Слушајте Sputnik
    Краљ Никола I Петровић

    Ко данас тврди да није Србин, није ни Црногорац (видео)

    CC0
    Интервјуи
    Преузмите краћи линк
    Владимир Судар
    3732

    Педесет и неке, после Другог светског рата, питао је мој отац свог рођака са мајчине стране Пера Вуковића, који је био црногорски јунак од Балканских ратова надаље — јесте ли ви били Срби или Црногорци, а овај је одговорио: „Ко је био већи Србин од нас ’зеленаша‘“, каже Часлав Копривица, професор Факултета политичких наука у Београду.

    „Уједињење Србије и Црне Горе било је неизбежно и то је било нешто што су сањали владари, нећу да кажем два народа јер то је био један народ, и Србије и Црне Горе, почевши од Светог Петра Цетињског и Карађорђа, па закључно са самим краљем Николом“, изјавио је у емисији „Спутњик интервју“ филозоф др Часлав Копривица, професор Факултета политичких наука у Београду.

    — Сви владари Црне Горе изражавали су жељу да дође до уједињења Србије и Црне Горе као кичме свесрпског уједињења и сви они су, укључујући и Николу Петровића, сматрали да првенство припада династији Србије, било да је реч о Обреновићима или Карађорђевићима. Оно што је могло бити спорно, то су модалитети уједињавања. Вероватно прикључење Црне Горе није обављено на савршен начин, јер су борбена дејства била у току кад су одржани избори. Подсећам, на Подгоричкој скупштини су представници народа Црне Горе одлучили да дође до прикључења Краљевине Црне Горе Краљевини Србији, и да онда оне уђу у Краљевину СХС.

    Кад је реч о противницима „бјелашке“ опције, односно Подгоричке скупштине, нико од њих није био против тога да Србија и Црна Гора буду заједно. Чак и они који су подигли Божићни устанак, вероватно би се крстили и левом и десном руком кад би видели данашња тумачења званичне Подгорице да је Црна Гора анектирана. „Зеленаши“ нису били плаћеници Италије, иако је Италија, из својих разлога, припомогла да се то незадовољство инструментализује. Били су Срби, нису били никакви Монтенегрини, и не би могли да схвате да у данашњој Црној Гори постоје људи који могу да потпишу да нису Срби и да је Црна Гора окупирана још од времена Немањића.

    Каква је била улога краља Николе, с обзиром на то да је једно од тумачења догађаја с краја 1918. да је то била династичка борба у којој је краљ Александар свргнуо свог деду са власти?

    — Војска краљевине Црне Горе јесте капитулирала, али је, с друге стране, постојао још један покушај, који је краљ Никола онемогућио, да крња Влада Црне Горе закључи мир са Аустроугарском, под покровитељством његовог сина Мирка, који је иначе имао „заслуге“ за пад Цетиња. Капитулација Црне Горе није значила да се она сложила да се утопи у неку аустроугарску окупациону зону, што би се можда десило да је био потписан мировни споразум. С друге стране, треба имати на уму да династичке несугласице, којих је било, не смеју бити тумачене као међунационалне несугласице. Краљ Никола је добар део свог неспорног угледа код Црногораца изгубио повлачењем из Црне Горе, односно капитулацијом, и због тога су многи Црногорци стали уз Карађорђевиће зато што је још једино Србија остала на попришту да се бије за ослобођење, а после и за уједињење. У сваком случају, спор између Карађорђевића и Петровића је био спор између две српске династије око тога како ће бити извршено уједињење између две српске државе, а не да ли ће бити извршено уједињење, а понајмање је био спор између Срба и Црногораца, као што се то данас тумачи.

    Филозоф др Часлав Копривица, професор Факултета политичких наука у Београду.
    © Sputnik / Дејан Симић
    Филозоф др Часлав Копривица, професор Факултета политичких наука у Београду.

    Ко су били људи који су подигли Божићну побуну?

    — Пре него што дођем до побуне, морам да кажем једну ствар. Добар део детињства, поготово формативне године, краљ Александар је провео на Цетињу. Он се формирао као Цетињанин и могуће је да је та мегаломанија која је данас типична за Цетињане и која је, између осталог, и кумовала стварању Југославије, имала утицаја на потоња дешавања. Зна се и да је постојао и неки анимозитет између краља Петра и краља Александра, и забележено је нешто што је помало симпатично и бизарно — да је краљ Петар свога сина звао „онај црногорски покварењак“.

    Божићну побуну је подигао Крсто Зрнов Поповић и она је имала подршку избегличке владе Црне Горе, односно краља Николе, али је побуна избила због тога што су они хтели да Црна Гора буде федерална јединица у Југославији. И само то. Да ли је то било вредно пуцања у браћу, то је нешто о чему бисмо могли да разговарамо. Ја мислим да би се то могло протумачити као несрећни сплет околности, где смо ми спремни да на основу свог екстремног менталитета преувеличавамо разлике и на основу тога се дигнемо на оружје. У сваком случају, ти људи који су дигли Божићну побуну били су патриоте и Срби, али су били на погрешној страни. Кад би могли људи који су дигли Божићну побуну да устану из гроба и кад би видели да се на њих позивају данашњи властодршци, мислим да би солидарно и без икаквог размишљања своје пушке усмерили, не ка „бјелашима“ и војсци Србије, већ према данашњим Монтенегринима.

    Дакле, реч је о потпуно нелегитимном покушају реконструкције континуитета. То је ствар и породичног предања и ми то знамо. Ујчевина мог оца, сви су били „зеленаши“, и педесет и неке, после Другог светског рата, питао је мој отац свог рођака са мајчине стране Пера Вуковића, који је био црногорски јунак од Балканских ратова надаље — јесте ли ви били Срби или Црногорци, а овај је одговорио: „Ко је био већи Србин од нас ’зеленаша‘?“.

    С друге стране, да су они заиста били србомрсци, како их данас представљају, мислим да им краљ Александар не би дао амнестију 1924.

    Како је дошло до стварања црногорске нације?

    — Ја мислим да црногорска нација не постоји, али данас у друштвеним наукама влада мода социјалног конструктивизма, па се онда тумачи, што је мени прилично бесмислено, да ако неки људи мисле да су то што јесу, онда је то социјална чињеница и нема шта да се томе приговара. Кад појединац тврди да је Наполеон, онда га сматрају лудаком. Али ако имате десетине хиљада људи који тврде да су нешто друго, што је такође измаштани објект, дакле да су Црногорци као не-Срби, онда се то сматра нечим што је легитимно. С друге стране, после нелегитимног и покраденог референдума из 2006. појавили су се и Срби који тврде да нису Црногорци, већ да су то ови други. Мислим да је то апсолутно штетно и погрешно. Сви Црногорци током своје дуге повести су били Срби и нема разлога да због појаве отпадника дајемо за право њиховом отпадништву да располаже оним што нас чини оним што јесмо.

    Људи који данас тврде да нису Срби, они данас нису ни Црногорци, то је некаква нова нација — Монтенегрини, Дукљани, зовите их како хоћете, они су изумљени са стране. Ватикан је био тај који је на томе радио, али је кључну улогу одиграла Коминтерна. Тумачење које је постојало међу јужнословенским народима Аустроугарске је да је Аустроугарска тамница народа, након 1918. су такав наратив почели да производе у Коминтерни, и то су махом били комунистички кадрови из бивше Аустроугарске монархије, који су своју србофобију пројектовали у подршку тобоже подјармљиваним националним мањинама и етничким скупинама унутар Краљевине СХС. У ствари, било је речи о ресентименту, омрази и покушају освете због тога што је снагом српског оружја и вољом Срба срушена Аустроугарска монархија. Хитлер је имао тезу да су националне мањине оружје, а са друге стране стоји чињеница да усташки устанак у Лици 1928. подржава Комунистичка партија Југославије. Тек пред Други светски рат они ревидирају становиште да треба сачувати Југославију.

    Комунисти су били ти из чије идеологије је изнедрено то ново црногорство. Кад су дошли на власт 1945, онда је та коминтерновска, односно хабзбуршка и ватиканска идеологија по сили снаге постала званична и 1948. имате попис становништва на коме нико није био питан шта је по националности, већ су административно људе у Црној Гори уписивали као Црногорце. Временом, васпитање чини своје, и већ 1961. године имате попис на коме су људи почели да се национално изражавају као Црногорци. Коначно, човек који је на терену операционализовао ту идеологију црногорске нације — Милован Ђилас — умро је као Србин.

    Да ли ће та промена идентитета донети ишта добро Црногорцима?

    — Ситуација је донекле слична са ситуацијом исламизованих Срба. Кад направите такву конверзију, онда они који нису следили ваш отпаднички узор, који својим присуством сведоче ко сте били пре конверзије, постају непријатељи. Они су, заправо, сведоци ваше издаје. Ако нема никога ко својим постојањем сведочи да су Црногорци Срби, онда њихова издаја постаје нешто што је општеприхваћено, што је тобоже универзално и што је чак и етички оправдано. Питање судбине идентитета расрбљених Црногораца је тесно повезано са судбином Срба у Црној Гори. Ако Срби у Црној Гори буду опстали, ако им Србија буде помагала много више него што је од 2006, онда постоје и много већи изгледи да се и Монтенегрини призову памети.

    Изјавили сте да ситуација у данашњој Црној Гори подсећа на Латинску Америку седамдесетих. Шта сте тиме хтели да кажете?

    — У Латинској Америци седамдесетих постоје отуђени режими, војне хунте које имају подршку са стране и које, захваљујући тој подршци, воде антинародну и антидржавну политику и захваљујући томе се одржавају на власти. Читав пројект тзв. обнове црногорске државности, односно изумевања антисрпске Црне Горе, јесте нешто што је водио Запад и иза чега је стајао Ватикан. Подсећам да су звона свих римокатоличких цркава у Црној Гори звонила кад је изгласана независност 2006. Дакле, постоји једна антинародна власт усмерена против оног што је повест Црне Горе, па је утолико и веће одступање кад је реч о режимима у Латинској Америци седамдесетих. Кључна ствар је да се раскине та „срдачна антанта“ тај механизам утицаја и контроле Црне Горе из иностранства. Кад се то обави, онда ће Црногорци остати сами са собом, и биће јасно којим путем треба ићи. У тој ситуацији ваљда ће се људи призвати памети.

    У време кад се обележава стогодишњица Југославије, ко су губитници, а ко добитници заједничке државе?

    — Највећи добитници су Хрвати. Добитници су и Словенци, који су најрационалније ушли у Југославију, али су рационално и изашли. Кад су били суочени са ултиматумом Запада, они су рационално проценили да је НАТО снажан и решили су да пређу, не на страну Хрвата, већ на страну оног ко је јачи, и до дан-данас они гласају за тзв. Косово и види се да је њихова елита вазалска. Кад је реч о Хрватима, они су на нивоу свог саморазумевања и своје воље, за време Првог светског рата већински су били на страни Аустроугарске и на антисрпским позицијама. Они су објективно били губитници Првог светског рата, као што би били и међународно-правно, да их Србија није својом великодушношћу или наивношћу и глупошћу, превела на страну победника. Што им се десило и 1945. Дакле, два пута су губили рат, и два пута су испадали некакви победници, а то не би било могуће без Југославије.

    Мислим да је најважнији биланс, исход прве Југославије — Јасеновац. Без уједињења Југославије 1918. не би било Јасеновца. То не значи да је требало да се уједине само Србија и Црна Гора, већ је требало да се направи српска држава у оптималним границама. То је сада потпуно јасно, и мислим да је свака врста носталгије за Југославијом после искуства ′41. и ′91. нешто што се судара са здравим разумом. Да парафразирам сина великог хрватског вајара Ивана Мештровића, Мата Мештровића, који је седамдесетих година једном нашем човеку рекао: Колико пута треба да вас покољемо да бисте схватили да не желимо да живимо са вама? Мислим да немамо права да сањамо Југославију јер онда не ценимо себе и своје жртве и да смо по цену својих заблуда спремни да изложимо и неке будуће генерације новој погибији која би имала заједнички именитељ — Југославија. Југославија је искуство које је било и прошло и из кога треба извући поуку, а она, у најкраћем, гласи: никад више!

    Тагови:
    уједињење Србије и Црне Горе, референдум о независности, 100 година, Црногорци, Срби, Подгоричка скупштина, Коминтерна, НАТО, краљ Никола Петровић, Часлав Копривица, краљ Александар Карађорђевић, Милован Ђилас, краљ Петар, Адолф Хитлер, Аустроугарска монархија, НДХ, Јасеновац, Југославија, СФРЈ, Латинска Америка, Словенија, Ватикан, Косово и Метохија, Хрватска, Црна Гора, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога