Слушајте Sputnik
    Сматра се да је овим причама Пушкин показао шта мисли о дотадашњој руској прози, и показао намеру да створи нову руску књижевну традицију.

    Е, кад је он видео „клеветнике Русије“: Пророк кога су згазили „лакеји туђих мисли“

    © Sputnik / РИА Новости
    Интервјуи
    Преузмите краћи линк
    Валентина Булатовић
    0 450

    Без Александра Пушкина, „сунца руске поезије“, тешко је замислити развој велике руске књижевности, али и свеукупну светску књижевну баштину. За непуних 38 година, колико је поживео, рекао је толико тога да његова мисао и дан-данас попут светионика обасјава пут новим генерацијама.

    Велики песник је у руску књижевност увео појам сувишног човека, појединца који губи жар за животом јер не успева да открије његов смисао. У романтичарском заносу певао је о луталицама, занесењацима, ветропирима, људима који жуде за самоспознајом и храбро превазилазе границе, али и о малом, бедном човеку кога гута окрутни систем.

    „Пушкин је у свом делу наговестио многе проблеме којима ће се читав 19. век бавити. То су питање човекове коначности, питање односа према другом, питање праштања, милосрђа, освете, љубави; питање идеје, нације, законитости историјског процеса, могућност односа према страној традицији, преиспитивање самог себе; начело гордости, начело значаја предака и многа друга питања“, наводи професорка књижевности на Филолошком факултету у Београду Тања Поповић, ауторка књиге „Пушкин у дијалогу с другима“.

    Тања Поповић, професорка на Катедри за општу књижевност и теорију књижевности, Филолошки факултет у Београду
    © Sputnik / Радоје Пантовић
    Тања Поповић, професорка на Катедри за општу књижевност и теорију књижевности, Филолошки факултет у Београду

    Ауторка у књизи указује на то колико је Пушкин значајан не само у оквиру руске књижевности, него и као светска појава. Реч је о његовим додирима са западноевропском литературом, али и старом далекоисточном књижевношћу и културом. Посебан одељак у књизи посвећен је дијалогу српских песника, Бранка Радичевића, Јована Јовановића Змаја, Лазе Костића и Војислава Илића с Пушкиновим стваралаштвом.

    Књига је на руском језику објављена у научној едицији „Болдинскије чтенија“, у издању Универзитета у Нижњем Новгороду и Државног музеја „Пушкин“ из Москве. Представљена је на међународној конференцији која се одржава у селу Болдину у средишту Русије, месту у којем је Пушкин, на имању наслеђеном од оца, створио нека од својих највреднијих дела, као што су „Евгеније Оњегин“, „Мале трагедије“, „Белкинове приче“, на десетине песама, бајке.

    „Пушкин је пола у шали, пола у збиљи, говорио да је он министар иностраних послова на руском Парнасу. То никако није било без основа. Говорио је неколико страних језика, чак је француски проговорио пре него руски, врло добро је познавао текућу књижевну продукцију, тако да је направио једну врсту синтезе тог доба и водио својеврсни дијалог с њом“, истиче Тања Поповић.

    Велики песник је, према њеним речима, веома добро познавао традицију и према њој се односио као према ризници из које је узимао благо и користио га на нови начин. 

    „Оно што је код Пушкина увек фасцинантно јесте употреба језика и стила, као и његово окретање према племенитим идејама. То су вера у човеков дух и сазнање, у способност човека да буде бољи“, објашњава наша саговорница.

    У чему се Пушкин грдно прешао?

    Александар Пушкин је ишао испред свог времена, био је човек који се супротставља главним струјама, а о таквим је људима и писао. Није волео малограђане, квазиинтелектуалце. Зато у његовим делима, подсећа Тања Поповић, често можемо да препознамо подрепаше, љигавце, оно што ће Достојевски касније звати „лакејима туђих мисли“.

    Цело Пушкиново окружење било је против њега, укључујући и његове блиске пријатеље.

    „Никада му није било дозвољено да напусти Русију, а он је маштао о томе. Врло је добро знао шта се изван Русије догађа, а о томе најбоље сведочи његова преписка. У једном дирљивом одломку из писма упућеног кнезу Вјаземском Пушкин се жали на то какви су путеви и железница у Русији и додаје да не верује да ће се то поправити чак ни за 500 година. Ту се грдно прешао, на сву срећу“, уз осмех наводи Тања Поповић.

    Велики песник се, према њеним речима, веома секирао због тога што је Русија у унутрашњем смислу изгледала бедно. Мрзео је тоталитаризам. Врло је јасно видео какви су апсолутисти и тирани Александар I и Николај I. И један и други цар покушавали су да му дођу главе, јер им је веома сметао.

    „Пушкин је заступао тежњу ка томе да се коначно донесе велики устав који ће од Русије направити модерну државу, с јасним грађанским правима. Он је здушно био за то, као и касније Толстој, да се укине кметство“, напомиње Тања Поповић.

    Иако је за живота био прогањан и изолован, након његове смрти појавио се парадокс који, како истиче наша саговорница, прати све велике ствараоце и маркантне личности у историји: „Прве три деценије 19. века данас се зову ’Пушкиновом епохом‘“.

    Пушкин у дијалогу с руском књижевном класиком

    Водећи руски књижевни критичар 19. века Висарион Белински навео је у једном свом делу о Пушкину да писати о том великом песнику значи писати о целокупној руској књижевности. Многи руски књижевни великани водили су веома плодан дијалог с Пушкином. Први међу њима био је још један утемељивач руске књижевне класике Николај Гогољ.

    „Пушкин и Гогољ су припадали истом сталежу, обојица су била племићког порекла, али је Пушкиново наслеђе било другачије. Гогољ је неколико пута покушавао да се упозна с Пушкином, али му то први пут није пошло за руком. Касније су, ипак, успоставили контакт. Пушкин је писао прву рецензију за Гогољеве ’Вечери у сеоцету крај Дикањке‘ и истовремено објавио његову приповетку ’Нос‘ у свом часопису ’Савременик‘“, наводи Тања Поповић.

    Поводом Гогољевог стваралаштва велики песник је рекао да никада није видео такву ширину, сажетост и упечатљивост у употреби језика.

    „Гогољ је за заплет ’Ревизора‘ узео догађај који се заиста догодио Пушкину. Пушкин је ишао у Оренбуршку област истражујући догађаје о Пугачовљевој буни и онда су несрећни властодршци мислили да је то ревизор који треба да направи неку врсту контроле, државни инспектор. Гогољ је рекао да му је Пушкин позајмио и сиже за ’Мртве душе‘“, подсећа наша саговорница.

    Пушкина је, као, уосталом, и Гогоља, изузетно ценио Фјодор Достојевски. У чувеном говору на откривању споменика Пушкину 1880. године Достојевски је, поред осталог, рекао да у његовој појави има нечег пророчанског за све Русе.

    „Други велики писац, Лав Толстој, кад год је имао муку стварања, отварао је Пушкинова дела“, подсећа професорка Поповић.

    Марина Цветајева и Ана Ахматова су му се дивиле, а Владимир Мајаковски, који је у свом манифесту написао да жели да „збаци Пушкина с брода савремености“, истовремено је објаснио да је неопходно ослободити се прве љубави да би се дошло до нове. Данил Хармс је написао мноштво анегдота о Пушкину, пародирајући, пре свега, његов култ. Велики је утицај Пушкина, како напомиње Тања Поповић, и код Јосифа Бродског, Сергеја Довлатова и других писаца модерног доба.

    Западу се дивио, али га је и критиковао

    Песников однос према Западу био је испуњен истовремено дивљењем и критичким ставом. Као што је био и његов однос према Русији.

    „Пример је реакција у француском парламенту када је дошло до гушења пољског устанка, то је било крајем двадесетих година 19. века. Тада су почели да нападају Русију и то је веома подсећало на хистерију савременог доба. Тада су рекли да ’те Азијате и злотворе треба побити‘. Пушкин је тим поводом написао своју чувену песму ’Клеветницима Русије‘. Просто је задивљујуће колико је она актуелна. Он, дакле, говори о томе како их клевећу, измишљају и подмећу информације, а онда каже: ’Оставите Словенима да своје проблеме реше међу собом‘“, наводи Тања Поповић.

    Пушкиново стваралаштво одише хумором, сатиром, врцавошћу мисли. Био је велики хедониста, човек који је веома волео жене, али и једна доследна личност која је бранила своје ставове и живела у томе до краја.

    „Пушкин је, као и сваки пионир у одређеном послу, започео много више него што је успео да оствари. Било му је непуних 38 година када је убијен у двобоју. Када погледамо шта је оставио у неким записима, можемо да замислимо како би се он развијао и шта би даље написао. Он успева да ухвати дух модерног и новог времена. Раније су узвишену, профетску улогу могли имати само свештеници, а у његово доба носилац више мудрости постао је песник, уметник, творац, онај који барата речима. То је оно што је код Пушкина и романтичарски и племенито — дубока вера да се човек знањем и читањем може начинити бољим, честитијим, снажнијим“, закључује Тања Поповић.

    Тагови:
    пушкин, Београдски сајам књига, књига, Тања Поповић
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога