Слушајте Sputnik
    Руски редитељ Иван Шахназаров, гост 46. Феста

    ФЕСТ Син славног руског редитеља: Моја генерација жели да ломи оквире

    © Фест
    Интервјуи
    Преузмите краћи линк
    Валентина Булатовић
    Културни кутак (49)
    0 113

    Људи често заборављају узроке неких догађаја и, када се суоче с последицама, говоре о судбини. У ствари, ми сами смо у неком тренутку створили те последице. Зато је важно да човек прати оно што се догађа управо сада, јер сваког дана он ствара сопствену судбину, сматра млади руски редитељ Иван Шахназаров.

    Дебитантски филм „Рок“ Ивана Шахназарова приказан је у Главном такмичарском програму 46. Феста. Овај узбудљиви „роуд муви“ прати тројицу младих музичара из руске провинције који су се запутили у Москву да би снимили први албум. На том путу чека их низ необичних сусрета, доживљаја и искустава, који их воде ка неочекиваном финалу.

    Наш саговорник, син прослављеног руског редитеља Карена Шахназарова, диплому филмске режије стекао је снимивши краткометражни филм „Рок“, који је заправо претеча истоименог дугометражног остварења. Ова два филма повезују исти наслов и мотив сазревања младих уметника жељних успеха и славе, али су то ипак различита филмска остварења.

    „Мислим да сам радећи на дугометражном филму био много зрелији него у време када сам снимао краткометражни. Уосталом, прошло је већ готово две године и од момента када сам снимио дугометражни филм и чини ми се да сам у међувремену додатно сазрео. То сазревање је заправо један непрекидни процес. Притом, није реч само о емотивном, него и о професионалном, техничком, занатском сазревању“, прича у интервјуу за Спутњикову „Орбиту културе“ Иван Шахназаров.

    На руском језику наслов филма „Рок означава музички жанр, али и судбину. У српском језику нема те игре речи. Какав је Ваш однос према судбини, верујете ли у њу?

    — Уопште не верујем да постоји нека спољашња сила која руководи свим догађајима у животу и која нас ослобађа избора, али верујем у узрочно-последичне везе, односно у то да сваки наш поступак ствара одређени узрок, а да све са чим се суочавамо у животу представља последице. Често на узроке сасвим заборављамо и онда када се у неком тренутку суочимо с последицама, говоримо о судбини. У ствари, ми смо је сами у неком тренутку створили. Због тога верујем да је најважније оно што се дешава управо сада и да треба пратити оно што се догађа управо у овом тренутку, јер сваког дана човек ствара сопствену судбину. Последица коју смо створили сада може да настане за десет година, а може и данас. У то верујем. Желео сам да направим филм који се бави тим узрочно-последичним везама, о томе да је све узајамно повезано, да се ништа не догађа тек онако.

    Једном приликом сте објаснили да сте желели да снимите филм о ономе што бисте волели сами да проживите?

    — Условно речено, да. Било би занимљиво упустити се у такво путовање, авантуристичко, неиспланирано, с непредвидивим узрочно-последичним везама. Зато сам одлучио да снимим филм о томе.

    Да ли је тешко снимати „роуд муви?

    — С једне стране јесте, јер човек мора стално да буде у покрету. То важи за целу екипу. Мора се пратити природа, излазак и залазак сунца, дневна светлост. У том производном смислу је прилично захтевно радити овај жанр, али је, с друге стране, и веома интересантно. То је право путовање. С глумцима сам прешао читав пут који је предвиђен сижеом, од градића у унутрашњости Русије до Москве, и то је трајало месец дана. То је за нас била права авантура, утолико пре што је екипа састављена углавном од младих људи, већином дебитаната. У физичком смислу је било напорно, али је било и врло забавно и весело.

    У кратком филму је зима и радња се догађа ноћу, у дугометражном је лето и радња се одвија углавном преко дана. Да ли је то случајност или има неку додатну симболику?

    — Једноставно нисам желео да се усудим да поново снимам зими и ноћу (смех). Истина је да се цела прича просто променила, променио се сценарио, и због тога ми је у уметничком смислу било важно да се она догађа током лета, да има траве и сунца, зелених поља, препуних цвећа…

    Изјавили сте једном приликом да не волите руске арт-хаус филмове. Какве филмове волите да гледате, шта Вам се допада у руској и светској кинематографији?

    — Допада ми се особеност руске кинематографије, које, чини ми се, у последње време нема довољно, а то је да ми причају причу искрено. То може бити и комедија, и ратни филм, и хорор, и драма, и ауторски филм. У том смислу важно ми је да осећам аутора, да схватам смисао, да разумем због чега то ради. Не волим филмове у којима је све предвидиво, а то се веома често среће у савременој кинематографији. Увек ме привуче филм у којем се догађаји одвијају супротно од мојих очекивања. А чини ми се да савремена кинематографија чини управо супротно, као да се труди да подиђе гледаоцу, да му угоди, да учини да му буде пријатно и комфорно. Мени се допада када ми гледање филма није комфорно, када осећам напетост, нервозу, радост, разне емоције. Таквих филмова у Русији нема много и могуће је да сам то имао у виду када сам говорио о арт-хаус филмовима. Ауторски филм у Русији је посебна категорија, у којој сви филмови на неки начин подсећају један на други. Постоје, наравно, мајстори попут Звјагинцева или Хлебњикова, који постављају одређене стандарде, а око њих кружи одређена категорија филмова која настоји да их подражава. Последњи филм Хлебњикова „Аритмија“ ми се веома допао, и филм Звјагинцева „Без љубави“ — иако ми његова тема није превише блиска идеолошки, побудио је емоције у мени.

    Прошле јесени разговарали смо с Вашим оцем Кареном Шахназаровом, био је овде поводом премијере филма „Ана Карењина, на којем сте и Ви радили с њим. Да ли Вам је његова помоћ драгоцена или Вам славни отац представља терет?

    — Све то што је мој отац урадио оставило је на мене велики утисак и снажно утицало на мене. Чак и објективно, не само због тога што је то мој отац, него зато што неке од његових филмова сматрам одличним делима руске кинематографије — „Град Зеро“, или „Курир“, или „Дан полумесеца“. Уз то, радио сам с оцем на два последња филма — на „Ани Карењиној“ и „Белом тигру“, тако да могу да кажем да су то на неки начин и моја „деца“, према којима имам посебан однос. Ипак, с мојим оцем није лако радити. Врло је строг руководилац, мада је и врло праведан.

    Веома волите да читате, а посебно класична књижевна дела. Имате ли Ви амбицију да направите екранизацију неког дела, да снимите филм по литерарном предлошку?

    — Да, у време студија сам дуго размишљао о томе како бих волео да снимим филм по Толстојевом „Хаџи Мурату“, управо од тог дела је почело моје упознавање Толстојевог дела, а уследиле су „Севастопољске приче“. Фактографија је веома утицала на мене — Кавказ и сви његови обичаји. То би било тешко за рад, али је све тако сочно, упечатљиво, лепо, било би ми веома интересантно да радим с таквим материјалом.

    Главне јунаке филма „Рок на путу воде снови о слави и успеху. О чему данас сањају млади људи у Русији?

    — Није исто када говоримо о људима у унутрашњости Русије и о онима који живе, рецимо, у Москви. Тешко је на то одговорити. Ако говоримо о младим људима из мог окружења, укључујући и мене који се потчињавам том колективном несвесном, сви ми сањамо о томе да будемо слободни. Говорим о социјалној слободи, политичкој слободи, слободи у односу на родитеље… Мислим да моја генерација има потребу да ломи оквире, као, уосталом, свака млада генерација. Тежимо променама, трансформацији, носимо велики терет искустава из прошлости — историјских, политичких, социјалних, родитељских. Чини ми се да млади људи једноставно желе све то да збаце са себе, да траже неку потпуно нову форму постојања, због чега се појављују неки нови видови уметности, позориште и филм траже неке нове форме, као и књижевност. Некоме то изгледа примитивно, неко то види као деградацију, али то је само потрага за нечим новим. Мислим да је то најважнија тежња — ослобађање од оквира. Ти оквири су, за разлику од совјетског времена, више ментални, долазе из главе, али чини ми се да због тога нису мање чврсти.

    Тема:
    Културни кутак (49)
    Тагови:
    филм, ФЕСТ, Иван Шахназаров
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога