Слушајте Sputnik
    Владимир Кецмановић

    Ратне игре: Судар светског идиотизма са локалном трагедијом

    © Фото : Laguna
    Интервјуи
    Преузмите краћи линк
    Дејана Вуковић
    0 370

    Ако имаш свест о колонијализму и пишеш у складу с њом, онда за тебе има наде. Ако забијаш главу у песак и правиш се да не видиш како јесте, онда пишеш испразну књижевност која нема готово никаквог смисла, каже за Спутњик писац Владимир Кецмановић.

    Аутор приче „Ратне игре“ Владимир Кецмановић, по мишљењу жирија за доделу Андрићеве награде која му је свечано уручена прoтекле седмице, један је од најистакнутијих и најпрепознатљивијих прозних писаца последње деценије. Овај модерни реалиста успева да, у свом „искошеном погледу на несагласности, неразумевања и сукобе међу балканским идентитетима“, снагом свог талента, у једном баналном и безначајном догађају сагледа „дубоку и понорну слику данашњег света, баналну и застрашујућу у исти мах“. 

    А та Кецмановићева слика, названа „Ратне игре“ одиграва се на замишљеном војном полигону на коме се успешни пословни представници нове класе из Београда, Загреба, Тузле — распоређени у тимове Енглеза, Американаца, Руса — играју рата, не марећи за тек завршене сукобе и ратне трауме.

    Да би се овим „ратницима“ обезбедио привид озбиљности, за потребе страсног војевања, поред муниције, обезбеђен је и војни инструктор, бивши потпуковник Војске Југославије у пензији Слободан… 

    Све што следи слика је света у коме је укинута разлика између узвишености и баналности, истине и постистине, веродостојности и привида, игре и трагике, достојанства и деградације…

    Са награђеним писцем разговарали смо непосредно после свечаног уручења награде у Андрићевој задужбини, у тренуцима када је дејство његових речи захвалности и даље било снажно. Јер, Владимир Кецмановић се у свом говору „осврнуо“ на колонизацију у којој си, без обзира на то што радиш, унапред дисквалификован.

    „Једна од дугорочно најтежих последица колонизације јесте губитак свести о значају сопствене, па самим тим и било које друге културе“, истакао је лауреат.

    А какав је и колики значај те „сопствене културе“, може се ишчитати и из списка досадашњих добитника овог књижевног признања, списка на коме се, од пре неколико дана, налази и Кецмановићево име. 

    Питамо га, колико га тај списак обавезује, можда плаши?

    „То ме, наравно, радује и чини ми част“, каже Владимир. „Нисам баш много одговоран човек да бих осећао обавезу. Мислим да ми је награда додељена за ово што сам радио досад. А за после, видећемо“.

    Ово је трећа награда са Андрићевим именом коју добијате. Какав је ваш књижевни однос према овом писцу?

    — Пре него што сам почео да пишем, прочитао сам целог Андрића, као што су и остали људи из моје генерације. Искрено, нисам га имао као свестан узор, све до романа „Топ је био врео“. На основу критика и реакција људи почела је да се појављује та хипотеза о вези са Андрићем и онда сам схватио, иако нисам био свестан, да ми је при писању он био ослонац. Захваљујући томе је „Топ“ могао да буде такав какав јесте, сажет и стилски потпуно другачији од Андрића. Када сам тога постао свестан, онда сам покушао да се одужим са два романа. Један је „Осама“, који представља својеврсну полемику са Андрићевом „Проклетом авлијом“ и „Каинов ожиљак“, који сам писао с Дејаном Стојиљковићем, а који обрађује директно Андрића. Андрић је у њему главни лик, а роман обрађује његов боравак у Берлину као дипломатског представника између 1939. и 1941. године. То је мој однос према Андрићу. А да будем бољи од њега, ту амбицију немам.

    Босна и рат често су присутни у вашем писању. Колико можете да искорачите из тога, будући да је и ваша биографија директно везана за ту причу?

    — Оно што сам писао пре „Топа“ није било директно везано за Босну, роман „Сибир“ с Босном такође нема најмање везе. У збирци „Као у соби са огледалима“, из које је и награђена прича „Ратне игре“, више од пола прича није везано за Босну. Међутим, изгледа да ми то кад је Босна у питању најбоље иде. Сада пишем роман који исто тако нема директне везе с Босном, пре са Србијом, пре са Хрватском, него са Босном.

    Да ли су ове ратне игре, које су се нашле у наслову награђене приче, у ствари слика стања у коме се упорно налазимо?

    — Писац док пише нема то баш потпуно освешћено. То је, заправо, прича о судару светског тренда који је идиотски и наше локалне трагедије и идиотизма, такође. Кад се то искомбинује, добије се нешто изразито гротескно, што је за књижевност јако добро, а за живот баш и не.

    Колико се свест о колонијализму о коме сте говорили може отклонити при стварању или се управо и ствара из тог осећања да смо потопљени у нови колонијализам?

    — Ми смо утопљени, па смо утопљени. Питање је само како се према томе као стваралац односити. Ако имаш свест о томе и пишеш у складу с њом, онда за тебе има наде. Ако забијаш главу у песак и правиш се да не видиш како јесте, онда пишеш испразну књижевност која нема готово никаквог смисла.

    Као читалац, шта мислите чега је више у савременој српској књижевности, те „нојевске или освешћене литературе?

    — Прилична је конфузија, тако да не бих могао да кажем чега је више. У сваком случају, један дужи период је „нојевска“ била фаворизована, што је лоше за ову другу, лоше је и за књижевност, а није добро ни за ту „нојевску“, јер нешто што не ваља не може фаворизовањем да заживи. Може само да једно време фигурира и да нестане.

    Шта је сиже следећег романа?

    — Оно на чему дуже радим и што ми је прозна преокупација је роман о Титу.

    Броз виђен очима писца који је дошао у постброзовско колонијално доба или је то критика Брозовог златног доба?

    — И једно и друго. Тај Броз неће бити баш сладак, али ће бити симпатичнији него да пишем о њему неки есеј. Биће то Броз са људским лицем. Социјализам с људским лицем.

    Тагови:
    Владимир Кецмановић, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога