Widgets Magazine
Слушајте Sputnik
    НАТО авиони Б-52 узлећу са британског аеродрома Фејрфорд током бомбардовања СРЈ 1999.

    Руски писац Пољаков за Спутњик: Каубојска дрскост САД почела је с агресијом на Југославију

    © AP Photo / ALASTAIR GRANT
    Интервјуи
    Преузмите краћи линк
    Тања Трикић
    1512

    Конфронтација Русије и Запада неће се никад завршити пошто су у питању два цивилизацијска пута, али она треба да уђе у оквире пристојности јер Русија је огромна земља, сама себи довољна — да је ограде и гвозденим завесама мирно ће преживети. Што пре то схвате на Западу, то боље, каже Јуриј Пољаков, познати руски писац, песник и драматург.

    Пољаков, један од најчитанијих и најизвођенијих савремених руских писаца, у Београду је боравио поводом премијере свог комада „Коферче“ у позоришту и опери „Мадленианум“. Написан у најбољој традицији руских сатиричара, комад који се већ четврту сезону успешно даје у Московском театру сатире, поиграва се са причом о нуклеарном коферчету, који председнику Русије украде официр који га носи.

    Иако је у представи председник Русије жена, њено име Валентина Валентиновна јасно алудира на председника Владимира Владимировича Путина. Пољаков у шали каже да га нико тим поводом није звао на разговор, али да му у паузама представе многи прилазе и чуде се како представа није забрањена јер је веома оштра. Она се ипак и даље игра.

    Да ли су Вас можда на Западу питали како је могуће да у тој „страшној диктатури могу слободно да се приказују комади и приче у којима се решета власт?

    — Код нас има писаца и драматурга који су опозиција Путину, али ниједан од њих није написао такву оштру комедију, него сам то морао ја, човек који је трипут био Путинов повереник на изборима, али то је узгред буди речено у руској традицији. То што ја у целини подржавам оријентацију председника, што сам био његов повереник, не значи да не видим недостатке и проблеме које имамо у земљи. И то је наша књижевна традиција. На пример, један од наших најљућих сатиричара Салтиков Шчедрин био је вицегубернатор, а то је у царска времена била веома висока дужност. Зато кад код нас опозиција није конструктивна ми писци који у глобалу подржавамо Путина морамо оштро да критикујемо оно што нам се не свиђа у данашњој Русији.

    Јесте ли можда позивали председника Путина да погледа представу?

    — Позивао сам Владимира Владимировича на седници Савета за културу чији сам члан био једно време, али он је очигледно веома заузет — те санкције, те Украјина. Мислим да му засад није до „Коферчета“.

    Комад сте написали 2015, а годину дана раније почела је криза у односима Русије и Запада. Назвали сте га апокалиптичном комедијом. Да ли Вас је то и надахнуло да га напишете  као упозорење?

    — Комад сам написао нешто раније, а 2015. је постављен. Заправо, баш сам га завршавао уочи Кримског пролећа, али осећај конфронтације која се приближава је био присутан. Писци увек танано предосећају кад се ближе неке промене. Свакако, кад сам га писао имао сам у виду и то да најјаче оружје власти није нуклеарно коферче, као што показују и моја комедија и пракса, него међусобно разумевање власти и народа и неки заједнички циљ и осећање узајамне одговорности. То је далеко јаче.

    Шта очекујете од српске представе?

    — Политичка сатира и сатира уопште углавном је тесно повезана с животом твоје земље, твог друштва, твог политичког система. Увек је занимљиво кад се то преноси на другу језичку, културну и политичку средину. Може да буде успешно или не, али чини ми се да и менталитет и политичка судбина Русије и Србије, блискост наших књижевности, сугеришу да ће гледаоци разумети шта желим да кажем, утолико пре што сам ја представник традиционалне драматургије. Имам веома узбудљиву причу, масу смешних ситуација и специфичну мешавину комедије ситуације, политичке сатире, породичне мелодраме, љубавне комедије. Иначе волим да мешам жанрове, али српски читалац то зна јер је мој роман „Јаре у млеку“ за 15 година овде имао неколико издања.

    Поменули сте блискост наших култура и народа, али имамо и сличну историјску судбину. Да ли сте пре 20 година, кад је бомбардована Југославија, могли да претпоставите да ће се Русији дешавати оно што се дешавало нама — и санкције, и демонизација, и то што сте постали лоши момци и претња светских размера?

    — Одмах после бомбардовања боравио сам у Београду, видео сам рушевине и бомбардовану телевизију. То је било негде годину и по касније. Тада смо такође са делегацијом московске владе ишли на Косово, возили су нас од манастира до манастира у оклопном транспортеру, под заштитом, зато што су Албанци, посебно млади, бацали каменице. Видео сам порушене древне храмове, фреске са ископаним очима Спасиоца и Богородице и све је то наравно било страшно. Кад сам се вратио у „Литературној газети“ сам на првој страни објавио фотографију порушеног храма из 13. века.

    Били сам међу првима који су у Русији звонили на узбуну, јер је тада још била снажна инерција јељцинског агитпропа. Треба рећи да сам био врло оштра опозиција Јељцину и његовом дефанзивном режиму и написао мноштво чланака тог типа, а због једног чланка лист „Комсомољска правда“ није излазио неколико дана. Сада критикујем оно што ми се не допада, а тада сам био непомирљива опозиција јер сам схватао да имамо посла са очигледном издајом националних интереса.

    Треба рећи да је тај однос Запада данас према Русији управо везан за тај Јељцинов период. Зато што они тамо кажу: ако је Русија једном издала све своје интересе, оћутала, дозволила да бомбардују нама пријатељску Југославију, нама братски народ, значи да можемо тако да се односимо према Русији. Никако да схвате да не може тако. А то је заиста било неко помрачење, због којег се ја лично стидим. То је био период кад су код нас на власти били људи који нису разумели светски значај Русије и њен доиста посебан пут и одговорност за судбину земаља које су јој блиске и по менталитету, и по вери, и по цивилизацијском вектору. А та каубојска дрскост Американаца се управо тиме може објаснити — па они су једном на све пристали.

    Али сада је Русија постала свесна своје одговорности…

    — Да, с доласком Путина то се променило. И већ је немогуће да се понове такве ситуације. Случај Сирије где је Русија остала при свом и показала да може да постигне постављене геополитичке циљеве говори о томе да се то неће поновити.

    Како очекујете да ће се завршити та конфронтација између Русије и Запада? Постоји ли страх да може да се деси нешто као у Вашој комедији?

    — У мојој комедији се све завршило добро. Тамо је показано да би се свакако све завршило добро зато што код нас у земљи сви схватају одговорност за нуклеарно коферче.

    А у Америци?

    — Кад сам скупљао материјал за комедију открио сам да су нуклеарни кофер у Америци неколико пута губили, остављали у баровима, аутомобилима. Код нас се тако нешто није дешавало.

    Односно, ова прича је више применљива на Сједињене Америчке Државе…

    — Ако ћемо право, да. Код нас нису заборављали нуклеарни кофер у баровима.

    Тагови:
    Пољаков, срј, НАТО, бомбардовање
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога