Слушајте Sputnik
    Кинеска војска

    Да ли ће Кина вратити Америку у 1941. годину?

    © REUTERS / China Daily
    Интервјуи
    Преузмите краћи линк
    Никола Врзић
    3921

    Кинеска војска спроводи најсвеобухватнију реформу у својој историји, док Кина истовремено настоји да прошири свој утицај широм света, констатује се, са видном забринутошћу, у редовном годишњем извештају америчког Пентагона о кинеској Народноослободилачкој армији који је објављен у четвртак.

    Пентагонов документ указује и да је Кина прошлог јула отворила своју прву прекоморску војну базу у Африци, у Џибутију, преузела је потом и луку Хамбантота на Шри Ланци, први пут је овог маја стационирала стратешке нуклеарне бомбардере на једном од својих вештачких острва у Јужнокинеском мору, а „настојаће и да успостави додатне војне базе у државама с којима има дуготрајне пријатељске односе и сличне стратешке интересе, као што је Пакистан“ стоји у документу Пентагона.

    Поврх свега тога, кинески амбасадор у Сирији управо ових дана најављује, премда је то потом релативизовао, да би кинеска војска, први пут од избијања рата у тој земљи, могла директно да се ангажује у предстојећој офанзиви против џихадиста у провинцији Идлибу, раме уз раме са сиријском и руском војском.

    Због чега Кина шири своје војно присуство широм света? Какве су геополитичке и геостратешке последице тих потеза Пекинга? Какву будућу спољну политику Кине они најављују?

    О тим су питањима у „Новом Спутњик поретку“ говорили Борислав Коркоделовић, дугогодишњи спољнополитички уредник у Танјугу, и др Јован Чавошки, сарадник Института за модерну историју Србије.

    „Кина, која је постала друга економска сила на свету и која се залаже за равноправно учешће свих релевантних фактора у креирању међународних односа, жели да своје економско и политичко-дипломатско усмерење пропрати и војном подршком“, објашњава Борислав Коркоделовић и подсећа да су кинеске инвестиције широм света биле безбедносно угрожене, „тако да она мора да предузима и одређене мере предострожности“.

    Такође, додаје „Спутњиков“ саговорник, „Кина је свесна да су међународни односи једна врста сурове реалности, а да је у Вашингтону све више доживљавају као претњу, те због тога мора да се спрема и за ситуацију у којој ће се бранити, о чему сведочи и текући трговински рат који је покренула администрација Доналда Трампа, а који се у Кини доживљава као покушај обуздавања њеног напретка“.

    „Лицемерне су америчке критике на рачун Кине“, коментарише Јован Чавошки. „Кина, напросто, ради оно што ради и свака велика сила, па и Сједињене Државе у протеклим деценијама.“

    Чавошки подсећа да је Кина, као велика сила, одувек била присутна у различитим деловима света, иако није имала војне базе какве су имали Совјетски савез и САД.

    „Сада уочавамо тренд повећања кинеског војног присуства у свету. Кина је извозно оријентисана економија која своје производе пласира у различите делове света, па је и те како заинтересована да ти путеви, нарочито поморски, буду сигурни и отворени за несметано кинеско инвестирање. Нарочито у индо-пацифичком региону, она настоји да заштити своје интересе, надгледајући оне кључне тачке где би могло да дође до прекида. Отуда јој је, рецимо, важан Џибути, јер би затварање Баб ел Мандеба довело до прекида везе с Европом, односно Медитераном, важно јој је и Јужнокинеско море у којем гради вештачка острва…“

    Јапанска новинска агенција Кјодо почетком прошлог месеца објавила је интерни документ Комунистичке партије Кине у којем се, поред осталог, наводи да се циљ реформе кинеске војске састоји у померању фокуса са одбране самих кинеских обала на операције на копну, мору и ваздуху изван граница Кине.

    „Док се отварамо и ширимо наше националне интересе изван граница Кине, очајнички нам је потребна свеобухватна заштита наше безбедности широм света“, наводи се у овом документу.

    „Од 2015. године, када је издала своју последњу Белу књигу о својим оружаним снагама, Кина ради на њиховој свеобухватној реформи, с акцентом на њиховом технолошком унапређивању, као и на поморским и ваздухопловним снагама“, каже Борислав Коркоделовић.

    „Уколико жели да пројектује своју војну моћ, Кина то неће радити онако како су то радиле САД, она сигурно неће извршити неку интервенцију у Африци или Латинској Америци, већ то пре свега чини стварањем здруженог офанзивног механизма оружаних снага. Томе и служи убрзани развој поморских, ваздухопловних и балистичких снага, у склопу текуће реформе оружаних снага која је најобухватнија још од 1949. године“, напомиње Јован Чавошки, објашњавајући кинеску стратегију:

    „Кина потискује САД из свог приобалног појаса и то јој је тренутно примарни циљ. Уколико успе да од Филипина и Јапана начини последње ослонце САД на том простору, при чему Филипини више нису тако поуздан савезник као што су били, онда ће то бити заиста алармантно за САД, јер ће се оне фактички вратити у 1941. годину, будући да ће им главно поморско упориште у азијско-пацифичком региону поново постати Хаваји.“

    Значи ли то да је конфликт између Кине и САД неминован? Споменути кинески документ садржи пак сасвим другачију калкулацију, чија је суштина да кинеску војску треба оснажити до те мере да никоме не падне на крај памети да покуша да сузбије Кину војним средствима.

    „Тешко је замислити велики оружани сукоб Кине и Америке“, примећује Коркоделовић, „али чињеница јесте да се налазимо у веома деликатном моменту, јер трговински рат може да повећа неповерење које већ постоји између оружаних снага САД и Кине. Прошлог месеца је амерички секретар за одбрану Џим Матис боравио у Кини, али, упркос дипломатском речнику, та посета није остварила своје циљеве. Међу њима остаје проблем Тајвана који САД додатно подстичу, оне истовремено настоје да све већи број чланица АСЕАН-а, организације земаља Југоисточне Азије, конфронтирају с Кином рачунајући на територијалне спорове које она има с некима од тих земаља, пре свега с Вијетнамом и Филипинима, САД ће можда покушати да преокрену и ситуацију у Пакистану у своју корист, ту су и покушаји да се Индија усмери на све већу сарадњу с Аустралијом и Јапаном… Све то говори да предстоје године затегнутих односа.“

    Управо због тога, скреће пажњу Јован Чавошки, у Америци постоје утицајни кругови који све више размишљају о могућности ратног сукоба, од ограниченог до свеопштег.

    „Утицајна РАНД корпорација је у свом извештају од пре неколико година, под називом ’Замишљајући незамисливо‘, разматрала баш такве сценарије. Оно што је најважније, у том извештају је јасно наведено да би Америка имала веће шансе да победи да је рат избио 2015. године, али, ако би САД пустиле Кину да заврши програм реформи до 2025. године, у било каквом сукобу који би се десио, Америка би претрпела озбиљну политичку, економску и војну штету. А то значи да се тај простор за америчко деловање смањује и да САД морају до тада да предузму одређене мере и против Кине, али и против Русије, јер је 2025. та кључна година када ће на неки начин бити устоличен нови светски поредак.“

    Тагови:
    Америка, офанзива, Кина
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога