Слушајте Sputnik
    Мајка фото-репортера новинске агенције Русија севодња Андреја Стењина, Вера Николајевна Стењина током интервјуа радију Спутњик

    Мајка Андреја Стењина: Време не лечи

    © Sputnik / Евгений Одиноков
    Интервјуи
    Преузмите краћи линк
    0 322
    Пратите нас

    Пре пет година у Донбасу је, радећи свој посао, погинуо фоторепортер МИА „Русија севодња“ Андреј Стењин. О сећањима на новинара за Спутњик је говорила његова мајка Вера Стењина.

    Андреј Стењин се родио и одрастао у граду Печора, где и данас живи његова мајка. Од погибије сина у Москву долази неколико пута годишње да обиђе његов гроб на Тројекуровском гробљу где је сахрањен. Приликом последњег доласка Вера Стењина је у разговору са новинаром Спутњика испричала какав је био Андреј и како је сазнала да ради у зонама сукоба.

    — Као дете волео је да се осами и да чита. Интересовала га је историја, а радо је ишао у школу. Када би долазио кући седао би за свој ноутбук или за књигу и утонуо у свој свет. Када је погинуо, имао је 33 и по године.

    Да ли сте покушали да га одговорите, када је одлучио да ради у зонама сукоба?

    — Не, ја нисам ни знала. Ретко смо се чули. Он није први звао, а ја сам морала бар реч да чујем од њега. Ја сам звала, распитивала се за његово здравље, време. По гласу сам схватала да је све у реду, а он није улазио у детаље. Био је веома задовољан, када је добио посао у РИА „Новости“. Онда поново није дуго звао. Затим сам га позвала, и он је рекао да се налази у Сирији. „Мој син је у Сирији!“. Тада сам знала да иде тамо.

    Крст и венци на месту погибије фото-репортера новинске агенције Русија севодња Андреја Стењина у Доњецкој области
    © Sputnik / Сергей Аверин
    Крст и венци на месту погибије фото-репортера новинске агенције "Русија севодња" Андреја Стењина у Доњецкој области

    Шта сте тада осећали?

    — Нисам знала да се тамо воде неки ратови. Тада нисам баш много слушала вести. Сада веома детаљно пратим и навијам за новинаре. Ето, када је он отишао у Украјину, и када су почели да убијају новинаре — Волошин, Корнељук; тада сам помислила да и моје дете може нестати. И опет нисам знала да је он тамо. Отпратио ме је и отишао. Поклонио ми је лаптоп и почела сам да тражим. Кад бих видела његове фотографије, знала бих да је жив и да је све у реду. Тако сам га пратила.

    Како сте сазнали што се десило?

    — Сазнала сам да је у Украјини почео прогон новинара и да обећавају награде за њихове главе. Тада сам схватила да је све то опасно. Сећам се 17. јула, тада сам га позвала. Он је био добро расположен, причао је како се сместио. Ја сам схватила да је то било у Славјанску. Затим ми је послао фотографије њега и неког дечака. Била сам срећна што ми је то послао. А онда јул. Имала сам неки осећај као да нисам жива, у мени је била некаква празнина. А затим ме је назвала сестра 6. августа, веома рано, око пет часова ујутру, вероватно. Нађа је рекла да је чула на вестима да је наводно нестао новинар Андреј Стењин. Тада сам укључила телевизор и сазнала из вести. Дуго нисам могла да позовем. Све те дане сам била попут животиње у кавезу. Нисам спавала, телевизор је био стално укључен. И та узнемирујућа музика, вести да га траже, његова фотографија. Затим је допутовала сестра. Нисам ни знала коме да се обратим, а онда сам позвала агенцију. Моја нећака и ја смо отпутовале заједно, тамо су нас дочекали и сместили. Чекали смо вести скоро месец дана. Позвао ме је Дмитриј Кисељов и рекао да су га нашли. Подржавали су ме, и ја сам, наравно, захвална МИА „Русија севодња“ и њеним сарадницима, који су ми пружили велику подршку. Подржавала ме је и његова девојка Вера — они су, истина, раскинули пре његовог поласка; као и њени родитељи. Још увек се чујем са њом.

    Родбина и колеге на сахрани фото-репортера новинске агенције Русија севодња Андреја Стењина
    © Sputnik / Виталий Белоусов
    Родбина и колеге на сахрани фото-репортера новинске агенције "Русија севодња" Андреја Стењина

    Ишли сте у Донбас. Тамо су му поставили споменик.

    — Први пут сам тамо била у априлу ове године. Много ми је жао тих људи. Град ми се веома допао, чист је. Чак и када се деси бомбардовање, они све брзо рашчисте. Место је веома лепо и оно живи, људи су добри. Била сам и у школи у граду Снижне, која је названа по Андреју. Тамо су читали песме о њему, а постоји и спомен соба, која је посвећена Андреју и двојици момака који су погинули са њим. Затим смо отишли на место где је погинуо Андреј. То је пут до Дмитровке. На том месту је постављен споменик, за сада — дрвени. Они желе да подигну добар споменик. Желим, наравно, да будем обавештена о томе, како бих могла да помогнем. Два реда бреза воде према Андреју, ја сам посадила две, а остале су они већ били посадили. Место погибије. Можда ће се једног дана и сазнати шта се ту догодило.

    Примећујем да много младих људи гине у узрасту у ком је и Христос умро. Уосталом, и Андреј — имао је 33 и по године. Обраћам му се као икони и он ми помаже. Када сам била на гробу, помислила сам: „Готово, Андреј, пуштам те“. Пет година сам желела да се сретнемо, и срели смо се. Била сам у Донбасу. Али не, сина не могу одвојити од себе. Све то је са мном, до краја.

    Тагови:
    Андреј Стењин
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога