Слушајте Sputnik
    Интервјуи
    Преузмите краћи линк
    Пише
    11111
    Пратите нас

    Колико је субверзивна Нобелова награда коју је добио Хандке, шта је прави узрок „разлаза“ Тита и Ранковића 1966. године и зашто светска политика све више личи на скечеве „Топ листе надреалиста“ за Спутњик открива писац Вуле Журић.

    Вуле Журић, аутор неколико награђиваних романа и збирки прича, недавно је објавио књигу изабраних и нових прича „Форензика Итаке“. У разговору за Спутњик, он истиче да збирку својих одабраних прича сматра великим успехом у животу.

    „Прихватио сам да то урадим јер сам знао да је то нека врста креативног посла. Интересантно ми је било то путовање и не могу да кажем да сам иједног тренутка зажалио што сад немам 22-23 године, јер пронашао сам у тим причама оно што покушавам да у њих ’убацим‘ и данас, а то је колико год оне говориле о неким мрачним темама, чини ми се да ту ипак више може да се пронађе оног веселог и оптимистичног“, рекао је у „Орбити културе“ Журић.

    Како је Александар Лека Ранковић постао главни јунак приче „Форензика Итаке“?

    — Увек сам волео да читам такве ствари. У другом тому „Прилога за биографију друга Тита“ Владимира Дедијера волео сам да гледам фотографије јер сам видео да то нису баш те слике које сам гледао у партизанским филмовима. Видело се да ту постоји нека прича која није само „Јуриш, браћо“ или „Мирко, пази метак“. Схватио сам, пишући рецимо „Српску трилогију“ или „Недељу пацова“, први партизански кримић, да се у тим књигама које нису забрањиване, него су чак штампане у великим тиражима, налази доста тих пикантерија које значе живот или смрт. Иза тога су се дешавале ствари које се дешавају и у Шекспировим трагедијама.

    Читајући о Брионском пленуму сазнао сам да је Ранковић тад преживео инфаркт на ногама. Човек који је био душа тог механизма није могао да схвати да се он на њему примењује, и то у врхунској резолуцији. Онда сам нашао тај моменат да Ранковић у Београду није имао где да се ошиша, јер није могао да зове берберина из ЦК, а био је толико отуђен да није знао ни где да оде и да се ошиша. Привлаче ме те мале ствари и као што има прича да је између Киша и дела јавности који је хтео да га покопа повод за полемику био сукоб око неке жене у четири ујутру, изгледа да је и повод за сукоб Тита и Ранковића била једна жене, нећемо јој име помињати, а није Јованка.

    Као коаутор књиге о дербију са Божом Копривицом, како оцењујете „европске излете“ Звезде и Партизана?

    — Фудбал данас гледам много мирније него раније и не могу да замислим себе како бих са 15 година поднео 0:6 на Маракани. То је била најнормалнија ствар зато што ствари посматрам у ширем контексту јер очито је то део једне велике не игре, него посла у којем се врте велике паре. Мислим да је фудбал изгубио страст, а то видим и по томе што дуго не могу да нађем неког играча ког бих волео да гледам. Волео сам да гледам класичне „десетке“ или играче који су били личности, као што су били Паул Брајтнер или Сократес, али таквих више нема. Гледам Месија и све што он ради је савршено, али некако ми у томе нема живота.

    Сад је јако интересантно ово са ВАР-ом и то је лудница, апсолутна. Нама не треба да уводе ВАР, ми то већ познајемо. Узмимо Хаг, на пример. Можда Добрица Ћосић не би рекао да су Срби добитници у рату, а губитници у миру већ би рекао „Светска историја је само један ВАР“. Међутим, појављују се неке друге ствари које су интересантне, на пример, да се Лестер поново враћа у том неком чудном панкерском смислу. Други су на табели, пре Манчестер ситија, а са друге стране, интересантно је гледати како један велики клуб као што је Манчестер јунајтед не може да се опасуљи, изгледа само због тога што је тренер отишао, па се испоставља да и у Енглеској не постоји демократија. Рецимо, пре неки дан играо је Лестер, а навијачи су почели да певају песму Џеремију Корбину и није прекинута утакмица.

    Како коментаришете све ово што се дешавало око доделе Нобелове награде Петеру Хандкеу?

    — Испоставља се да се уопште не прича о Хандкеу као писцу, него о човеку који повремено дође у Србију не јавивши се никоме и који се дружи са неким малим људима. Није ми јасно како су донели ту одлуку и стварно ме чуди шта се ту десило. Да ли се нешто мења, па је након тога дошло до овога на самиту НАТО-а, као у скечу „Топ листе надреалиста“, где ова четворица стоје и оговарају Трампа и онда се он наљути, па оде. Све се претвара у скеч. Влада једна апсолутна неизвесност и очито живимо у свету који ће још врло мало изгледати као што изгледа данас. Долази до неке врсте побуне, пробијена је нека мала рупа, нешто се десило. То очигледно није резултат политичке коректности, него управо обрнуто. Десило се нешто субверзивно.

    Добитници Нобелове награде за књижевност - пољска књижевница Олга Токарчук и аустријски писац Петер Хандке на церемонији доделе награде у Стокхолму
    © AFP 2020 / JONATHAN NACKSTRAND
    Добитници Нобелове награде за књижевност - пољска књижевница Олга Токарчук и аустријски писац Петер Хандке на церемонији доделе награде у Стокхолму

    Мислим да смо ми, с друге стране, то јако добро поднели. Доста смо то „искулирали“ као друштво, али наравно да се радујемо. Понашамо се јако господски и замишљам какав ће бити први долазак Хандкеа у Србију после уручења награде. Ако се потврди да има и наш пасош онда Срби имају још једног нобеловца и испоставиће се да и Хандке и Андрић имају само једну ману, а то је да никад неће добити НИН-ову награду. Без обзира колико Нобелова награда била важна, мислим да ће нас за десетак дана обузети грозница коме ли ће ове године да дају НИН-ову награду и то ће за наше друштво бити много важније него што је Хандке добио „Нобела“. Он је био доследан, а мало је таквих. И то можемо да научимо од Хандкеа и да га због тога волимо сви. И они који га не воле као писца да кажу: „Прочитао сам, ништа ми није јасно, ал‘ добро, свака му част“.

    Хоћемо ли коначно почети да читамо Хандкеа?

    — Почећемо да га купујемо. Није он једини писац који је продаван, а није читан. Он спада у писце којима не треба много читалаца да би се на неки начин мало променио свет, набоље. Довољно је ово мало што га чита и разуме. Сигурно је да ће он добити нешто читалаца, иако их има у свету. Било би лепо да неки младић и девојка из Сарајева узму Хандкеа, оду кући и почну да га читају, да осете да их то обузима, да им се свиди и да им не буде важно то шта је он говорио о Сребреници, већ шта он пише у својим књигама. Треба веровати у таквог младића и девојку јер само они могу да спасу свет од ВАР-а.

    Тагови:
    Александар Ранковић, Петер Хандке, Вуле Журић, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога