Слушајте Sputnik
    Брајан Кокс

    Звезда Палића Брајан Кокс за Спутњик: Трамп и „брегзит“ су иста ствар

    © Sputnik / Александра Станић
    Интервјуи
    Преузмите краћи линк
    Валентина Булатовић
    0 85

    Доналд Трамп је симбол овог декадентног времена. Постоји велика диспропорција у богатству и људи због тога имају осећај да нико не води рачуна о њима, питајући се због чега би се онда они борили за било шта. Никада раније нисмо живели у таквим временима, каже шкотски глумац Брајан Кокс, звезда јубиларног, 25. Фестивала европског филма Палић.

    Кокс је, уз Радета Шербеџију, један од овогодишњих добитника награде „Александар Лифка“ за допринос европској кинематографији, коју додељује Палићки филмски фестивал.

    Захваљујући својој маркантној појави, тумачио је најразноврсније филмске и позоришне улоге, од чудовишних карактера и негативаца, преко професора, научника, богаташа, све до митских јунака и великих историјских личности.

    Поред изузетно убедљивог тумачења Винстона Черчила у играном филму Џонатана Теплицког (2017.), Кокс је остварио и бројне друге успешне улоге, почев од Лава Троцког ког је играо још 1971. године у филму „Николај и Александра“, преко Ханибала Лектора у „Ловцу на људе“ (1986.) или Агамемнона у „Троји“ (2004.), до Хермана Геринга у серији „Нирнберг“ (2000.). Памтимо га и по улогама у филмовима „Храбро срце“ (1995.), „Пољуби девојке“ (1997.), „Рашмор“ (1998.), „Борнов идентитет“ (2002.), „Борнова надмоћ“ (2004.).

    Овај глумац је велики углед изградио и у театру, у којем су му посебно блиски Шекспирови јунаци и њихове дилеме. Шекспир га је пре седам, осам година довео и у Србију, где је уз Рејфа Фајнса неколико месеци снимао „Кориолана“, савремено филмско тумачење познате трагедије.

    Једна од Ваших последњих улога, која оставља велики утисак на гледаоца, јесте улога Винстона Черчила, чију личност преносите веома природно и веома убедљиво. Док сам гледала филм, све време сам се питала шта Ви као глумац мислите о том човеку, колико је Ваш лични однос према њему утицао на грађење улоге?

    — Черчил је био комплексна, веома контрадикторна личност, хемија у његовом мозгу није била баш како треба — био је прилично депресиван услед биполарног поремећаја од ког је патио. Он је био изузетан, али је било код њега и неких ствари које нису биле изванредне. Поред осталог, био је алкохоличар. Чињеница да је доживео деведесет година и даље ми је фасцинантна, јер је имао конституцију носорога. Имао је и заиста невероватну енергију, био је човек који доноси светлост, био је — Винстон Черчил, човек са сопственим принципима. На неки начин, увек је ишао насупрот главном току, а уз то је био и велики противник атмосфере која је доминирала тридесетих година прошлог века, настале након доласка Хитлера на власт. Питао се тада куда се то свет креће, противио се одређеним плановима савезника и — био је у праву. Било му је веома тешко, јер није био популаран, постао је премијер, није имао много подршке, али је све то успео да преброди. Када размишљам о Черчилу, имам на уму то колико је снажно веровао у уједињену Европу, пре него што се она заиста ујединила, био је отворен према тој идеји, желео је да омогући Французима да добијају британско држављанство и Британцима да добијају француско. Разумео је колики значај има јединство Европе… данас смо на то заборавили. За мене је „брегзит“ грозна ствар, потпуно је заборављен Черчилов дух. Он би данас био сасвим збуњен када би сазнао шта се догађа. Черчил је, једноставно, био изузетан. Сви ти аспекти су утицали на моје грађење улоге. Велике улоге увек подразумевају и велике контрадикције.

    Једна од Черчилових највећих идеја била је да је култура кључна за национални опстанак: у време рата је својим министрима, када су предложили да се новац намењен култури преусмери на војне трошкове, поставио једноставно питање — А шта ћемо онда бранити? Да ли, према Вашем мишљењу, модерно друштво разуме ту идеју?

    — Културни идентитет има витални значај. Када улажемо у културу, улажемо у себе, то је увек повратан процес, због тога је тако важно сачувати културни идентитет. И Мађарска и Србија имају своје културне специфичности, то је важно разумети. Пре годину дана сам био у једном програму Би-Би-Сија и питали су ме како је могуће да се тако снажно залажем за независност Шкотске, а да сам истовремено за јединство Европе. Одговорио сам им да је моја веза с Европом много јача од везе с Енглеском. Ми (Шкоти) смо увек били Европљани, наш сензибилитет је европски, а ако одемо у историју, постоје, рецимо, снажне везе с Французима, још од Маргарите Тјудор. Поглед Уједињеног Краљевства је, међутим, увек био уперен ка себи. То је оно што ми се не допада. Уједињено Краљевство не види изван себе, не разуме свет око себе. То има везе и с нашим образовањем, ми не бринемо о људима и због тога су они сада тако равнодушни према свему што се догађа. Исто је и у Америци. „Брегзит“ у Великој Британији и Трамп у Америци су иста ствар. То је потпуно иста врста људског незнања.

    Због чега се то догађа?

    — Због тога што људи који имају моћ заборављају ко су они стварно, заборављају на сопствени идентитет, заборављају одакле су, где су им корени. Један од проблема у Великој Британији јесте то што централна влада не би требало да буде у Лондону. Лондон је повезан с многим другим стварима, али живот у Лондону је веома скуп, врло је тешко имати представу тамо шта се догађа у остатку земље, јер Лондон, заправо, не представља Велику Британију. Он представља Лондон, и нема везе с оним што се догађа у Манчестеру, Шефилду, Ливерпулу или у Њу Јоркширу. Људи у тим заједницама осећају да су потпуно занемарени, посебно на северозападу земље. Оно што, такође, радимо јесте да увек трагамо за неким жртвеним јарчевима. Увек је неко крив за нашу невољу. Миграције су, на пример, одличан изговор за оне који имају одређене надлежности да оправдају сопствену неспособност: Хајде да кривимо особу која је послужила јело, а не особу која га је скувала. А неки други људи су жртве таквих ситуација. Због онога што се догађа у Европи, ми не смемо да изгубимо осећај за свој културни идентитет, јер нас он усмерава на прави пут, одржава нам свест о томе ко смо, одакле смо дошли.

    Ваш колега Раде Шербеџија изјавио је једном приликом да уметник мора да трага за истином да би био прави уметник. Да ли је то могуће данас када живимо у информационом хаосу, када је новац главни циљ свуда, па и у филмској уметности?

    — Све што треба да урадите, јесте да погледате Доналда Трампа, два минута гледања у тог човека, па чак и мање, и схватате да је тај човек расиста, лажов, да даје лажна обећања, али и да је, пре свега — незналица.

    Али многи људи му верују…

    — Управо тако. Не сви, морате имати на уму да је већина, заправо, гласала за Хилари Клинтон, али му је гласачки систем омогућио да постане председник. Доналд Трамп је симбол нашег времена, декадентне природе нашег времена. Млади људи данас више не могу да започну нормалан живот у градовима као што су Лондон, Њујорк. Они данас почињу живот, знате, тако што су приморани да живе у кућама које деле са седам других парова, а које имају само четири купатила. То је бесмислено! А узрок свега тога је новац. Постоји велика диспропорција када је реч о богатству. Људи због тога имају осећај да нико не води рачуна о њима, а онда се питају због чега би се они борили за било шта. Никада раније нисмо живели у таквим временима. То је, између осталог, тако зато што смо толико удаљени од многих великих светских сукоба.

    Данас нам, пре свега, недостаје мудрост, нема довољно перспективе. Черчил је био благословен на многе начине. Он је искусио многе велике сукобе, али је кроз њих могао боље да сагледа свет и узрочно-последичне везе у њему. Проблем је у томе што људи данас живе веома удобно, па су самим тим незаинтересовани за оно што се догађа око њих. Мигранти су за њих само неко ко им нарушава комфор… Мислим да је Раде у праву — ми треба да говоримо истину, али треба да говоримо праву истину.

    Цео интервју можете чути у Спутњиковој емисији „Орбита културе, која ће бити емитована 21. јула, у термину од 10.00 до 12.00 сати на фреквенцији Радија „Студио Б.

    Тагови:
    Палићки фестивал, Брајан Кокс, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога