Слушајте Sputnik
    Вадим Руденко

    Тајна руске пијанистичке школе (видео)

    © Sputnik / Дејан Симић
    Интервјуи
    Преузмите краћи линк
    Тања Трикић
    0 191

    Нема сумње да некоме треба да раскине односе који су се вековима градили између руског и украјинског народа, али то је практично нереално, каже чувени руски пијаниста Вадим Руденко, с горчином подсећајући да је у току процес давања аутокефалности расколничкој украјинској православној цркви.

    С пијанистом разговарамо непосредно по његовом доласку у Београд, где је био гост 50. јубиларног Бемуса. Једноставан, одмерен, ведар и проницљив, баш каква је и његова музика.

    У Србији је наступао већ три-четири пута, али никад на Бемусу, каже за Спутњик Руденко, уз честитке за јубилеј фестивала, који је, додаје, празник за све љубитеље музике. Почео је да свира са четири године, са седам већ имао први соло концерт, због чега су га његови професори описивали као „дечака с моцартовским особинама“. За собом има победе на бројним музичким конкурсима и концерте са најпознатијим светским оркестрима и диригентима. Под његовим прстима клавир звучи као оркестар, с лакоћом, као да сипа из рукава, свира виртуозне деонице и у пијанисиму, а издваја га блистав, искричав звук.

    За разлику од технике, звук се практично не може научити — он мора да се роди у теби, тако да га или имаш, или немаш. Ако један исти клавир код једног човека звучи на један, а код другог на други начин, то значи да један зна како, а други не зна. Да ли је то природа, емоција, способност, тешко је рећи, објашњава Руденко, а на питање да ли је то та широка руска душа, уз осмех додаје да ко то одгонетне — заслужује награду.

    Тајна руске пијанистичке школе, која је по увреженом мишљењу најбоља у свету, по његовој оцени је у разлици у приступу малој деци која тек почињу да се баве музиком, јер је то, истиче, база на којој се све гради.

    За београдски наступ изабрао је разноврстан програм: Баха, Моцарта, Брамса, Рахмањинова и Чајковског, како примећује, пола западна, пола руска музика, „за свачији укус“. Додаје и да ипак има стилова којима „или није дорастао, или их је прерастао“, што се односи на савремену музику коју практично не свира, чак ни руску.

    А свира по читавом свету, од Француске и Шпаније до Јапана и Сједињених Држава. Иако на Западу од 2014. није превише популарно бити руски држављанин, Руденко каже да он као музичар то не примећује превише, јер је круг људи с којима комуницира ограничен на чланове оркестра, музичке агенције, уметнике, укратко, људе који нису баш луди за политиком. У Британији није био откад се подигла прашина око случаја Скрипаљ, у који, како напомиње, не верује баш много.

    „Премда о том случају могу да судим искључиво по средствима јавног информисања, телевизији, претпостављам да има људи који знају истину, али не мислим да ће је у скорије време неко сазнати“, констатује Руденко.

    Ипак, признаје да се у Украјини код огромног броја људи променио однос према Русима и да би било глупо порицати да је он непријатељски. С друге стране, он лично најчешће одлази у градове који се могу назвати проруским и где говоре руски: у Черњигов, Одесу, Харков, који су, каже Руденко, зоне руског света.

    „Да сам доспео у неки други крај Украјине, проукрајински, сасвим је могуће да би то била сасвим друга прича“, каже пијаниста уз оцену да је због великог броја мешовитих бракова компликовано, па и „практично нереално“ за четири године потпуно преокренути ситуацију у односима између Украјинаца и Руса.

    Питамо га може ли тај хаос који у свету узима маха да се негативно одрази на перцепцију руског културног наслеђа, па да, упрошћено речено, ни Достојевски више не буде Достојевски зато што долази „из царства зла, с оне стране зида“.

    „Надам се да је човечанство ипак довољно паметно да не упадне у такву бесмислицу зато што, ма шта да се деси, чак и после најстрашнијег рата какав је био Други светски рат са Немачком, нико у Русији не односи се лоше према Баху. То би био идиотизам, право за болницу. Не мислим да је то могуће. Наравно, све се може довести до апсурда, само ако се хоће. Ако неко хоће тако нешто, вероватно ће покушати, али чини ми се да је музика управо она супстанца која нема границе, нема језичку баријеру, нема никакву политичку позадину“, закључује Руденко.

    Тагови:
    клавир, школа, Вадим Руденко, Русија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога