Слушајте Sputnik
    Рат

    Александар Ткаченко: Док год ме застрашују апокалипсом, знам да није крај света

    © Фото : Pixabay
    Интервјуи
    Преузмите краћи линк
    Валентина Булатовић
    1270

    Целокупна светска политика данас је усмерена на подизање нивоа забринутости, јер је уплашеним људима лакше управљати. Људи треба да разумеју да страх који шире медији није одраз стварности, него сигнал да постоје неки много важнији проблеми о којима се ћути, каже у разговору за Спутњик руски психолог, публициста и песник Александар Ткаченко.

    На националном штанду Русије на 63. Међународном сајму књига у Београду Александар Ткаченко се сусрео са читаоцима и говорио о томе како пред изазовима које доноси нови миленијум сачувати породицу, васпитавати децу и преживети кризне ситуације, као и какве одговоре на проблеме савременог човека нуди хришћанство.

    Савремени човек је, кроз неколико генерација, почевши од периода Другог светског рата, у којем је главна емоција био бол, научио да потискује осећања да би могао да преживи. Деца рата су, као одрасли људи, сопственој деци несвесно пренела то искуство, започевши низ који је довео до тога да човек готово потпуно занемари потребу да ослушкује своја осећања, па самим тим и да разуме туђе емоције, указује Александар Ткаченко. Управо та отуђеност човека од свог емотивног бића представља, према његовом мишљењу, основну препреку за постизање породичне хармоније и за очување љубави и пријатељства међу ближњима.

    Руски психолог, публициста и песник Александар Ткаченко на руском националном штанду на 63. Међународном сајму књига у Београду
    © Sputnik / Валентина Булатовић
    Руски психолог, публициста и песник Александар Ткаченко на руском националном штанду на 63. Међународном сајму књига у Београду

    Овде, на руском штанду, представљена је Ваша књига „Тешко је бити отац. Зашто је тешко бити отац?

    — Веома волим писање браће Стругацки, а наслов моје књиге је алузија на њихов познати роман „Тешко је бити Бог“. За децу отац и јесте нека врста бога, свемогућег бића, које је и строго и нежно, које награђује и кажњава. Моја је мисао била једноставна: постати отац је веома лако, и звати се оцем веома је лако. Ти јеси отац, створио си своју децу, она те се боје, слушају те. Тешко је, међутим, бити добро божанство, добар отац. Лакше је бити зло божанство, које поступа у складу с тренутним расположењем, вођено само инстинктима. Лако је бити и равнодушно божанство, оно које спава на каучу, а пре тога је попило пиво. А отац који је активно укључен у живот своје деце, који их не гуши, него им помаже да се развијају, помаже у решавању њихових дечјих проблема, открива им нова пространства — такав отац је тешко бити. Пошто сам отац троје деце, ја сам све то прошао. Они су одрасли, а ја сам имао потребу да подвучем црту и да сагледам себе као оца. Мој живот је, нажалост, текао тако да у књизи највише говорим о сопственим грешкама. Сада тачно знам шта је у мом очинском животу било погрешно. И то искуство преносим. Не говорим о томе шта треба, него шта не треба радити.

    Може ли човек у данашњем свету, у којем се главни контакт међу људима, а посебно међу припадницима млађих генерација, остварује посредством интернета, друштвених мрежа и компјутерских игрица, да допре до свог емотивног бића, да препозна своја осећања?

    — Свет се данас мења много брже него што смо ми у стању да освестимо промене у њему и због тога се бојим да дајем било какве прогнозе о његовој будућности, и оптимистичне, и песимистичне. Огроман је минус то што тело више не учествује у комуникацији, не чита се говор тела. Када неки млади човек седи за компјутером по цео дан, уз неку видео-игрицу, он испада из реалног живота. Из тога је јасно да му није удобно у његовом „офлајн“ животу — у стварности. Тако се осиромашује емотивно биће. То бекство у „онлајн“ свет је, међутим, добар показатељ симптома и подстрек за човека да се посвети решавању проблема у стварном животу. Даље је све питање слободног избора: човек сам одлучује жели ли да остане тамо или да се врати овде. Мислим, ипак, да ситуација није ни безнадежна, ни апокалиптична, него се свет једноставно суочио с околностима с којима покушава да се усклади, грешећи успут.

    Шта је то потребно савременој породици да би била стабилна и срећна?

    — Потребно је да сваки од њених чланова разуме оно што осећају остали, да му туђа осећања буду важна. Да се њихова комуникација не заснива на изрицању ставова и мишљења, као да су пословни партнери, него да размишљају о емоционалном плану те комуникације. Свако треба да се запита, пре свега, шта ће другог човека обрадовати, и шта га неће увредити. То су мале, једноставне ствари, а када би оне постале саставни део нашег живота, тај живот би био много лакши.

    Да, али људи су данас навикнути на мноштво информација, не упуштају се у њихову анализу, немају ни времена да их обраде. Да ли је човек „набаждарен на површно низање информација уопште кадар да посматра људе око себе на начин који саветујете? Како Ви то решавате као психолог?

    — Као и када је о другим проблемима реч, прва ствар је освешћивање. Треба разумети проблем, објаснити који су његови узроци. Када човек прима информацију, он одмах емотивно реагује на њу. Његова се осећања комешају од онога што је прочитао, видео, чуо, а што му уопште није потребно. Притом његово тело већ реагује на те информације, реагују његов метаболички систем, његови мишићи. Осећања су повезана с телом. Када човек без размишљања усваја огромну количину информација, цело његово тело микрореакцијама одговара на те информације. Он се исцрпљује.

    Ако то освести, шта онда?

    — Ако то освести, може да размишља макар о томе како да доведе свој живот у равнотежу, да не губи енергију својих осећања тако што реагује на потпуно непотребне информације.

    Данас информације најчешће изазивају страх.

    — Да, целокупна светска политика је усмерена на подизање нивоа забринутости. Уплашеним људима је лакше управљати. Зато је потребно разумети чему то служи, разумети да то није одраз реалности, него конкретни инструмент за манипулисање великим бројем људи који је веома ефикасан. Зато што људи нису свесни онога што им се догађа. Детаљно осмишљена медијска политика има веома прост задатак: одвући људе од неких суштинских проблема, усађујући међу њихова осећања страх од хипотетичких опасности. Када чујем неке ужасавајуће информације за мене је то сигнал да постоје неки други проблеми, а не ти о којима се пише. У светлу те теме постају јасније речи Јована Богослова, које ћу парафразирати — прави проблеми човечанства, који угрожавају целу земаљску куглу, почеће управо тада када сви буду спокојни. Док год ме застрашују неким ужасима, апокалипсом, ја сам спокојан. То још није крај.

    Тагови:
    Сајам књига, психолог, породица, Александар Ткаченко
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога