Слушајте Sputnik
    Главна и одговорна уредница Љубинка Милинчић

    И Турци уче српски

    © Sputnik /
    Интервјуи
    Преузмите краћи линк
    Екипа Спутњика
    0 161

    Управо завршени Конгрес слависта окупио је више од хиљаду научника из целог света који се баве изучавањем словенских језика. Било је ту и делегација са више десетина чланова, као што је била, на пример руска, али и мањих — из земаља којима словенски језици нису толико блиски.

    Нашу пажњу привукли су Турци који су нас изненадили интересовањем, али и познавањем језика и културе словенских народа. Угор Бурке, Сабри Гјуерсес и Ерднем Еринч, преводиоци руске књижевности, говоре за Спутњик о месту славистике у њиховој земљи:

    Угор: У Турској је веома развијена славистика. Шта то значи? Млади људи веома воле да изучавају словенске језике. Код нас има око 150 универзитета у Турској, а од њих на 22 се изучава славистика. Наравно, највише руски, али и српски, пољски, чешки… И научни центри, наравно. Обављају се истраживања, рад је на веома високом нивоу. Већина професора су завршили те наше факултете, али има доста и оних који су дошли из средње Азије, са Кавказа, Русије, Украјине, као и из Бугарске, одакле их је веома много. Научни ниво је веома висок, мада то можда није баш толико познато у словенском свету, али се врло озбиљно ради. На пример, Ерднем и његов професор се баве белом емиграцијом, а у Истамбулу на томе раде још два озбиљна професора. Ту се изучава и старословенски. Све у свему, озбиљно се ради.

    Сабри, рекли сте нам да се руска књижевност веома много преводи и да се исти роман некад преведе много пута. Да ли је то могуће и каква може бити разлика међу тим преводима?

    Угур: Да, Хаџи Мурат више од 40 пута.

    Сабри: Четрдесет, наравно, није потребно. Постоје многи плагијати старих превода, али многи преводи су нови. Ми имамо много преводилаца професионалаца који седе и раде.

    Да ли то значи да ја кад купујем књигу, морам да гледам ко ју је превео. Да је важно да познајем преводиоца?

    Сабри: Да, обавезно.

    Угор: Ради се ту о нечему другом. Ево, на пример Хаџи Мурат је за муслимане врло важна фигура, посебно у 19. веку, када се много муслимана преселило у Турску са Кавказа. У првом преводу, преводилац је хтео да исламизира књигу. Користио је исламске фразе, мењао имена ликова. То заиста треба поново превести. Сваки преводилац мора добро да познаје „свог“ писца. Да зна писца, његову логику. Али ипак, он додаје нешто своје. Ја често кажем — нико не чита Толстоја, читају мене. Зато што сваки преводилац даје нешто своје свакој књизи.

    Да, Михаил Шишкин каже да му је преводилац ближи него брат, јер само преко преводиоца долази до читалаца. Мени је занимљиво и ово што је Ерднем рекао. Историја беле емиграције у Турској. Ми о томе врло мало знамо.

    Ерднем: Кад је почео грађански рат у Русији, појавила се у Истамбулу бела емиграција. Ја сам сада почео да изучавам њихов живот. У томе су ми помогла дела писаца емиграције првог таласа. Ту се види како је пресељење утицало на социјалне класе. Деникинова емиграција, на пример, била је таква да су сви емигранти сачували своје социјалне статусе. Ако су били богати у Русији, они су донели своје богатство у Истамбул и наставили да живе исто као раније. Грофови су остали грофови, кнегиње — кнегиње. Са другим, Врангеловим таласом већ није било тако. Тада видимо емигранте који су већ оставили своје статусе у Русији и није било разлике између грофова и обичних људи. Све се то може анализирати у књижевним текстовима. Када читамо Набокова, који је мало писао на руском али је помињао Истамбул, и на пример, Овечкина, ми видимо огромну разлику између та два избегличка таласа.

    Ви сте гости Конгреса слависта који се одржава једном у пет година. Имали сте тамо своје реферате, слушали сте друге. Да ли Вам је конгрес донео нова сазнања, какви су утисци?

    Угур: Као прво, веома је много учесника, не може нико да чује сва излагања. Нама је у првом реду интересантан савремени живот — као Турци, мање разумемо старословенски. Веома су добри реферати, мада постоји једна мала баријера, ми говоримо руски и не разумемо баш све кад се говори на српском или пољском. И ми смо имали неколико добрих реферата — рецимо о емигрантском часопису „Зарница“, или о турској дипломатији 17. века. Уопште, Конгрес је добар и хвала свима који су га тако добро организовали. Следећи ће бити за пет година и ми бисмо желели да га организујемо у Истамбулу. Био би то први конгрес који се одржава изван словенских земаља. Ми сматрамо да је Истамбул повезан са свим словенским народима. Одатле је кренула словенска религиозна култура, то је био Константинопољ, а сви Словени га називају Цариградом. Дакле, то је словенски град и турски истовремено. Једини такав на свету. Штета је што није прихваћена наша идеја да се одржи у Цариграду.

    Ерднан: Мислим да је он веома важан, јер о свима нама постоје стереотипи, овакви сусрети служе да се ти стереотипи сруше. Људи морају да се познају и онда је лако разбити стереотипе.

    Тагови:
    слависти, Турци, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога