Слушајте Sputnik
    Танкер за нафту

    Година ломљења руку — светска битка за „црно злато“

    CC0
    Интервјуи
    Преузмите краћи линк
    Катарина Јорданов
    Црвени телефон (104)
    0 170

    Повећање цене нафте на 70 долара за барел одговара и земљама ОПЕК-а и неконвенционалним произвођачима. Ова година ће бити година „ломљења руку“ између оних који би да се повећа обим производње. који би неминовно довео до пада цене, и оних који желе статус кво.

    Чланице ОПЕК-а, Русија и још неке земље — произвођачи нафте направиле су једну врсту међусобног картелског договора. Координирано су смањиле производњу не би ли довеле до цене која им одговара и која ће им омогућити да буду рентабилне. Барел је поскупео на 70 долара. О томе шта ово поскупљење значи за привреду и уопште за свет у емисији „Енергија Спутњика“ разговарали смо са Томиславом Мићовићем, генералним секретаром Удружења нафтних компанија Србије, и Игором Јушковом из Фонда националне енергетске безбедности Русије.

    За такав начин удруживања Томислав Мићовић каже да није усмерен ка томе да се потрошачима извуче из џепова што више новца. По његовим речима, земље-извознице покушавају да дођу до нивоа цене сирове нафте који ће обезбедити одрживи развој, новац за нове инвестиције и довољне количине нафте у дужем временском периоду.

    „Можемо рећи да ће потрошња нафте у 2018. години расти. На потрошњу, осим производње, утиче и стање залиха. Глобално, залихе нафте су смањиване, па можемо и по том основу очекивати одређени раст потражње да би се надокнадиле залихе које су потрошене у претходном периоду. Ова година ће бити година ломљења руку свих који производе нафту на конвенционални начин и оних који је производе на неконвенционални начин. Спекулације о ценама производње нафте из шкриљаца су такве да варирају у широком опсегу. Технологија напредује, улагања су значајна, и сигурно да ће тај извор нафте из шкриљаца и уопште неконвенционални начини експлоатације имати своје место на тржишту нафте, али тешко је очекивати да ће у кратком временском периоду заузети значајни удео“, објашњава Мићовић.

    Што се тиче опстанка и продужетка договора на 2018. годину, пошто су чланице ОПЕК-а дошле до свог циља што се тиче цене, Јушков каже да не мисли да ће ОПЕК поново разматрати своје одлуке о смањењу укупне производње. Он додаје да ће досадашње одлуке важити до краја 2018. године, али да није искључено да ће после првог полугодишта доћи до ревизије споразума.

    „Неке државе су смањиле обим експлоатације више него што је било предвиђено квотама, а друге државе желе да повећају обим експлоатације. ОПЕК и његови савезници схватају да би, ако дође до окретања леђа споразуму, то имало веома озбиљне последице и државе би на крају изгубиле више него што су зарадиле од производње нафте која тек што је поскупела“.

    Мићовић сматра да не би било рационално ни за једну од земаља да се одрекне смањења производње, јер ће тако нанети штету себи, али и да се због страха од отимања тржишта ради на резервном плану:

    „Већ се ради на такозваном излазном сценарију. Не може нагло и неконтролисано да се изађе из контролисане производње, јер може да се деси да сви постигнути ефекти око стабилизације цене падну у воду. Мислим да ће то бити тема за разговор у јуну“.

    Оба наша саговорника су се сложила да Америка може да буде задовољна, јер произвођачи немају никакве обавезе према ОПЕК-у, а пројекти им постају профитабилни. Међутим, Мићовић сматра да је то само на први поглед савршен сценарио.

    „Када укључимо цену коштања њихове нафте, онда видимо да већи део нафте, који није обухваћен споразумом, а на који се може рачунати да уђе на тржиште, јесте нафта из неконвенцијалних извора, а она не може да издржи ниже цене нафте. Просечна цена нафте за 2018. је процењена на мање од 55 долара“, објашњава Мићовић.

    „Ризик који су сви очекивали, да ће чим цена буде више од 60 долара све запљуснути нафта из шкриљаца, није се реализовао. Кредитори се плаше да ће, чим буду дали новац произвођачима нафте из шкриљаца, они почети да производе више и да ће цена нафте опет пасти, а да они од тога неће профитирати“, додаје Јушков.

    Јушков тврди да је цена нафте од 70 долара по барелу недовољна за развој пројеката нових истраживања на Арктику.

    „Још док је цена нафте била 110 до 120 долара, говорило се да је арктички епиконтинентални појас заправо пројекат будућности. Мислим да ће и у будућности приоритети остати пројекти на острву Сахалин, у Каспијском мору, налазишта око острва Јамал и уопште сви они пројекти који подразумевају експлоатацију нафте са копна. Добре изгледе имају и пројекти у вези са експлоатацијом тешко приступачне нафте, такозване ’тајт оил‘. Русија је светски лидер што се тиче резерви, али су јој неопходне домаће технологије за остваривање реалног прогреса“, објашњава он.

    Реална процена раста потрошње нафте у наредним годинама је важна ствар и мора се рачунати на улазак других енергената и у сферу транспорта и енергетике, где нафта доминира. Према речима господина Мићовића, процене су да ће већ 2040. бити потребни и ти извори који су данас прескупи. 

    „Откад је почела криза, и процена момента коначног исцрпљивања нафте увек се помера. Нове технологије нам показују да има нових количина и омогућавају нам да извучемо нафту коју до тада нисмо могли да извучемо из земље. Тешко је дати егзактну процену, али сигурно да ће ти извори из поларног круга кад-тад доћи на ред за експлоатацију, јер је нафта као сировина, као извор водоника за разне намене хемијске и петрохемијске индустрије незамењива“, каже наш саговорник и подсећа на тему транспорта нафте, као и нафтовода.

    „Сваки раст или пад потрошње врло битно утиче и на економију предузећа које управљају нафтоводима. Изградња великих рафинерија и на Медитерану и на Блиском истоку и у Индији доводи до тога да је учешће деривата нафте који су произведени ван Европе у Европи све већи, а то значи да ће се све мање сирове нафте транспортовати до европских рафинерија — транспортоваће се деривати.

    На питање да ли ће се неки нафтоводи претворити у продуктоводе или ће се градити продуктоводи, Мићовић каже да то није технолошки једноставно и као пример наводи нафтовод између Солуна и Скопља, који и данас има технолошких проблема.

    „У последњих десет година у Европи је затворено више од 20 рафинерија зато што производња дизела и бензина неким рафинеријама није одговарала и почело је повећање удела готових деривата из Америке и блискоисточних рафинерија. Рафинерије и нафтоводи ће имати потребу да реорганизују свој живот“, додаје Мићовић.

    Вишак рафинеријских капацитета у нашем региону је проблем који неће мимоићи ни рафинерију у Панчеву, која је у процесу још једне етапе модернизације. Према речима Мићовића, сваки транспорт из те рафинерије даљи од 300 километара није рентабилан, и тешко је рећи ко ће преживети тај вишак капацитета.

    „Рафинерија Панчево је од 2013. почела да ради у модернизованом режиму, почела је нова инвестиција, али онај пројектовани ниво прераде није достигнут. Тај пројектовани ниво гарантује будућност рафинерији. Неких четири и по милиона тона прераде нафте би био ниво који гарантује добру економију производње у рафинерији, а Србија ту количину не може да потроши. НИС би морао да освоји друга тржишта да би дугорочно обезбедио рад и развој“.

    Деривати који стижу из Азије, Индије, Саудијске Арабије нису конкуренција дериватима који се продају у Србији и региону. Мићовић објашњава да су њима интересантна већа тржишта, а да на овако малим тржиштима не покушавају и не успевају:

    „То су рафинерије које имају ниво прераде од неколико десетина и стотина милиона тона годишње и то им омогућава ниску цену производа. Треба им велики купац да би добио посебне услове и добре цене“.

    Наш саговорник закључује да у Србији имамо развијену конкуренцију.

    „У току једне године можете да купите гориво које потиче из шест рафинерија из Србије и окружења. То су рафинерија из Беча, Словачке, Мађарске, Румуније, Бугарске. Србија је једна од земаља које имају озбиљну конкуренцију и у том смислу нам Дунав у великој мери помаже, јер је могућ транспорт. Ми немамо продукт овде, већ имамо Дунав који подстиче тржишну конкуренцију и омогућава улазак деривата у Србију, а у перспективи излазак из Србије“, каже он.

    Тема:
    Црвени телефон (104)
    Тагови:
    Свет са Спутњиком, економија, нафта
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога