Слушајте Sputnik
    Србија и Русија

    Евгеније Матоњин: Чини ми се да је руски патриотизам у Србији јачи него и у самој Русији

    © AFP 2018 / ANDREJ ISAKOVIC
    Интервјуи
    Преузмите краћи линк
    Валентина Булатовић
    35929

    Све што се данас догађа на Балкану тричаво је у поређењу с историјом овог подручја која је стварана у време Јосипа Броза Тита. То је била политика светског значаја, а сада на месту Југославије постоји неколико земаља од којих готово ништа не зависи, сматра руски новинар, историчар и писац Евгеније Матоњин.

    Издавачка кућа „Молодаја гвардија“ из Москве већ готово читав један век објављује знамениту едицију „Животи изузетних личности“, у којој врхунски писци, историчари и други аутори представљају животописе људи који су обележили историју цивилизације. Ретке су породице у Русији које немају макар једну од књига из ове популарне едиције, у којој су однедавно и биографије Гаврила Принципа, Јосипа Броза Тита и Николе Тесле.

    Аутор ове три биографије је Евгеније Матоњин, који је протеклих дана био гост Сајма књига у Београду и руског националног штанда. У разговору за Спутњик Матоњин је испричао шта је открио о Тесли, Брозу и Принципу током истраживања и писања биографија, као и о којим би још знаменитим личностима с Балкана волео да пише.

    Име Гаврила Принципа је у протеклих неколико година, у светлу годишњица од почетка и краја Првог светског рата, поново доспело у жижу јавности, а томе је допринео и актуелни геополитички тренутак. До каквог сте закључка дошли док сте истраживали његов живот и писали о њему — ко је био Гаврило Принцип?

    — Како ће човек видети одређени призор, слику, зависи од тога из ког угла је посматра. То важи и за Гаврила Принципа. Став о њему зависи од субјективног односа човека који га посматра. О њему постоји мит да је био само извршилац у служби мрачних сила и да је једноставно убио Франца Фердинанда по налогу. Он је, напротив, био човек с идејом, храбар човек који је цео свој живот уложио у ту идеју. Гаврило Принцип је, дакле, и апсолутни херој, и терориста, и неко ко је подстакао почетак светског рата, и историјска личност. Био сам у прилици да се сусретнем с људима који су у даљем сродству с њим, као и с директним потомцима Франца Фердинанда. И једне и друге сам питао да ли су способни за помирење. Принципови потомци су ми рекли: Не! Потомци Франца Фердинанда су, уз оклевање, одговорили да вероватно не би могли да пристану на помирење, али да су спремни за разговор. Управо то одсликава различита тумачења Принципове фигуре и њеног значаја за историју. Није чудно што му на српској страни Сарајева подижу споменик, а у муслиманском делу града о њему говоре као о терористи и убици. Јединственог мишљења о Гаврилу Принципу једноставно нема, а ја сам покушао те противречности да представим што објективније могу.

    То је веома тешко питање у нашем времену, с обзиром на то да смо суочени с тероризмом и идејама чији су заговорници често одговорни за огроман број људских жртава.

    — Да, то је сасвим тачно. Ја сам у оквиру едиције „Молодаја гвардија“ написао и књигу о руском револуционару Јакову Бљумкину, познатом по томе што је 1918. године убио амбасадора Немачке. Он је сматрао да Немачка угњетава народ у Украјини, у Белорусији, и да је тероризам једини начин да се то прекине. То је опасна заблуда, али је таквих људи доста. Због тога их не треба превише романтизовати и величати, али не треба их представљати ни карикатурално и односити се према њима без нужне озбиљности.

    Контроверзна личност, за чије је име такође везано мноштво митова, јесте Јосип Броз Тито. Које су вам заблуде о Брозу биле најинтересантније док сте се бавили његовом личношћу?

    — Титом се бавим одавно и толико чињеница знам о њему да ми се чини да ту ни нема митова. Он, за разлику од Принципа и Тесле, није попримио те митолошке карактеристике — био је политичар светских размера, у чије је време једна мала Југославија играла улогу земље од стратешког значаја, с којом су преговарали и Совјетски Савез, и Сједињене Америчке Државе, и Велика Британија, и Кина. Захваљујући својим изузетним политичким способностима, Тито је успео да води Југославију међу свим тим супердржавама, извлачећи корист за своју земљу и за самог себе. Он је од Југославије успео да направи стратешку силу користећи ресурсе Трећег света, односно знаменитог Покрета несврстаних. Успео је да стане на чело тог покрета и да га придобије за себе. С Титом су преговарали и НАТО, и Варшавски пакт, и Совјетски Савез и сви други. Сада видимо да нема таквог човека који би могао да окупи све те земље Трећег света, земље у развоју, ту више нема јединства.

    Руски писац, новинар и историчар Јевгениј Матоњин
    © Sputnik / Дејан Симић
    Руски писац, новинар и историчар Јевгениј Матоњин

    Многи, међутим, данас постављају питање: Ко је уопште био тај човек?

    — И дан-данас се многи питају да ли је Тито био Рус, Пољак, зашто је тако лоше говорио српско-хрватски. Питао сам руске лингвисте који проучавају српски језик, како то објашњавају, а већина њих ми је одговорила да је реч о простој чињеници да му је отац био Хрват, а мајка Словенка, при чему је рођен у крају у којм је постојала велика мешавина националности. Тај његов чудни акценат је родио бројне митове. Један од интересантних митова је да Јосип Броз уопште није био син својих родитеља, него неког мађарског грофа који му је целог живота био покровитељ. То је тако са свим познатим људима, јер је тешко схватити и прихватити да су личности таквог калибра могле да се роде у неком малом селу и онда да постигну то што су постигле. О Титу, заправо, и даље постоје бројне загонетке на које нема одговора. Много тога је и данас нејасно када је реч о сукобу Москве и Београда 1948. године. Магловит је и период његовог рада у Москви, у Коминтерни. Није јасно, рецимо, ни да ли је Тито ратовао у Шпанији, 1936. и 1937. године. Отварање архива који се баве том темом могло би да разјасни многе недоумице.

    Пошто вас занима историја Балкана, како видите садашњу ситуацију на овом подручју, шта би за нас требало да буду поуке из Титовог времена?

    — Чини ми се да је све оно што се догађа сада на Балкану, немојте се увредити, молим вас, тричаво у поређењу с оним што се догађало у време Тита. То је била политика светског значаја, а сада на месту Југославије постоји неколико земаља од којих мало тога зависи.

    Мислите, заправо, да је распад Југославије био грешка?

    — Да, мислим да је то била огромна грешка. Али сматрам да не треба заборавити да за то нису криве ни Америка, ни Енглеска, ни Русија, него сами народи који живе овде. Био сам у прилици да пре неколико година проведем одређено време с људима из Босне, Хрватске, Србије. Они нису желели једни с другима да комуницирају, зато што је један, рецимо, Србин, а други Хрват. Нисам то могао да разумем. Нажалост, сада се то исто дешава и код нас. Људи су подложни брзом реаговању на националној основи.

    Писали сте и о Николи Тесли, о човеку који је важан за цео свет. Шта људи у Русији, заправо, знају о њему?

    — То што мисле да је Американац није најстрашнија ствар. Посетио сам мноштво сајтова на интернету посвећених Тесли, и српских, и америчких, и енглеских. Много је не само митских него потпуно надреалних ствари које су писане о њему. А то што је написано није представљено као неки мистични садржај, него као о чињенице. Људи који желе да науче нешто о Николи Тесли на интернету могу да сазнају да је он комуницирао с ванземаљцима, да је путовао кроз време, да је измислио некакво моћно оружје које је продао Хитлеру… или можда Стаљину… или Американцима који га чувају у тајности. Сви су чули за њега, али када сам говорио својим познаницима да је Тесла познат пре свега по томе што је измислио систем уз помоћ ког ми данас користимо струју, сви су били у чуду. Нико то није знао. Рекао бих да је Тесла за то делимично и сам крив. Он је био велики проналазач и научник, али је сам о себи ширио бесмислице, гласине, вероватно да би некако привукао пажњу на себе и потписао неке уговоре. То се надаље трансформисало, преувеличавало и стигло до размера које имамо сада.

    Рекли сте да вас интересују још неке личности из Србије и с Балкана. О коме ћете још писати?

    — Волео бих да пишем о Андрићу, о Дражи Михајловићу, он је, такође, био занимљив човек и противречна личност. Радо бих, када је о нашим савременицима реч, писао о Емиру Кустурици. Волим његове филмове, то је један од мојих омиљених редитеља! И њега видим као вишезначну, упечатљиву личност, мада се не слажем с њим у свему. На основу његових изјава које сам био у прилици да чујем, чини ми се да преувеличава улогу Русије — не изнутра, него споља. Не дели се свет тако једноставно како он мисли: с једне стране је Русија, а с друге проклети Запад. Мислим да су ствари много сложеније и у том смислу бих се, вероватно, посвађао с њим. Радо бих писао о њему, али бих сачекао још неких пет-шест година.

    Можда ћете се тада сложити с његовим ставовима о улози Русије?

    — Можда, мада не верујем.

    Овде се многи слажу с Кустурицом када говори о Русији.

    — Да. Увек ме изненади то што, кад год допутујем у Србију, имам утисак да је руски патриотизам овде чвршћи и јачи него и у самој Русији. То је веома интересантно. Кустурица је у сваком случају велики уметник. Наш пандан њему био би Никита Михалков — редитељ ког такође веома волим и поштујем, али нисам сагласан с његовим политичким ставовима. Ипак, многи његови филмови су ремек-дела, као и Кустуричини.

    Тагови:
    патриотизам, Варшавски пакт, НАТО, Евгеније Матоњин, Франц Фердинанд, Гаврило Принцип, Јосип Броз Тито, Никола Тесла, Емир Кустурица, Сарајево, Југославија, Србија, Русија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога