Београд+ 20°C
Ниш+ 16°C
Слушајте Sputnik
    Артјом Овчаренко, балетан Бољшој театра, током балета Иван Грозни

    Првак Бољшог театра ексклузивно за Спутњик

    © Sputnik / Vladimir Fedorenko
    Интервјуи
    Преузмите краћи линк
    0 61

    Сваки уметник мора на првом месту да припада себи, да буде свој. Чим човек почне другима нешто да доказује, било родитељима или касније учитељима и потом шефовима, он постаје талац очекивања и мишљења других људи, каже за Спутњик првак балета Бољшог театра Артјом Овчаренко.

    У совјетско време, Бољшој театар је 1956. године први пут наступао у Лондону. То је било чувено гостовање, светски догађај, јер је усред Хладног рата СССР себе представио као центар културе. Чиме се данас одликује руски балет?

    — Руси играју у многим светски познатим балетским трупама. Са друге стране, и код нас играју инострани играчи. На пример, у Бољшом театру раде четири уметника из Бразила. Они имају све претпоставке за успех: вредни су, талентовани и имају добре физичке предиспозиције. Они се готово ни по чему не разликују од руских уметника, а гледалац не може да примети разлику у извођењу. Наравно, сви играчи имају своје особености, многи су прошли различите школе, али те се разлике временом губе. На пример, у целом свету се играју исте кореографије, али опет, свака поставка на крају испадне другачија и стихијски се преузима оно што је лепше или боље, корак, скок или уопште техника. И ако наши уметници „позајме“ неки технички приступ из страних школа, то се свеједно утапа у нашу игру и добија неки „трећи“ облик, који има више везе са нашом игром, нашом душом. Најважније је да се тачно пренесе смисао.

    У бразилском граду Жоинвиле, Бољшој театар је отворио своју школу 2000. године. Већина полазника потиче из најсиромашнијих слојева друштва и обука је потпуно бесплатна. Најбољи ученици имају шансу да после завршеног школовања заиграју на великој сцени Бољшог театра. Реците нам, како се млади играчи из Бразила сналазе у „високом балету?

    — Код нас игра Ерик Сволкин, који је постао члан нашег ансамбла након што је завршио школу у Жоинвилу. У сцени борбе у балету „Иван Грозни“ он делује веома убедљиво, као прави руски јунак. Можда се ради о његовом урођеном таленту, а могуће је да је то последица вишегодишњег рада са руским балетским педагозима. Да, балет заиста може да постане и јесте уметност јасна и актуелна људима на различитим меридијанима.

    Да ли сте мишљења да балет има задатак да забави људе или има и неке друге циљеве?

    — Не, балет није само забава. Да, постоје веселе балетске бравуре на пример у „Дон Кихоту“, где се осећа тај медитерански, весели колорит сунчане Шпаније. Али, балет би требало најпре да образује и васпитава човека. Има и врло сложених драмских сижеа који захтевају посебну кореографију и „отварање“ карактера сваке улоге. А ако је представа апстрактна и без сижеа, онда најчешће изазове неке филозофске идеје код гледалаца.

    Учествујете у практично сваком балету који се сада изводи на даскама Бољшог театра. Играте у представама које сте окарактерисали као оне које имају „причу, али и у оним које су без конкретног сижеа. Дуго сте већ члан ансамбла, тачније од 2007. године, а 2013. сте постали првак балета. Како видите свој пут?

    — Ова професија ме је много чему научила. Себи често задајем много питања и стално се налазим у некаквој потрази за одговорима. Осећам стрепњу, мислим како ћу то одиграти, како ћу пренети одређену поруку лика којег тумачим. Морам много да читам, да изучавам различите културе, то све шири знања и слику о свету у целини. Али, главни одговор се састоји у томе да сваки уметник мора на првом месту да припада себи, да буде свој. Чим човек почне другима нешто да доказује, било родитељима или касније учитељима и потом шефовима, он постаје талац очекивања и мишљења других људи.

    У Јужној Кореји се сада одржавају Олимпијске игре на којима спортисти из Руске Федерације наступају без националних обележја. Да ли сте некад нешто слично искусили у балету?

    — Верујем да је многим нашим спортистима заиста тешко. Да, имали смо сличну ситуацију (са балетом „Нурејев“). После много времена, одрицања, тренинга, проба, читања биографија и других књига како бисмо се поистоветили са душом улоге, читав балет је отказан. Најтужније је кад отказивање читавог балета, који само што је требало да буде постављен и премијерно изведен, нема везе са уметничким разлозима. Тако је и овде са нашим спортистима на Олимпијади. Да сам се ја нашао у кожи наших олимпијаца, имао бих два пута испред себе. Да одустанем или да одем. Отишао бих и дао бих све од себе. Као уметник, не могу да утичем на политичке одлуке, али не желим да се концентришем на оно што не могу да урадим, већ на оно што могу и на то како да увек идем напред.

    Прошле године сте се оженили колегиницом примабалерином Аном Тихомировом и недавно сте постали отац једне девојчице. Да ли мислите да ће њој и њеној генерацији бити једноставно да живе у овом свету који се брзо мења?

    — Свет никада није био једноставно место за живот. Увек је било ратова, различитих проблема и не мислим да је садашња ситуација, колико год била добра или лоша, драстично другачија од онога како је било у прошлости. Једино што човек може да уради у тешким ситуацијама јесте да се окрене раду и уметности. На крају крајева, сви имамо само један живот и само од нас зависи како ћемо га проживети, чак и у тешким околностима.

    Тагови:
    Бољшој театар, Бразил, Русија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога