Београд+ 22°C
Ниш+ 22°C
Слушајте Sputnik
    Амерички војници у саставу НАТО

    Да ли ће Америка побећи из Сирије?

    CC BY 2.0 / DVIDSHUB
    Интервјуи
    Преузмите краћи линк
    Никола Врзић
    0 831

    Ако нас је грађански а безмало светски рат у Сирији ичему научио у последњих седам година, то је да треба очекивати неочекиване обрте када год се учини да је ситуација кренула иоле предвидљивим током.

    Председник САД Доналд Трамп најавио је у два наврата у последњих недељу дана да жели да повуче америчку војску из Сирије, а Ден Коутс, шеф америчке обавештајне заједнице, каже и да је одлука о томе донета на састанку овог уторка, и да ће бити објављена ускоро. Ове најаве већ су изазвале незадовољство и у Америци, и у Израелу.

    Истовремено, француски председник Емануел Макрон састаје се са сиријским Курдима и најављује војну помоћ, чиме је отворио нови, засад само вербални фронт с НАТО савезницом — Турском — која оптужује Француску за подршку терористима и прети јој да ће се наћи на турском нишану.

    А у Анкари су се ове среде, да би разговарали о будућности Сирије, али и својих односа, састали председници Турске, Русије и Ирана, Реџеп Тајип Ердоган, Владимир Путин и Хасан Рохани, и усвојили заједничку изјаву у којој, поред осталог, најављују подршку борби против покушаја да се Сирија подели — на чему, под изговором борбе против ДАЕШ-а, већ неколико година раде турски НАТО савезници.

    Да ли ће се америчка војска заиста повући из Сирије? Какав би ефекат то повлачење могло да има по читав Блиски исток? Шта хоће, а шта може да уради Макрон? Колико је дубок овај расцеп међу НАТО партнерима и какве су, насупрот томе, перспективе сарадње Турске, Русије и Ирана?

    О овим су питањима у „Новом Спутњик поретку“ говорили публициста и историчар Немања Старовић и Слободан Јанковић, сарадник Института за међународну политику и привреду.

    Трампова најава повлачења из Сирије, уколико се оствари, представљала би потпуни обрт у досадашњој америчкој стратегији, будући да је доскорашњи амерички државни секретар Рекс Тилерсон пре само неколико месеци, у јануару ове године, представио план од пет тачака који је, у суштини, предвиђао да америчка војска у Сирији остане неограничено дуго.

    „Имајући досадашњу америчку политику у виду, па и тај Тилерсонов план, Трампова најава заиста представља изненађење“, оцењује Немања Старовић. „Ипак, морамо да будемо веома опрезни и да сачекамо и видимо да ли ће до тога заиста и доћи, поред осталог и зато што у последње две године у америчкој политици према Блиском истоку има доста импровизација и недоследности. Питање је, дакле, да ли ће заиста америчка војска бити повучена из Сирије, у којем обиму и у ком року… У сваком случају, ако би се повукла са североистока Сирије, то би представљало крупну промену, која би значила да Америка одустаје од свог великог плана да на том подручју створи територијални клин са кога би пројектовала своју моћ, како у правцу Дамаска, тако и према Турској и Ираку“.

    Критикујући Трампову најаву повлачења из Сирије, „Вашингтон пост“ подсећа да је циљ америчког војног присуства обуздавање утицаја Русије и Ирана и оцењује да, без војске на терену, „САД неће бити ни за столом када се буде одлучивало о будућности Сирије“.

    Слободан Јанковић, с тим у вези, указује на то да су опречни сигнали који стижу с оне стране Атлантика: „С једне стране, управо је ових дана истакнута америчка застава у граду Манбиџу на северу Сирије, који представља следећу прокламовану мету турске агресије. На тај начин су Американци јасно ставили до знања Турцима да ту не могу да дођу. С друге стране, Трамп током предизборне кампање јесте најављивао повлачење из Сирије после победе над ДАЕШ-ом, сарадњу с Русијом и сукоб с Кином. То се управо сада и дешава“.

    И док Америка размишља о повлачењу из Сирије — агенција Ројтерс, позивајући се на изворе из Беле куће, тврди да ће до тога доћи у року од највише годину дана — из Француске стижу сасвим супротне најаве.

    „Француско интересовање за Сирију и Либан датира из времена њене колонијалне прошлости“, подсећа Слободан Јанковић, али истовремено указује: „Питање је, ипак, колико Французи могу да промене ситуацију на терену, а у којој се мери заправо ради о Макроновој промоцији на унутрашњем плану. Он је, наиме, свестан да за озбиљнији француски утицај, поред Русије, Турске, Ирана, једноставно нема места“.

    Слично ће и Немања Старовић: „Макрон жели да истакне улогу Француске унутар Европске уније. Идеја је да Немачка буде економски мотор ЕУ коју желе да створе, а Француска би била њен спољнополитички мотор, будући да је реч о нуклеарној сили и сталној чланици Савета безбедности“.

    Ипак, уверен је Старовић, „Турска неће дозволити Француској да се активније укључи у решавање ситуације на северу Сирију, будући да Анкара тај простор сматра својом зоном утицаја“.

    У том кључу Старовић и тумачи поруке које се из Анкаре упућују према Паризу. Ердоган, наиме, оптужује Макрона да је угостио терористе што, како каже, представља „израз непријатељства према Турској“ који „прелази нашу линију“. Турска државна новинска агенција „Анадолија“ већ је објавила мапу с локацијама на којима се налазе француске специјалне снаге, а вицепремијер Бекир Боздаг каже да ће се они „наћи на мети Турске“ ако буду помагали Курдима.

    „Турска ће у том смислу ићи до краја. Респект какав Турци имају према америчким снагама не постоји када је реч о Француској“, уверен је Старовић, наглашавајући да је сукоб међу НАТО партнерима све озбиљнији: „Односи Турске са Западом потпуно су затровани, док је њена сарадња с Русијом све разгранатија“.

    „НАТО већ дуже време не функционише као јединствена заједница. Јесте и раније било неспоразума међу савезницима, као у случају напада на Ирак 2003. године, али не у оволикој мери као сада“, сагласан је и Слободан Јанковић.

    О турском окретању од НАТО-а уверљиво сведочи и овонедељни трилатерални састанак у Анкари — био је то други такав сусрет — на коме су председници Ердоган, Путин и Рохани усвојили заједничку изјаву у којој наводе да су „одлучни да наставе сарадњу у Сирији“, да пружају подршку „јединству и територијалном интегритету Сирије“ и „одбацују све покушаје сепаратизма“ чему су одлучни да се супротставе.

    Закључује Немања Старовић: „Сусрет у Анкари представљао је неку врсту самита победника на концу једног великог рата, мини Потсдамску конференцију тројице људи који су господари ситуације на терену. А чињеница да Сједињених Америчких Држава у овом формату нема, довољно говори колико је њихов утицај опао и да нису успели да остваре циљеве које су зацртали 2011. године. Иако међу овим трима силама има разлика, оне ће диктирати даљи развој догађаја, и зато сада покушавају да пронађу заједнички језик“.

    Тагови:
    Трамп, Сирија, САД
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога