Београд+ 28°C
Ниш+ 28°C
Слушајте Sputnik
    Књига Молитва за оца Прохора

    Како је чудесна животна исповест једног српског монаха фасцинирала Русе

    © Sputnik /
    Интервјуи
    Преузмите краћи линк
    Сенка Милош
    0 620

    „Молитву за оца Прохора“ монаси са Свете горе пренели су у Русију, која је за свештенство нека врста Библије, а награда из Русије има посебну драж, јер без обзира на промене услова живота у тој земљи и даље се чита и пише као нигде, каже за Спутњик Мића Миловановић, аутор потресне документарне приче о Србији у 20. веку, која је награђена у Русији.

    Миловановић је био дуго година професор у основној школи у Чачку. Генерације његових ученика памте га више као наставника, мање као писца, а од средине ’90-их, када се представио својим књижевним делима, и када су уследиле бројне награде, најчитанији је писац у библиотеци тог града.

    Мића Миловановић, аутор потресне документарне приче о Србији у 20. веку, која је награђена у Русији
    © Sputnik / Александар Милачић
    Мића Миловановић, аутор потресне документарне приче о Србији у 20. веку, која је награђена у Русији

    „Молитва за оца Прохора“ преведена је и објављена у Русији. Кандидована је за престижну међународну награду „Златни витез“. На конкурс је пристигло 342 дела из 13 словенских држава. Роман је добио „СРЕБРНОГ ВИТЕЗА“ у категорији проза.

    „Нисам ни знао да је моја књига преведена у Русији. Роман су са Свете горе монаси пренели у ту земљу, јер је за свештенство нека врста Библије, има врло јаку теолошку компоненту. Позвала ме је Ирина Гускова, велики пријатељ српског народа, донела ми је три примерка преведеног романа и обавестила ме да је издавач кандидовао мој роман на Међународном словенском књижевном форуму „Златни витез“, каже Миловановић.

    У роману „Молитва за оца Прохора“, кроз судбину овог духовника, првобитно свештеника Јована Варагића, аутор невероватном епском ширином осликава бурне догађаје српске историје. Стари монах пред смрт у 95. години у чачанској болници прича лекару чудесну документарну причу о свом животу, која је заправо прича о целом српском народу који „на ветрометини историје остаје усправан и у чеоном судару са силама земаљским, милионским жртвама плаћа своју слободу“.

    Српске снаге на Крфу се укрцавају на француске бродове 1916. године.
    Јавно власништво
    Српске снаге на Крфу се укрцавају на француске бродове 1916. године.

    „Ово је пре свега стварносна проза, на којој се темеље сви моји романи. Кроз судбину монаха Прохора прелама се судбина читавог народа кроз крвави двадесети век. Он је оличење страдања овога народа на тој голготи и ветрометини историје. Стицајем околности, дошао сам до драгоценог материјала, тонских записа, др Видосав Крљанац, начелник Одељења интерне медицине у КЦ Чачак почетком деведесетих година ми је понудио те траке, претходно је два месеца, колико је монах лежао на одељењу снимао разговоре с њим“, каже аутор.

    Миловановић је посебно осветлио судбину народа драгачевског краја, са којим је отац Прохор поделио страхоте паљења кућа, мучеништво у заробљеништву у Бугарској, на Бањици, стрељање у Јајинцима и таму Маутхаузена. Слике умирања на Црном мору, пред немачким рафалима и у гасним коморама нижу се као слике јеванђељског жртвовања. Главе настрадалих другова, као свете мошти, отац Прохор носио је преко туђих земаља да би их вратио у њихову, да породице сахране макар њих.

    „То је многе заинтригирало. Први пут су за тако нешто чули. Он је на тај начин желео да ода поштовање бар некима. Донео је четири лобање, а у Варни су у паклу тог логора страдале хиљаде. Пре тога био је пакао на Црном мору, где су Бугари истеривали Србе тифусаре на пучину, без весала, без воде и хране, препуштене морским струјама, а ако би их чамац нанео на обалу, патроле су пуцале по њима, преноси писац животну драму монаха“, присећа се Миловановић казивања оца Прохора.

    Заробљеници у логору у Аушвицу
    © Sputnik / РИА Новости
    Заробљеници у логору у Аушвицу

    Јунаци Миловановићевог романа оца Прохора непрекидно, у вапају, питају зашто их Бог кажњава. Посебно у време смака и погрома Драгачева, августа 1943. године, које су Бугари под патронатом Немаца спалили у одмазди, јер су три њихова војника погинула. Отац Прохор кроз перо Миће Миловановића открива део историје за који није било места у уџбеницима.

    „Историја је моја опсесија, волим је и прилично добро познајем, много ми значи у књижевности. Драгачево је велико подручје, има око 45 села, нису сва била захваћена, али велики број јесте. Паљена су, људи убијани пред кућама. Велики број њих је депортован у бањички логор, међу њима је био и отац Прохор. Људи су га питали зашто Бог не спута њима руке, а он каже да Бог не чини зло, да је грех на нама, да смо доста тога сами проузроковали, да је неморал у народу“, објашњава писац.

    Роман доноси још једну изузетно важну компоненту којом сведочи аутентичност приче оца Прохора. У њему се помињу имена свих људи који су умрли за слободу Србије, које је у свом казивању на крају живота у чачанској болници навео отац Прохор. Мића Миловановић проверио је аутентичност свих имена.

    „То је посебна компонента која даје аутентичности, даје на тежини и вредности, а код читалаца изазива посебна осећања“, каже Миловановић.

    Жена плаче на рушевинама родног села које су спалили фашисти у Другом светском рату
    © Sputnik / Олег Кнорринг
    Жена плаче на рушевинама родног села које су спалили фашисти у Другом светском рату

    Аутор овог несвакидашњег дела признаје да је стилски прилично интервенисао на причи оца Прохора, али да је са великом пажњом пренео све што је времешни старац рекао јер након што је преслушао магнетофонску траку био је, како каже, ван себе. Посебно због чињенице да је отац Прохор, поред свих похода зала која су снашла њега и његов народ, веровао у људе и увек, наспрам злих, наилазио на добре.

    „Награда из Русије има посебну драж, јер се у тој земљи, без обзира на промене услова живота, и даље чита и пише као нигде“, каже на крају разговора за Спутњик Мића Миловановић.

    Роман је доживео и сценски приказ. На премијери никада више Чачана није остало испред врата Дома културе. Све романе Миће Миловановића објавила је издавачка кућа „Легенда“. Мића Миловановић је објавио 12 књига, 8 романа, 3 збирке песама и једну хронику села.

    Слично:

    Крф — симбол страдања, спаса и наде
    Избеглице у Немачкој смештене у бивши концентрациони логор
    Петар Зекавица: српска крв, америчка школа, руска историја и васионска туга
    Тагови:
    голгота, сељак, патње, страдање, роман, логори, књига, награда, историја, "Златни витез", Први светски рат, Други светски рат, Мића Миловановић, Бугарска, Немачка, Србија, Русија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога