Слушајте Sputnik
    Црни петак

    Један од највећих психоаналитичара света говори о новој епохи (фото)

    © AFP 2018 / PAUL J. RICHARDS
    Интервјуи
    Преузмите краћи линк
    Дејана Вуковић
    2570

    Друштво којим управљају закони није исто као и друштво којем управља моралност појединца. И у САД људи нешто раде или не раде само зато што је то регулисано законом, а не зато што је то добро или лоше, каже за Спутњик Салман Ахтар.

    Угледни научник, нашим читаоцима познат по књигама „Психологија доброте“ и „Психологије патње“, у Београду учествује на конференцији Европске федерације психоаналитичких психотерапеута. У просторијама његовог српског издавача, куће „Клио“, на почетку разговора за Спутњик, питамо Ахтара зашто је доброта, тај кључни појам његовог рада, тако мало истражена у психоаналитичкој струци.

    „Психоанализа је рођена у клиничком контексту, кроз рад са људима који имају проблема. Многи од њих су били клинички здрави, тако да здрав део њихових личности није добио адекватну пажњу. Знате, када одете код лекара због бола у десној нози, он вас неће питати ништа о вашим лактовима. Када смо почели да се бавимо људима који имају проблеме са основним функцијама, почели смо да сагледавамо и овај аспект. Пацијенти са којима је Фројд радио били су значајно другачији од пацијената које ми видимо данас.

    Салман Ахтар
    © Ruptly . Маша Радовић
    Салман Ахтар

    Један од важних појмова у Вашој књизи је појам резилијентности, отпорности на стрес. Кажете да је то енигма преживљавања. Како се постаје отпоран на стрес који данас представља начин живота?

    — За резилијентност су потребне три ствари. Прво, морали смо да добијемо љубав од мајке у детињству. Та љубав нам даје снагу и неку врсту батерије која нас покреће кроз остатак живота. Друго, морамо да имамо искуство ефикасности, да нешто радимо и да то доноси резултате. Треће је прихваћеност од друштва — од учитеља, колега — признање да сте добра особа. Када имате признање од друштва, ефикасност и мајчину љубав, онда можете да кажете да имате много тога у себи.

    На примерима глумца Кристофера Рива и научника Стивена Хокинга говорите колико је љубав ближњих важна у превазилажењу невоља. Имате ли утисак да то у данашњем свету све више изостаје, да је породица све отуђенија, као и пријатељи?

    — Да, али постоје и други примери, рецимо Хелен Келер која је била слепа, а постала је аутор, читалац и све остало. Сви они нису имали само добре ствари у детињству, били су ту и други људи, поред њихових родитеља, који су их волели. Имали су љубав и касније, кад су одрасли. А ако добијете љубав у детињству и у одраслом добу, онда можете да издржите много тога.

    Верујете ли да данас има довољно љубави?

    — Ја је имам. Мислим да је има. Увек је у историји било добрих људи и оних лоших. Такође, свако од нас је и добар и лош. У историји постоје екстреми, али то постоји у свакој особи. Данас постоји разлика која се своди на то да је сада све много видљивије. Много је информационих система, тако да ако седморо људи буде убијено на неком месту, цео свет ће знати. Пре двеста година, могли сте да убијете петсто људи, нико за то не би знао. Дакле, све је видљивије, и оно добро и оно лоше. То доноси предности, учи нас многим стварима, али такође има и лоше последице, јер производи много зависти. Људи који живе у Африци нису знали како људи живе у Енглеској и Америци. Сад то виде и постају бесни, питају се зашто бог то њима није дао.

    На једном месту у књизи говорите о роботској анонимности нашег периода. Већ та формулација прилично искључује и доброту и љубав и алтруизам. Да ли је доброта могућа у „роботској анонимности?

    — У сваком капиталистичким друштву постоји напад на доброту зато што у капитализму поседовање ствари постаје важна вредност. Имати велики аутомобил, много новца, велику кућу, постане много важније и друге вредности пате. У мултиетничким друштвима такође постаје врло проблематично шта је добро, а шта лоше, јер људи доносе различите дефиниције вредности и зато моралност постаје проблематична, а закони почињу да постају важни. Друштво којим управљају закони није исто као и друштво у којем управља моралност појединца. Док сам ја сам одрастао у Индији, никад нисам чуо за то да је нешто законито или противзаконито. И у Сједињеним Државама људи нешто раде или не раде само зато што је то дозвољено или није дозвољено законом, а не зато што је то добро или лоше.

    Како се лечи оболели свет, докторе?

    — Свет је одувек био болестан. Колико је људи само убијено у Првом и Другом светском рату. Ми данас не убијамо толико људи. Изгледа као да смо насилнији, али у прошлости смо били гори него данас. Нама сада тако изгледа зато што су камере свуда, интернет постоји и разговарамо о томе, али одувек смо били насилни, само је то насиље било мање познато или мање виђено. Немамо видео-снимке из светских ратова, а милиони људи су тада убијени. Сада се ради о 3.200 људи страдалих 11. септембра 2001. године и то је велика вест. А за време Великог рата било је два-три милиона жртава, али није било фотографија и то није била вест.

    Колико је обичан човек данас способан да се опорави од траума које су често друштвено условљене, од губитка посла, сиромаштва?

    — Као што су и дискриминација на основу расне и националне припадности или припадност мањинској групи. То зависи од различитих ствари. У свакој особи постоји воља да буде здравија и да напредује сваког дана. Бол је неминован, патња такође. Питање је шта радимо са њима. Ако имамо пријатеље и добру породицу и још приде добар изглед, и таленат, и новац — то веома помаже. 

    Ако знате како да свирате виолину, да плешете, да пишете, да сликате, можете бити луди и трауматизовани, али то опет води бољим исходима. Ако сте лепи, имате веће шансе. Има великих студија о улози лепоте у прогнози менталних поремећаја. Лепи људи имају више шансе у друштву. Ако сте луди и ако можете да бирате између тога да будете луди и ружни или луди и лепи, ја Вам препоручујем да будете ово друго.

    У књизи говорите и о томе да је доброта често исмејана од стране оног ко је прима, сматра се глупошћуслабошћу.

    — Постоје људи који желе да униште нечију доброту, зато што она у њима изазива превише зависти, а има и оних који желе да униште сопствену доброту зато што се плаше да је она њихова слабост. Људи могу да униште све — и своју и туђу доброту.

    Које вредности треба јачати да би свет, па и ми са њим, био бољи? Има ли нам лека, господине Ахтар?

    — Од Буде наовамо откриће каже да је бол неминовни део живота. Бол је неминован зато што не могу све наше жеље да буду испуњење. Буда је предложио да смањимо своје жеље. То је једино решење, али данашњи свет иде у супротном смеру и стално повећава жељу. Седите и гледате телевизију и стално излазе рекламе за други телевизор. Вама се свиђа ваш телевизор, али кад видите други, помислите да би требало да га имате, иако вам уопште није потребан. Оно што Буда каже јесте да ће мир доћи уз смањење жеља, а оно што свет реклама, свет капитализма каже јесте: „Ми ћемо повећати ваше жеље, изазивати у вама жеље које нису постојале, а чим купите нови телевизор, стиже следећи“. Американци су ово открили врло рано, кад су почели сваке године да избацују нове моделе аутомобила. Исти аутомобил, само се промене ситнице и ви одмах помислите да вам је ауто стар и да морате да имате нови. Не морате, али они то изазивају у вама. Лекција каже да срећа долази кроз то што имате мање жеља, упркос свету који у вама изазива више жеља. Нешто потиче из капитализма, јер та економија почива на претварању људи у потрошаче, а нешто потиче од тога што је свет постао отворен и финансијска неједнакост је видљива. Људи у сиромашним земљама желе да живе како људи у богатим земљама. Постоје та два начина који изазивају жеље и због тога су људи несрећни.

    Салман Ахтар
    © Sputnik / Маша Радовић
    Салман Ахтар

    Да ли сте оптимиста, верујете ли да свет може да смањи списак жеља?

    — Оптимиста сам, мислим да ствари могу да буду добре. Мислим да људи могу да буду добри. Да можемо да живимо са мање ствари. Раније сам куповао много тога, сад више ништа не купујем. Да будем искрен, делом је то због мојих година, јер кад остарите не треба вам више ништа. У Београд сам дошао на четири дана. Шта ћу да купим? Можда једну мараму за моју супругу и једну за моју секретарицу. Знате, секретарица треба увек да вам буде срећна.

     

    Тагови:
    психоанализа, капитализам, Салман Ахтар
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога