Widgets Magazine
Слушајте Sputnik
    Добитник НИН-ове награде за роман године Лузитанија, Дејан Атанацковић

    Добитник НИН-ове награде за Спутњик: Лудило је само рањива људскост

    © Tanjug / Сава Радовановић
    Интервјуи
    Преузмите краћи линк
    Пише
    0 42
    Пратите нас

    Глупост је инструмент владања, она има своје мотиве, глупу историју, глупе ритуале и јасан циљ да се супротстави свему разумном. Лудило је, с друге стране, огољено, рањиво и без циља, каже Дејан Атанацковић, овогодишњи добитник Нинове награде.

    Прича о београдској психијатријској болници током Првог светског рата и њеним станарима, занимљивим јунацима који у свом омеђеном свету стварају хармонију супротну свему што се збива изван њиховог здања, проглашена је јуче, захваљујући гласовима (три од пет) Ниновог жирија критике „романом године“. Њен наслов је „Лузитанија“, а њен аутор Дејан Атанацковић.

    Неколико занимљивости пратило је овогодишње проглашење добитника најпрестижнијег књижевног признања код нас: жири је дебатовао сат и по дуже од планираног времена за обраћање новинарима, награђен је роман-првенац, а лауреат је аутор који је каријеру стекао као визуелни уметник. Јер Дејан Атанацковић је визуелни стваралац који живи и ради у Фиренци (предаје неколико предмета из области визуелне уметности и културе на универзитетима у Фиренци и Сијени), а „Лузитанија“ је његов први искорак у други уметнички израз. У телефонском разговору за Спутњик Дејан открива шта је мотивисало једног успешног ликовњака да пређе у други жанр и шта се то писањем може изразити боље, дубље и другачије?

    Роман Дејана Атанацковића Лузитанија, добитник НИН-ове награде за 2017.
    © Tanjug / Сава Радовановић
    Роман Дејана Атанацковића Лузитанија, добитник НИН-ове награде за 2017.

    „Ниједан мој ликовни рад није лишен текста, увек је у свему постојала нарација. Сада се усуђујем да кажем да се, ето, у тим последњим радовима, укључујући и причу из које је касније настао роман ’Лузитанија‘, текст отео контроли и постао доминантан. Кроз њега сам наставио да се бавим неким важним визуелним принципима, те тако текст за мене представља само један другачији начин за формулисање тј стварање слика. Веома сам срећан што су те слике, колико сам чуо од читалаца, врло упечатљиве и разумљиве.“

    У једној од првих слика — у причи о томе како испод ледених брегова постоје цели ледени градови под водом, изврнуте напуштене ледене куће — дата је снажна метафора самоће и усамљености. Да ли је самоћа савременог човека оно што сте хтели да истакнете, да активирате као питање, поставите као проблем?

    — Човек је данас сам, упркос свим развијеним системима комуникације, друштвеним мрежама… Усамљенији је можда више него икада раније и можда управо баш због свих тих инструмената који, на неки начин, постају сами себи суштина. Свакако да је симбол те самоће њена парадигма, маргинализовани појединац. То је и данас константно присутна категорија — од особа са инвалидитетом, психијатријских пацијената, миграната… Слика самоће човека који је, чак и када је код куће, у потрази за својим домом, јесте била присутна у мом раду на роману. А ледени брег — слика којом Фројд описује однос свести и подсвести — мени се јавила као идеја да је подсвест нека врста покућства, ентеријера у коме су остале разне ствари које се тичу нечије подсвести.

    Да ли је ваше лично осећање самоће или усамљености идентично у Фиренци и Београду или је оно, ипак, делом питање географије?

    — Људи се осећају усамљено из разноврсних разлога. Свако може негде да живи своју усамљеност сасвим независно од окружења, од броја пријатеља с којима је редовно у контакту. Живим један доста чудан живот који се углавном састоји у константном кретању између Фиренце и Београда. Мој дом је најбоље дефинисан као међупростор између ова два града. Отуда је можда и мој осећај усамљености везан за недовољни контакт између ова два града.

    Лузитанија је име психијатријске установе, али и име државе која се формира и траје у лудници. Та држава „с ума сишавших делује као веома хармонична заједница, устројена по мери човека?…

    — Да је та држава заиста постојала, представљала би ретко успешан пројекат на нашим просторима. Лузитанија јесте утопијска држава. То је идеја о држави коју формирају припадници једне маргинализоване групе који су напуштени, које су институције државе оставиле, који су препуштени на милост и немилост суманутих ратних збивања. Само име „Лузитанија“ је име брода које на својим плећима, односно на појасу за спасавање, доноси један од јунака романа… Лузитанија заправо постаје име државе која ће одмах, управо зато што је формирана од стране те необичне категорије људи, бити слободна од националних стереотипа, разних лажи, поједностављења опортунистички мотивисаних историја…

    Није без горчине та слика да је лудница можда једино место где је могуће успоставити ваљан друштвени поредак?

    — Да, имам у себи горчину, то ми је и издавач више пута рекао. Она је присутна и у тексту. Али истовремено са горчином, у роману је присутна и прича о разуму и лудилу као некој врсти савезника. Можда је то и главна тема: сукоб разума и лудила који је вековима форсиран. У држави Лузитанији се то мало изменило јер овде се истиче да се разуму не супротставља лудило већ — глупост. Глупост је, за разлику од лудила, оно што је планирано, што је понекад чак и јако добро осмишљено. Глупост је инструмент владања, она има своје мотиве, глупу историју, глупе ритуале, глупе представнике, своје глупе медије, своје глупе промотере. Она је врло организована. Она има јасан циљ да се супротстави свему разумном. Лудило, с друге стране, нема никакав циљ. Оно је просто ту само једна јако огољена, крхка и рањива људскост.

    Рекло би се да сте болећиви према лудилу за разлику од глупости коју сматрате јединим правим антиподом разуму. Колико је разума и колико глупости данас у стварању, у уметности?

    — У доброј и квалитетној уметности која постиже свој циљ, остварује комуникацију и поставља питања, то је свакако комбинација интуиције и и разума. Наравно да постоје примери лоше уметности и стереотипне уметности, које не бих у том смислу ни сматрао уметношћу, него неким случајевима, феноменима субкултурним са којима би се глупост могла повезати. Рецимо једна фантастично глупа идеја везана за појам уметности била је, на пример, она о предлогу за израду споменика Ендију Ворхолу, што се на крају није догодило. Та идеја где се уметност јавља као могући инструмент промовисања неке власти омогућује да глупост процвета и постане доминантан елеменат неког уметничког израза.

    Лузитанија почиње цитатом из Кочићеве чувене приче „У магли. Заборављени писац и прича делују свеже и актуелно. Зашто Кочић?

    — Покушавао сам све време да Петра Кочића уведем у роман. Његов лик се везује за саму психијатријску клинику у којој је током Првог светског рата и и умро. Било ми је важно да се његов лик у роману и појави. Нисам, међутим, нашао начин да уведем његов лик, а да роман остане то што сам желео да буде. Тако сам на крају одлучио да му роман на неки начин посветим тим цитатом на почетку.

    После Нинове награде и вртоглавог избијања ваше књиге у фокус пажње, откријте нам шта је у ствари Лузитанија за Вас и шта ви видите када изговорите ту реч?

    — Лузитанија је невероватна авантура, процес током кога су многе слике које су таложене годинама пронашле свој заједнички именитељ. Лузитанија је пројекат који заиста није имао никакву посебну амбицију у тренутку када је почео да настаје. То је била нека врста опкладе са самим собом. Пишући, роман је налазио све више места у мени и мом животу, али и са многим стварима које сам паралелно радио. Конкретно, јако много слика у Лузитанији долази из мог рада са студентима, из сусрета са психијатријским пацијентима са којима заједно студенти и ја радимо, са природњачким музејима у Фиренци. Лузитанија је била начин да многе слике које су се тражиле годинама а и током самог писања романа нађу свој заједнички именитељ. Ето, Лузитанија је постала тај заједнички именитељ.

     

    Тагови:
    НИН, награда, Дејан Атанацковић
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога