Слушајте Sputnik
    Имре Сабо

    Чекали смо чаробњака, а онда је Бејрут дошао на кућни праг

    Радоје Пантовић
    Интервјуи
    Преузмите краћи линк
    Дејана Вуковић
    Културни кутак (83)
    0 71

    Како изгледа бити сведок времена у тренуцима када рат разара последње комаде људскости и разумности — није питање које је фотограф Имре Сабо постављао себи почетком деведесетих, када је кретао у правцу Хрватске, Босне, Косова...

    Оно што је овај јединствени фотограф тада бележио, наоружан сопственом мером моралности и страшћу професионалца — недавно је изложено у Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић“. Кратко названа „Деведесете“, изложба Сабових 40 фотографија представља у делићима времена заустављене слике ужаса анонимних људи, али и снажну опомену да је овакав избор увек — пут у пакао.

    „Оно што повезује ових мојих 40 радова јесу људи и њихова патња“, каже Имре Сабо у разговору за Спутњик. „Као млад репортер маштао сам некад о томе да ћу бити довољно добар и да ће ме редакција послати у неки Либан, на нека ратишта — јер се отуд доносе добре слике. А онда је тај Бејрут дошао на мој кућни праг…“

    Каталог ваше изложбе отвара слика „Чаробњак из Оза на којој, испод рекламе за ову представу, стоје људи у реду за хлеб. Да ли смо тада, у том наступајућем хаосу, само стајали и чекали неког чаробњака да нам промени стварност?

    — Уверен сам да ми и дан-данас чекамо тог чаробњака и колико видим, дуго ћемо га још чекати. Али, морам да нагласим да ова изложба нема никакве политичке конотације. Како би рекао један мој загребачки колега „не коментирам, не пропитујем, само фотографирам“. То сам, отприлике, и ја радио, без обзира на то што су моје фотографије веома ангажоване. „Чаробњак“ је једна од оних лепих, које су се дуго чвариле у мојој глави и на које сам поносан.

    Бележили сте демонстрације у Београду, вуковарско ратиште, рат у Босни, Косово, али углавном оне страхоте које су задесиле анонимне људе. Да ли сте сазнали ко су ти несрећници, рецимо онај човек на фотографији „Смрт у трактору?

    — Чак и да сам покушао да сазнам, то је било немогуће истражити, нарочито у време бомбардовања. „Смрт у трактору“ је снимљена на Косову, и да потврдим колико ту нема политике и политичности — у тој колони су били Албанци који су бежали негде из околине Ђаковице, а које је „Милосрдни анђео“ грешком погодио. Не знам ко су ти људи, не знам ни како се зове породица увијена у чаршафе у мртвачници… Знате, био сам у великој дилеми да ли такве фотографије излагати или не, али на крају сам одлучио да то урадим, да људи схвате како ту баш и није могло да се шминка, да је ту са свих страна било много зла… То су била зла времена која смо ми, као професионалци, бележили.

    Утисак да су сви људи на вашим фотографијама припадници исте групе унесрећених и страдалих је веома опомињући.

    — То ми је и био циљ. Хтео сам да моје фотографије буду опомена, да неке паметне главе не дођу на идеју — кад скупе довољно новца за оне „мале мећиће“, како кажу у Босни — и поново започну нешто слично. Јер, кад погледамо од распада оне наше некадашње дивне земље — коме је добро? Никоме.

    Када сте 1981. године на Косову сликали натпис „Кућа на продају, да ли сте до краја имали свест о томе шта документујете?

    — Јесам. То сам врло свесно урадио. Знао сам шта сликам. Осетио сам тај огромни притисак који је вршен на тај народ, осетио сам неправду и направио фотографију која је објављена на насловној страни. То је тада био политички бум, утолико пре што мене нису могли да оптуже за распиривање српске националне мржње, јер нисам припадник те заједнице.

    Кажете да сте ви то тада осетили?

    — Јесам, осећам то и данас. Свима препоручујем да погледају „Енклаву“, потресан филм који на прави начин приказује оно што се на Косову догађа.

    Могло би се рећи да је на вашим радовима присутније стање ужаса и злочина него експлицитно насиље.

    — Покушавао сам да то буде тако. А можете да претпоставите шта сам све видео. Постоји једна фотографија коју нисам снимио и данас не умем да објасним због чега нисам. Одвели су ме, мислим у околину Костајнице, до једног мостића где су лежала три мртва униформисана људска бића, од којих је једном још штрцала крв из гркљана. Ту фотографију немам. Прегледао сам све, претражио, али је нема. Нешто унутрашње, моје, није ми дало да то снимим.

    Трудили сте се, кажете, да се не опредељујете, да ли сте имали проблема због тога?

    — Мени је три пута држана цев на челу. Морам вам описати тај осећај: онај круг од цеви је јако хладан, а средина је много врућа.

    Само због тога што сте фотографисали, што сте радили свој посао?

    — Једном се то догодило због имена, једном зато што су ме оптуживала нека деца док сам мерио светло према сплавовима који су крали стоку из западне Славоније… Да, трудио сам се не само да се не опредељујем, него, ако сам схватио да могу да будем уплетен у неку акцију у коју не бих волео да будем уплетен, да то избегавм. Једном сам имао понуду на самом почетку рата, кад су Арканови ишли на Даљ, да идем са њима. Синуло ми је да могу да се извучем на следећи начин — рекао сам Аркану да је то ноћ, да морам блицем да сликам, и да ризикујемо да тако одамо положај. И успело је. Од онда до краја рата заобилазио сам Аркана у огромном луку, да никада не прођем поред Ердута. Ето, ја немам фотографију са оним тигрићем коју сви имају.

    Да ли сте се плашили, да ли је било ситуација у којима сте пожалили што сте ту?

    — Нисам се плашио. Ту је толико адреналина…

    Фотографисали сте и неке јунаке тога доба, Милошевића са чувеног обраћања Србима у Косову Пољу, Шешеља са шубаром и кокардом…

    — Све те фотографије имају причу иза себе. Фотографија Слободана Милошевића која се зове „Овај народ…“ није настала тада кад је он изрекао ту реченицу, већ две недеље раније. То је његово обраћање присутнима у школском дворишту приликом његове прве посете Косову. Сећам се да сам касно сазнао за то, али сам успео да стигнем управо кад је Милошевић наилазио. Стао сам до њега и фотографисао. Занимљиво је да ми је на отварању изложбе у библиотеци пришао један човек и рекао: „Видите, ово је мој деда. Он је био велики противник Милошевића, али је дошао да чује шта ће Милошевић да каже“.

    А што се Шешеља тиче, ту фотографију је практично он режирао. Био сам у Книну и сазнао сам да је Шешељ ту. Одлучим да га нађем. Уђем у кафић поред полицијске станице, унутра седи он. „Добар дан, ја сам Имре Сабо“, он каже: „Знам ја ко си ти“. „Ја бих да вас фотографишем“, каже: „Сликај“. Изађемо напоље и пошто је он виши од мене бар пола метра, попнем се на неку климаву металну жардињеру и балансирајући тако дигнем апарат. И таман се умирим да могу да га сликам, он каже: „Стани! Брате Никола, дај ми шубару“. Опет дигнем апарат, он опет каже: „Стани! Пајо, иди донеси аутомат из кола“. Оде човек до једног „стојадина“, отвори гепек, изнесе аутомат, он окачи, ја направим тих неколико снимака. Он је очигледно знао ко сам, знао је и да ћу ја то да продам агенцијама, све је знао. И све је изрежирао. Иако сам ја документарни фотограф који не режира, ову Шешељеву слику зовем ’ненаметљива режија‘“.

    Између ваше две изложбе прошле су 32 године. Када ће следећа, да ли њена тема може бити неки лепши живот?

    — Већ извесно време припремам ретроспективу на којој неће бити много ових фотографија. Биће то живот, али не баш леп, немамо ми много леп живот… Али, да, биће живот, и искрено се надам да ћу га представити у „Цвијети Зузорић“.

    Тема:
    Културни кутак (83)
    Тагови:
    Имре Сабо, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога