако нешто.

    Због чега мислите да Србија није после 5. октобра добила довољни економски подстицај да би се приближила ЕУ?

    — Румунија и Бугарска су ушле у НАТО пре него што су постале чланице ЕУ, и Бугарска је и даље испод нивоа Србије. По релевантним економским показатељима Бугарска није била спремна за улазак у ЕУ, али је примљена из геополитичких стратешких разлога, ради ешалонирања, заузимања празног простора да тамо не би Русија нешто радила. Да смо имали часнију елиту после 5. октобра, новац који је улазио у нашу земљу могао се искористити на целисходнији начин. С друге стране, онима који су тај новац по разним основама овде слали није било интересу да ову земљу подигну на ноге, већ да исконтролишу простор. Њихова перцепција Србије остала је непромењена — и даље смо народ који има дугу традицију супротстављања империјалним пројектима који су нас увек узимали на зуб. Нису се бунили, јер је елита коју су овде инсталирали водила економску политику која нас је увлачила у економску зависност из које је јако тешко да водите самосталну спољну политику. То видите по томе што се још увек боримо да се вратимо на ниво капацитета државности који смо имали до 2000. године — да самостално одлучујемо о неким стварима о којима одлучују мање-више све руске државе самостално. Инсталиран је систем послушништва онога шта говоре стране дипломате ко зна ког ранга.

    Да ли нам се данас намеће да бирамо Запад само да би нас одвратили од Русије?

    — Очигледно. На делу је једна врста трансепохалне солидарности империјалног мишљења на подручју бивше Југославије и источне Европе. Кад погледате такозване наративе који се користе о нама путем којих покушавају да реконструишу наш идентитет у западној штампи, видећете да континуитет тога како су извештавали аустроугарски и немачки медији у доба Балканских ратова, пре сарајевског атентата, немачки медији између два светска рата и после англоамерички медији. Сви они једнако нама мисле ко год да је на власти. Постоји континуитет политике и империјалног конструисања нас као реметилачког чимбеника. Они о нама једнако мисле, суде и фактички преписују оно што је о нама мислио и како је с нама поступао Хитлер. Није нека разлика од онога како о нама мисле и како поступају Американци.

    Како да сарађујемо са њима ако они имају такво мишљење о нама?

    — Мишљење друге стране не можете да промените нити да натерате неког да вас воли. Највише су нас ценили онда када смо се одупирали, иако су хтели на сваки начин да нас збришу са лица земље као фактор у историји. Морамо да се изборимо за минимални простор онога што су наши животи интереси, да инсистирамо на уважавању, јер нам нико неће добровољно дати право које су дали неким народима без икакве борбе. Словачку, на пример, нико није притискао да прави неке судбоносне изборе, има јако добре односе са Москвом, а иако је чланица НАТО-а, купује руско наоружање. Што будемо економски независнији и будемо имали више избора у вођењу спољне политике имаћемо више могућности да неке од тих важних ствари прогурамо и да сви релевантни играчи то приме к знању, а не да нам намећу неке сулуде ултиматуме као што је правно обавезујући споразум. Не постоји споразум који није правно обавезујући.

    Већ неко време траје унутрашњи дијалог о Косову, да ли сте и ви били један од учесника?

    — Ја сам се силом неприлика нашао у тој ситуацији. Такозвани унутрашњи дијалог ми наликује на игру са обележеним картама. Играмо игру, али зна се до чега она треба да доведе. На почетку је речено да његов резултат треба да буде исфорсирани консензус око тога да се трајно реши питање односа између Срба и Албанаца, да дође до неког историјског споразума и да се онда ад акта стави проблем КиМ. Другим речима, „унутрашњи дијалог“ не само што се води, већ се унапред зна који ће његов резултат бити. Питање је онда чему тај дијалог — то је онда врста представе за коју се бојим да је у корелацији са неким страним чиниоцима.

    Коме она иде у прилог?

    — Нама свакако не. То је најважнија ствар. То да је 2018. одлучујућа слушамо одвајкада. Ментор тог пројекта је Берлин. Када смо после 5. октобра почели да говоримо да не желимо да признамо Косово, Немци су лансирали лукаву идеју да би требало да се направи споразум између КиМ и остатка Србије који би наликовао на споразум између Западне и Источне Немачке, при чему Западна Немачка никада није званично признала Источну Немачку као независну државу, али је дефакто признање било извршено. Не смемо на то да пристанемо. У ситуацији када одметници којима су руке прекрваве држе власт на КиМ и имају подршку Запада, када фактичко стање није у вашу корист доносити неко трајно решење значи трајно се одрећи онога што је ваше. Једина нада слабијој страни која у руци поред морала има правни адут, јесте да тај адут не испушта из руке.

    Да ли нам највише одговара статус кво?

    — Имам и радикалнију идеју. Од тренутка када је проглашена такозвана независност такозване републике Косово, ми смо морали да урадимо оно што је Украјина, која нема историјско право над Кримом, она је ту територију прогласила окупираном. То је веома озбиљан правни акт. Када неку територију прогласите окупираном, стављате до знања и земљи која је окупатор, у овом случају је реч о сецесионистима, и свима онима који су ту територију признали као независну државу да сте спремни у било ком тренутку да ту територију и вратите. Ми то нисмо урадили. Дакле, ја сам за то да се територија КиМ прогласи окупираном територијом. Каснимо десет година, али боље икад него никад. Кренули смо путем договарања и седења за истим столом са бандитима и убицама, а они треба да буду у затвору.

    До кога ваше речи треба да стигну?

    — То сам предлагао и изговарао. Они који су били у прилици да то чују, тада нису били у прилици да врше власт. Ипак, док су вршили власт, ни они то нису урадили. Човек који је на челу наше државе не само да је завршио Прави факултет, него није био лош студент и ово није новина за њега. Ипак, ово није упућено садашњој власти, ово је просто питање зашто ми то нисмо урадили. Трупе Кфора, који је под лажном заставом заступао интересе УН, иако су то биле НАТО, окупаторске трупе, које је на територију КиМ требало да уђу борбом, да нам га отму силом, преко ноћи су потписом наших власти постале трупе УН. Првих дана након њиховог уласка је било јасно да су они савезници са терористима.

    Патријарх српски Иринеј је рекао да Србија не може да поклони КиМ никоме. Колико Црква данас има улогу у одлучивању о таквом питању?

    — Формално Црква нема нити може да има улогу, али може да има симболички ауторитет. Она га у знатној мери има, али питање је да ли тај капацитет користи у мери у којој би неки од нас волели. Ту треба бити опрезан, јер црква не сме да се претвори у некога ко се на дневној основи изјашњава око политичких питања, али ово није дневно политичко питање. Ово је нешто што је епохално и од идентитетског значаја за нас. Поред косовског завета, ту су тесно испреплетени наш национални идентитет и поимање хришћанства и црквености. Црква има посебну одговорност кад је реч о чувању традиције КиМ и могла би у већој мери да се укључи у то.

    Декларација Републике Српске и Србије о опстанку Срба требало би да буде усвојена до Сретења. Како ће то да одјекне у региону и ЕУ и треба ли то да нас брине?

    — Мислим да не треба. Сви нараштаји који су живели у Југославији од 1918. прошли су дресуру која, нажалост, значи да ми пре него што кажемо шта мислимо, прво помислимо како ће то неко други да доживи. Нико осим нас на територији југоисточне Европе тако не размишља. Добро је што данашњи нараштаји на то гледају другачије. После 5. октобра, све што је имало везе са националним младима је било сумњиво. Крунски доказ да је Запад против нас јесте то што, шта год да су радили Милошевић, Ђинђић и Коштуница са потпуно другачијим методама, стратегијама — резултат је исти. Где год дође до сукоба између Срба и несрба, Запад буде на страни несрба и чак се индукују сукоби тако да Срби буду проказани као кривци. Издувала се инерција окривљавања претходних власти, Милошевића итд. за догађаје из деведесетих и на крају људи питају где смо ми ту и да ли имамо право да опстанемо или сви око нас имају више права.

    Декларацију о опстанку Срба не подржава опозиција, па чак ни странке као што су Двери и ДСС, због чега?

    — Ја сам члан политичког савета ДСС-а и не могу да судим зашто је дочекана на нож. Када посматрамо ту ситуацију са Србима у такозваном региону, који је еуфемизам за подручје бивше СФРЈ, може се видети да актуелне власти воде одлучну политику подршке Републици Српској, али није јасно да ли је то конзистентно са политиком предавања Косова и Метохије и није јасно зашто политика према Србима у Црној Гори од 2006. није иста. То буди извесне сумње. Нејасно је како се може селективно водити политика о Србима изван Србије. Хрвати, са којима не волим да се поредим, нису правили декларацију о опстанку, али су многе ствари завршили успешније него ми. Велики француски мислилац филозофије је рекао да будућност имају само идеје око којих нема расправе и разговора зато што оне нису предмет пажње. Нећу да кажем да је то била интенција, али то је као да се хтели да развијете дискусију да не бисте постигли сагласност, а не да је постигнете. Паметније би било да се нађу релевантни људи из Србије и Републике Српске и да виде шта је то, шта је тај најмањи садржалац. Оно што донесе скупштина је обично пут да се то не спроведе у дело. Срби живе и у другим местима, треба обратити пажњу и на њих.

    Тагови:
    Од четвртка до четвртка, ЕУ, Часлав Копривица, Косово, Немачка, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога