Слушајте Sputnik
    Писац Венко Андоновски

    Запад нâс, Балканце, гледа као варваре, а ми њих као – узурпаторе

    © Sputnik / Олег Иванов
    Интервјуи
    Преузмите краћи линк
    0 450

    Венко Андоновски је један је од најзначајнијих и најчитанијих савремених македонских писаца. Романсијер, приповедач, драмски писац, песник, есејист, књижевни теоретичар, преводилац. Добитник је бројних награда. Преведен је на више европских језика. Објавио га је и београдски „Архипелаг“.

    У разговору за Спутњик Андоновски говори о свом сусрету са Русијом, чији је чест гост, али и о актуелном политичком тренутку.

    С обзиром да су два ваша романа објављена на руском језику, реците нам како се осећате у истом културном простору са руским књижевницима, са класичном руском литературом?

    — Осећај је у исто време и пријатан и непријатан. Непријатан је зато што ја долазим из мале културе. Осећам почаствованим што сам део једне руске културе преко мојих превода. То је велика култура, култура на којој сам ја као књижевник одрастао. Свестан сам да интересовање руских читалаца за Македонију не може бити тако велико као што је интересовање македонских читалаца за руске књижевнике, али ипак, сâм тај податак да сам објављен говори довољно. И ја сам учио од Гогоља, од Чехова, од Достојевског, а од савремених аутора посебно ценим господина Евгенија Водолазкина, чији је роман „Лавр“ за мене био право откриће. Схватио сам да у овом тренутку у Русији постоје људи који имају слична интересовања као ја. Када све сумирамо, у овом политичком тренутку, када Запад напада процесом глобализације и то преко енглеског језика, моје превођење на руски језик схватам као неки вид контратеже том процесу.

    Кад погледамо број манифестација, културних концерата, поетских вечери и тако даље, чини се да су културне везе Македоније и Русије јаче од политичких и економских. Да ли само културом и тим везама може да се ојача сарадња двеју земаља и да се некако зближе Скопље и Москва?

    — Не мислим да само културне везе могу побољшати односе између наших земаља. Ипак су економија и политика на првом и другом месту. Одувек је тако било и тако ће бити. Међутим, за мене је од пресудне важности да се културне везе Русије и Македоније не покидају. Немојте да мислите да сам ја противник тога да цео свет буде једно срећно братство, али мислим да се иза те глобализације крије нешто сасвим друго, а то су економски интереси западних земаља и зато је веома важно да односи Македоније и Русије ојачају. Они нису на довољном нивоу. Наравно да је Македонија и цео Балкан под притиском. То је геополитички притисак који ми зовемо глобализација и сада је од пресудне важности да се ми окренемо према Истоку и према Русији. Тај судар између Запада и Истока траје већ вековима и трајаће и даље. Кад долазите из Македоније и када сте део Балкана, а Балкан је одувек био пупак света или место где се боре те западне и источне културе за превласт, веома вам је важно да одржите везе и са Истоком, пре свега са Русијом. Нажалост, у овом тренутку везе Македоније са западним земљама су много јаче. Не само политичке и економске, него и културне.

    „Пупак земље је роман о словенској култури у православљу, о настајању словенске азбуке. Како гледате на жељу неколико словенских земаља да се отцепе од православних цркава, да стекну аутокефалност? Пре свега Украјина, па Црна Гора, а раније је и Македонија направила тај корак.

    — То је за мене веома болно питање, али ја не бежим од њих јер сам писац, а писац мора да се бави болним питањима. Питање аутокефалије је политичко питање. Ја сам као православни верник заљубљен у словенске културе и у православље и браним тезу да Црква мора бити једна апостолска и јединствена црква. То је контрадикција. Када тражите аутокефалност једне цркве, позивате се у ствари на Свето писмо, где стоји да је Исус послао апостоле да проповедају његово писмо на свим језицима. Међутим, проповедати писмо на свим језицима не значи бити сецесиониста и отцепљивати се од једне једине апостолске цркве. Нажалост, политика се и ту умешала. Политика жели да има све парцијално, да има све издвојено. Политика је завладала и религиозним питањима. Национализам и хришћанство не иду заједно. Ако мене питате, ја мислим да је хришћански идентитет изнад националног идентитета, због тога што постоји само једна и јединствена апостолска црква. Може да се каже да хришћански идентитет спасава национални идентитет, а не обратно. Ја се подједнако молим Богу и у српској, и у македонској и украјинској и у руској цркви, и за мене су та питања бесмислена. То не значи да та питања нису акутна и да нису болна.

    Политика није ушла само у Цркву, већ и у све сфере живота…

    — Политизација коју сам поменуо није напала само Цркву, већ и књижевност, а то је исто тако веома болно питање. Данас светска књижевност искључује све што није западни бестселер. Тај бестселер се бави једним ограниченим списком тема — отмице из тржних центара, сатанизација Истока и Словена, који су „по природи склони“ ратовању, крвопролићу, балканизацији, отмицама, трговином органима и тако даље. На том списку западног бестселера се налазе само политичке теме. Терористи су увек са Истока. Увек је неки Рус, Србин, негативни лик у новим америчким филмовима. То су озбиљна питања политизације која уништава уметност и зато је тај бестселер постао политичка уметност. Он је инструмент глобализације и, нажалост, та политизација која је ухватила и цркве и књижевност, обухвата чак и питање секса.

    Да ли се свест народа промени кад осване таблица и на државним папирима се појави се назив „Република Северна Македонија“?

    — Написао сам серију колумни где сам изразио свој став према промени имена. Мислим да је Македонија платила високу цену да би приступила НАТО-у и Европској унији. Постоји нешто против чега се не можете борити. То је тај процес глобализације који неумољиво брише мале децималне локалне културе и од њих неко захтева неке промене. Нама су затражили промену имена, али срећом, и то је моје исто тако дубоко уверење, неће доћи до промене македонског националног и културног идентитета. Наиме, наша македонска историја памти да су нас звали и Бугарима и Србима и Грцима, па опет је остао македонски етнос, фолклор, па постоји и савремена македонска књижевност, музика, култура и тако даље. Самосвест народа не може бити уништена, али се човек може осећати пониженим, јер је пред силом и пред моћи човек понижен, а тај осећај понижености неће моћи да прође тек тако. Када вам неко напада архетипове националне и културне свести, ви реагујете макар и на несвесном нивоу.

    Да ли папирна књига има будућност овде и поготово папирна на књига?

    — Ја радим са својим студентима веома пажљиво и посматрам шта се дешава. До пре десетак година је било незамисливо да користе компјутере, интернет и посебно Гугл за учење. Данас је то тако, мада сам ја противник тога. Кажем им да морају да прочитају књигу Умберта Ека која се зове „Метафора“. После седам дана долазе са изгугланом дефиницијом метафоре код Умберта Ека, али не схватају да су на Гуглу добили само дефиницију, без свих претходних примера које Умберто Еко даје на стотинак страница. Данашња студентска омладина не чита, она гугла, она мисли да се знање налази на Гуглу, односно на интернету. Ја сам серију предавања одржао баш на ову тему како бих им објаснио да то није знање. То што они добијају на Гуглу, то је информација. 

    Данас млади људи долазе са семинарским радовима, и сви су ти радови исти, јер су користили исти извор, а то је Гугл. Мислим да је то болест модерне цивилизације, да визуелна перцепција, која је бржа. Међутим, знање јесте хијерархија информације, а ко ће ту хијерархију да направи ако не ваша глава. Кад прикупите информације, ви морате погледати те информације и створити некакву хијерархију. Глагол „inteligo“, значи повезати. Онај који не уме да повеже информације, он нема знања. Нажалост, данашња омладина и моји студенти углавном се служе само информацијама и сматрају да је то знање.

    Македонске књиге се штампају ћирилицом. Каква је уопште будућност ћирилице на Балкану који гравитира Западу?

    — Што се тиче ћирилице, могу да вам кажем да сам поносан што сам Македонац, јер култ ћирилице је у Македонији на нивоу религиозног култа. Срби, рецимо, који су наш братски народ, веома често користе и латиницу, али нађите ми Македонца који пише латиницом. Македонац никада не пише латиницом осим ако се не обраћа Хрвату, Енглезу, Словенцу и тако даље. Мислим да је то један стварно добар знак да се поштује комплетно и православна хришћанска и културна традиција. Мислим да да је ћирилица моментално најчвршће утемељена у Македонији. Ја ћирилицу схватам само као метафору за православље и за словенске народе. Мислим да ћирилица јесте један симбол, који сам користио у свом роману „Пупак света“, јер писмо на којем пишете јесте у ствари културна меморија ваших предака. Без тога сте нико и ништа и мислим да када ћирилицу будемо заменили латиницом, да смо тек онда у проблему са културним идентитетом. Коначно, мислим да Балкан уопште није наклоњен Западу. Ја мислим да је Запад наклоњен Балкану. Свако ко је читао књигу Марије Тодорове „Измишљени Балкан“, могао је да види да је између Западе и Истока све питање имагологије. Запад на Балкан гледа као на тамно, недефинисано место, због тога што није тамо ушао ни са својом „Мекдоналдс“ културом, ни са својим католицизмом и протестантизмом, него је то нека неосвојена територија. Чувени румунски антрополог Мирче Елијаде говори да увек она територија која није освојена, представља територију других који су по дефиницији варвари. Запад се држи те максиме и ми смо за њих овде на Балкану варвари. Сада нас они, помоћу глобализације, цивилизују. Проблем је како ми са Балкана њих гледамо, а ми их гледамо као узурпаторе права, као људе који су дошли да искористе наше економске ресурсе, интелектуалне ресурсе, што је у већини случајева и тачно. Русију Запад види као непријатеља. Руси гледају Запад као могућег пријатеља који сада није пријатељски расположен. У том контексту бити на Балкану, то значи бити стварно у епицентру потреса између Запада и Истока и зато мислим да ће се баш у епицентру сачувати најважније вредности и православног хришћанства и словенских култура, јер у епицентру ви не осећате потресе. Потрес је јачи даље на маргинама. Не брините због ћирилице. Ћирилица ће опстати јер то није само писмо, то је историја, то је и митологија наравно.

    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога