Слушајте Sputnik
    Градилиште у Кини

    Један од најбољих европских економиста о дилеми: Развој или национални интерес (видео)

    © REUTERS / Jason Lee /File Photo
    Интервјуи
    Преузмите краћи линк
    4252
    Пратите нас

    Део елите користи антинационалну платформу, јер на основу ње добија разноразне фондове и пројекте. Са друге стране, имамо националну елиту која врло често прелази у националистичку. Било би добро кад би могли да поразговарају, каже др Соња Авлијаш, чија је књига проглашена најбољом из компаративне економије у Европи.

    Дисертацију др Соње Авлијаш „Жене и рад. Ка политичкој економији транзиције“, одбрањену на чувеној Лондонској школи економије (ЛСЕ), Европска асоцијација за компаративне економске студије прогласила је најбољим радом из компаративне економије у Европи. Награђена књига Соње Авлијаш објављена је на српском језику уочи овогодишњег Сајма књига.

    „На транзицију гледам из шире перспективе, односно шта је донео капитализам земљама у транзицији, у смислу реформе целог економског система, па самим тим и реформе тржишта рада, а онда и економског положаја жена унутар тржишта рада. Социјализам је био систем који је давао већи фокус на социјалну правду и ту су се жене доста добро позиционирале. Кад је наступио капитализам, Источна Европа је добила ту либералну верзију капитализма и од краја осамдесетих је био велики притисак на имплементацију облика капитализма који је био као из књига. Отприлике, не размишљамо о институцијама и о политичком и правном контексту, него хајде да имплементирамо економске политике“, каже за Спутњик Соња Авлијаш.

    Шта је то изазвало?

    — Дошло је до великог удара и на радну снагу генерално, јер имали смо феномен развоја без раста радних места. Цела транзиција је утицала на губитак радних места у јавном сектору. Пошто је у Србији закаснила транзиција, данас не можемо да се похвалимо да смо у добром положају што се тиче жена, а ни било кога на тржишту рада, јер је реструктуирање економије такво, да нема места за многе.

    Да ли је био бољи положај „неслободних жена у социјализму, него „слободних у транзицији?

    — Свако доба носи неке своје предности и мане. У социјализму смо имали већи акценат на социјалну правду, мању неједнакост у зарадама, већу интеграцију људи у тржиште рада и ниже образованих и квалификованих слојева, тако да су самим тим жене имале више предности. У капитализму су се можда индивидуална права повећала, али су се изгубила економска и социјална, нарочито у нашем контексту, јер се не можемо похвалити великим растом и развојем. Међутим, оно што је проблем у данашњем капиталистичком облику давања слобода женама или било којој маргинализованој популацији, јесте што се иза тога крије један хиперконзумеристички модел, где је идеја слободе да можеш да конзумираш шта год хоћеш и да купујеш што више, тако да то није слобода, него зависност од конзумеризма.

    Како бисте дефинисали капитализам у Србији данас?

    — Дефинитивно смо у некој врсти либерализма. Наравно, глобализација је допринела да се отворе границе и да се све више тргује, што су неки позитивни аспекти. Међутим, ако поредимо са неким земљама где је јача социјална заштита, нпр. са Француском, ми далеко заостајемо у пружању заштите породиљама или људима који остану без посла. Али имамо неке заоставштине социјализма које су ипак опстале и доста развијен систем социјалне заштите, који се истина урушио, нижа су примања и мање је новца, али то је инфраструктура која постоји и на којој се може порадити. Е сад, да ли смо у неоколонијализму или нисмо, то је једна дебата која је везана за односе центра и периферије ЕУ. Цео модел раста ЕУ је у теорији добра идеја — да се шири у периферне земље и да сви имају више користи. Међутим, у пракси имамо националне економије и политичаре који одговарају својој популацији, јер демократија је такође национални концепт.

    Економиста др Соња Авлијаш.
    © Sputnik / Дејан Симић
    Економиста др Соња Авлијаш.

    Од 2000. године све владе инсистирају на политици ЕУ, немају алтернативу. Шта добијамо, а шта губимо евентуалним уласком у ЕУ?

    — Више ћемо профитирати ако више размишљамо о томе, а мање ако мислимо да је ЕУ решење само по себи и да ће се десити неко чудо чим уђемо. Мислим да је тенденција у Источној Европи била да се ЕУ велича као неки симбол спаса и слободе, који ће побољшати економске и социјалне услове. Међутим, сада видимо одмазду великог дела популације у Мађарској и Пољској, а то су земље које су много више напредовале, а добиле су доста од ЕУ и покренуле неки свој раст. Међутим, неједнакости су порасле и људи су видели да уопште нису штитили свој национални интерес и националне компаније. Много су приватизовали јавни сектор и сада су незадовољни и покушавају да врате део власништва на национални ниво. За елите, улазак у ЕУ има предност, зато што са пасошем ЕУ можете да радите у другим земљама где ће ваше образовање и знање моћи боље да се наплате. Живећете боље, али ћете бити јефтинија радна снага од локалне. Али, дефинитивно видимо да се разлике између центра и периферије ЕУ нису временом смањиле, у неком контексту су се и повећале, и у том смислу највећи део популације није извукао много користи. Много зависи од нас самих, да ли ћемо успети да артикулишемо национални интерес и модел раста.

    Има ли економије без националног интереса?

    — Код нас је то, с обзиром на наслеђе ратова из деведесетих, доста проблематична тема. Имам утисак да је то као неки баук о коме не треба ни да разговарамо, зато што чим се помене национални интерес, аутоматски се изједначава са национализмом и насиљем. Врло је нефер изједначавати једно с другим, зато што имамо и глобализацију и све већу интеграцију земаља, али и дан-данас свет функционише по националним основама. Тако да ни ЕУ нема модел за који се може рећи — то је сад наднационално, ми имамо ЕУ интерес. Не постоји ЕУ интерес, чак ни у спољној политици. Постоји заједничко тржиште и идеја је — правила су иста за све. Неформално, правила нису иста за све. Ту негде долазимо у контрадикцију, зато што причамо о некој глобализацији или интеграцији и наднационалном интересу и како је небитно ко одакле долази, а у пракси, јако је битно ко одакле долази.

    Како коментаришете поделу, посебно у елитама, на „прву и „другу Србију и има ли нам напретка без дефинисања минимума консензуса?

    — Мислим да би морало да се разговара и да се превазиђе та поларизација. Имамо феномен да део елите, хајде да је назовемо антинационалном, користи ту платформу јер има и те како интереса и на основу ње добија разноразне фондове и пројекте. Са друге стране, имамо националну елиту која врло често прелази у националистичку, управо из тог дефанзивног става. Било би добро кад би могли да поразговарају и да схвате да држава из које долазе не може да не постоји. Није ми јасно зашто ти људи не могу да разговарају, јер тај сукоб боји цео тон политичког дискурса у Србији.

    Да ли Србија има ту свест, да се развија уз одбрану националних интереса?

    — Доста заостајемо, баш зато што смо развили комплекс од деведесетих. Као није у реду заступати национални интерес, то је нешто антипрогресивно, антијугословенско, антиевропско… Увек постоји нека „пан“ идеја која је у колизији са националним интересом и онда је било која артикулација националног у проблему. Мислим да би требало да радимо на превазилажењу тог колективног комплекса.

    Тагови:
    запосленост, национални интереси, економски раст, неолиберализам, економија, жене, ЕУ, Велика Британија, Кина, Србија, Индија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога