Слушајте Sputnik
    Руски лингвиста Никита Толстој

    Никита Толстој: Рус којем је Србија била домовина, а Русија отаџбина

    © Youtube / Promo RTVojvodine
    Интервјуи
    Преузмите краћи линк
    Валентина Булатовић
    Културни кутак (79)
    0 600

    Међу бројним Русима који су задужили српску културу и предали се читавим бићем неговању пријатељства и научних и културних веза два народа издваја се име Никите Толстоја, угледног руског слависте, оснивача етнолингвистике, сина руског емигранта, грофа Иље Иљича и праунука књижевног великана Лава Николајевича.

    Светлана и Марфа Толстој, руске слависткиње, супруга и кћерка угледног руског лингвисте Никите Толстоја
    © Sputnik / Дејана Вуковић
    Светлана и Марфа Толстој, руске слависткиње, супруга и кћерка угледног руског лингвисте Никите Толстоја

    Несвакидашњу љубав према Србији, српском народу и култури осећа и Никитина супруга Светлана Толстој, која је живот посветила истраживањима у области славистике и етнолингвистике, као и њихове кћерке Марфа и Фјокла, обе филолози по образовању.

    Светлана Толстој је недавно боравила у Београду поводом Међународног конгреса слависта. Уз врло позитивне утиске о том изузетно важном научном скупу који је протекле седмице окупио више од 1.200 стручњака из целог света, Светлана Толстој је с нама поделила успомене на Никиту Толстоја и потрудила се да нам објасни како је дошло до тога да једна породица славног презимена кроз неколико генерација однегује посебан однос према Србији.

    „Љубав према Србији је одавно постала део нашег породичног духа. Док је Никита Иљич био жив, код нас су стално боравили његови пријатељи и колеге из Србије, тако да смо стално слушали српски језик. Никита је такође, прикупио изузетну библиотеку састављену од књига на српском језику. Андреј Тарасјев му је, на пример, слао веома много књига, као и Ђорђе Трифуновић. Знали су да га то интересује. У нашој породици су остале неке српске речи, изрази, нека врста наших интерних шала, а сам Никита Иљич је усвојио и неке балканске навике. Рецимо, да иде улицом и да разговара с неким, а да се онда наједном заустави да би испричао нешто веома важно. Тога у Русији нема, а овде у Србији, то је потпуно нормална ствар“, прича Светлана Толстој, која је својим научним радом, као и њен супруг, заслужила чланство у Српској академији наука и уметности.

    Никита Толстој је говорио да је Србија његова домовина, а да му је Русија отаџбина. Шта је утицало на то да се он и његови родитељи врате у Русију?

    — Никита Толстој рођен је у Вршцу 1923. године. Ту је похађао основну школу, а потом је у Београду завршио тада чувену Прву руско-српску гимназију. Пред крај рата живот у Београду је био веома тежак, тако да је породица Никите Иљича једно време живела у Новом Бечеју код рођака. Никита се 1943–1944. повезао са српским партизанима, радили су шта су могли да би се супротставили Немцима. Када је дошла Црвена армија, сви у Новом Бечеју су јој се прикључили и помагали, организовали су болницу. Црвена армија је затим отишла даље у Мађарску, а Никита Иљич јој се придружио као добровољац. Крај рата је дочекао у Аустрији. Учествовао је у веома тешким борбама за Будимпешту и Беч. То је описано и у његовим причама, сећањима. Породица се након рата вратила у Русију и Никита Иљич је уписао Московски универзитет, филологију, и затим почео да се бави науком. У Београд је након те 1944. године први пут дошао тек 1964.

    Српска научна заједница је веома ценила Никиту Иљича. Чиме је он све задужио нашу културу и славистику?

    — Он је овде био популаран не само зато што се бавио српским језиком и фолклором него и зато што је тих шездесетих година говорио српски онако како ни у Београду више нису говорили, с обзиром на то да се језик све време развија и мења. Никита Иљич је говорио предратни, чисти, рафинисани српски језик. Зато су га сви волели, сви су желели од њега интервју, наступао је на телевизији, на разним конференцијама. Имао је овде неколико веома блиских пријатеља, блиских по души, као и много драгих колега међу којима је, нажалост, мало ко остао. Остао је његов веома близак пријатељ, истина, млађи од њега и вама свима познат Андреј Тарасјев. И Ђорђе Трифуновић, професор Београдског универзитета. Били су ту и Александар Младеновић, Богдан Терзић, Драго Чупић…

    У Вашој породици су сви филолози, лингвисти, свима нам је, наравно, познато презиме Толстој. То је посебна врста наслеђа које није материјално него духовно. Како то утиче на Вас?

    — Све је почело од Никитиног оца, Иље Иљича Толстоја. Он је као емигрант дошао у Србију. Није имао никакво филолошко образовање, био је морнарички официр… Живот је био тежак и требало је некако зарадити да би се преживело. Бавио се чиме је стигао, чак је и чизме правио, поправљао разне ствари… И тако је прилично добро научио да говори српски. Када се вратио у Русију, код нас уопште није било стручњака за српски језик. И, наравно, одмах су га ангажовали. Прво је предавао у једном војном институту, јер је било потребно уредити односе с Југославијом непосредно после рата, а није било ни уџбеника, речника. И Иља Толстој се посветио писању речника. Тај његов српско-хрватско-руски речник студенти користе и данас. Прошло је, наравно, више од педесет година, језик се веома променио, много је нових речи којих у том речнику нема. Када смо, међутим, ми писали наш речник словенске старине, читали смо много старе српске литературе и тамо, наравно, наилазили на речи које су врло мало познате. Трагали смо за њиховим значењима и веома често смо баш у речнику Иље Иљича успевали да их пронађемо. Он је, једноставно, познавао народни живот. Био је веома марљив, студиозан, читао је много литературе и на тај начин је успео да прикупи мноштво речи.

    Наследио га је син Никита, Ваш супруг, који се увек веома занимао за историју и књижевност, а уз све то одлично говорио српски. Да ли је то знање језика било пресудно да одабере филологију?

    — Када је стигао у Москву, Никита Иљич је размишљао о томе који факултет да упише. Веома га је занимала историја, али му је Иља Иљич рекао: „Шта ћеш на историји, она је ионако сва исполитизована. Учићеш марксизам и лењинизам. Исто је и са књижевношћу, боље иди на језик“. Тако је Никита Иљич одлучио да студира језике. Није изабрао српски, јер га је говорио као да му је матерњи, него се одлучио за бугарски. Завршио је то и почео професионално да се бави филологијом.

    А та љубав према филологији пренела се и на ваше кћерке, Марфу и Фјоклу.

    — Да, следећа је била Марфа. Када је завршила школу и одлучила да студира филологију, размишљала је о томе који језик да изабере. У том периоду умро је њен деда Иља Иљич и у знак сећања на њега изабрала је српски језик. Фјокла, која је сада позната у неким другим сферама живота, када је била мала, рекла је да нипошто неће бити филолог, јер јој се уопште не свиђа како ми седимо по цео дан и нешто преписујемо. Када је дошло време за упис на факултет, дуго је размишљала и изабрала Катедру за структурно-математичку лингвистику. После годину дана је одустала од тога и уписала пољски језик, тако да је и она постала филолог. Не занима је, међутим, да се тиме бави. Посветила се новинарству, телевизији. Сада се веома много бави Толстојем, односно Музејом Лава Толстоја. Ту ради занимљиве програме у вези с проучавањем Толстојеве текстологије. Као што је познато, Толстој је имао веома много варијанти својих текстова, у рукописима. Веома је много верзија рукописа „Ане Карењине“, а све је то сачувано захваљујући Толстојевој жени. Фјокла је, рецимо, направила занимљиву изложбу коју чине рукописи, односно нацрти за „Ану Карењину“.

    Како сте се Ви и Никита Толстој упознали?

    — Он је био прилично познат човек у Москви. Био је много старији од мене. Знала сам га, неколико пута сам била у прилици да слушам његове реферате на факултету. Наравно, није ми било ни на крај памети тада да ћу бити с њим у било каквом односу. Затим сам почела да радим на Институту за славистику и Никита Иљич је неколико нас, својих младих сарадника, позвао на експедицију у Полесје, веома интересантну, архаичну област на граници Белорусије и Украјине, која је сачувала много старине. Та експедиција је била шездесетих година. Е, тамо смо се Никита и ја упознали. И годинама смо учествовали у тим експедицијама, путовали. Никита Иљич је водио своје студенте, понекад и по две стотине људи. Прилично се много породица формирало управо на тај начин, у тим експедицијама, а неке од њих су веома добре и успешне.

    Две хиљаде пете године у Вршцу је отворена Улица Никите Толстоја. На који се начин још чува успомена на њега, како ће се то сећање чувати у будућности?

    — На новосадској телевизији је ових дана био приказан нови филм о Никити Толстоју, заснован на старим филмским материјалима. То је начин да се сачува сећање, али њега, заправо, најбоље чувају његови ученици. Љубинко Раденковић, који је учинио веома много за српску фолклористику, такође је на неки начин, и сам то каже, ученик Никите Толстоја. Он је, заправо, био ученик Павла Ивића, с којим је Никита био пријатељ. Павле Ивић је Никити послао Љубинка да га некако укључи у свој рад. Затим се Љубинко спријатељио с целом нашом породицом, а потом и неки његови ученици, и тако се та успомена заправо шири, кроз тај однос међу људима. То је веома важно, јер се управо тако стварај научна традиција. 

    Тема:
    Културни кутак (79)
    Тагови:
    филологија, славистика, лингвистика, српски језик, руски језик, Орбита културе, Међународни конгрес слависта, Марта Толстој, Светлана Толстој, Никита Толстој, Лав Николајевич Толстој, Вршац, Београд, Србија, Русија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога