Слушајте Sputnik
    Интервјуи
    Преузмите краћи линк
    Пише
    0 320
    Пратите нас

    Камијева „Куга“ и Пекићево „Беснило“, романи који нам, иако говоре о болести као метафори, казују у овом тренутку много о нама самима. Они нас опомињу, оснажују нам дух и помажу у борби против страха, па и оног од смрти. Зато је важно читати их, сматра Александар Шурбатовић, писац и уредник у издавачкој кући „Дерета“.

    „Наши преци су се увек у оваквим ситуацијама окретали Богу, уметности и науци. А књижевност, као и свака велика уметност, може да обухвати и питање вере и питање науке, али и питање свакодневног живота и нашег односа према њему. И ако погледамо та велика књижевна дела која се баве темама изолације, епидемија, видећемо да су нека од најуспешнијих она која се тичу управо неке врсте болести и оваквих ванредних стања“, подсећа Шурбатовић у емисији Орбита културе.

    Једно од тих дела је несумњиво и Камијев роман о епидемији куге у алжирском градићу Орану у коме се један лекар херојски бори са неупоредиво јачим непријатељем. Та борба не престаје ни у тренуцима када јој велики губици живота оспоравају сваки смисао.

    Албер Ками
    © AFP 2020 / STF
    Камијев роман „Куга“, у коме се лекар херојски бори са неупоредиво јачим непријатељем, једно је од најзначајнијих књижевних дела са темом епидемије. (На слици: Албер Ками)

    Бацил куге не умире никад

    Но, да ли је пишући „Кугу“ давне 1947. године француски нобеловац ухватио и нешто од наше садашњице, будући да је пре толико деценија увидео да је  неопходно свет опоменути и натерати га да се преиспита: у завршници чувене књиге читамо да „бацил куге не умире никада, да се може деценијама притајити и чекати у собама, подрумима, ковчезима и да ће можда доћи дан када ће на несрећу и поуку људи, куга пробудити своје штакоре и послати их да угину у неком срећном граду“.

    За Александра Шурбатовића пишчев геније је кривац што је искуство које није лично пренето тако верно.

    „Питање је шта треба писац да поседује да нам пренесе једно тако дубоко искуство које није лично. Постоји неколико ствари: то је пре свега таленат, образовање, капацитет за емпатију. И када све то ставите у савршен склад, као резултат добијате маестрални роман какав је ’Куга‘. Али, главно је питање шта је Ками тиме хтео да каже? Да ли је заиста хтео само да опише један трагичан догађај, град који је задесила куга и који улази у изолацију, а његови људи масовно умиру, или је желео да извуче неке дубље поуке. Болест је овде метафора, метафора која ће извући једну универзалнију поуку за читаоца и рећи нам нешто више о самој људској природи. А главни непријатељ није куга, није вирус, болест, није чак ни смрт сама. Најслабија карика је заправо људски дух, иако он може бити и најјача карика. То је место где се, у ствари, добијају битке. То је поприште на коме ће дух неких људи поклекнути и та карика ће попустити – и тада говоримо о кукавичлуку  и паници, или добијамо хероје који ће повезати те покидане ланце и својим ставом и чином успети да извојују победу над тим мраком који прети. Зато је веома битно читати романе и приче које се баве оваквим темама да бисмо у једном тренутку сами били довољно јаки да станемо лицем у лице са овим страшним аветима које нам данас прете“, сматра Шурбатовић.

    Нема предаје

    А став да се човек мора борити и да нема предаје, стожерни став овог ремек-дела, и данас довољно снажно може да крепи и оснажује савременог читаоца. Као и опомена да људи који су опседнути собом не уочавају важне предзнаке који су могли да упуте да се нешто дешава изван нормалних токова.

    „Те предзнаке човек није препознао, зато што је опседнут собом, зато што изван себе не види ништа и ништа више не препознаје. И то није тема само овог романа, већ опсесивна тема модерне и постмодерне књижевности: претерана загледаност у себе и затварање у чауру индивидуалности. У још једном великом делу, ’Декамерону‘, које се такође бави поједницем и једном мањом групом људи у изолацији, видимо како они у дугим ноћима препричавају једни другима приче. Књижевност и није ништа друго до успешно и уверљиво испричана прича, она је та која успева да украде мало светла и проспе је по тој тами у којој се људи налазе.“

    Наш саговорник подсећа да је не мање успешан у односу на „Кугу“ и роман нашег великана Борислава Пекића у коме се, у метафоричном смислу, цела цивилизација нашла у карантину на лондонском аеродрому. У том скученом простору Пекић нам, између осталог, показује шта се деси када човек умисли да је супериоран у односу на природу. Кад умисли да је – сам Бог.

    Борислав Пекић
    У роману „Беснило“ Борислава Пекића цела цивилизација се, у метафоричном смислу, нашла у карантину на лондонском аеродрому. (На слици: Борислав Пекић)

    „Пекић је контекстуализовао тему беснила и отишао на потпуно непознат терен. Полазна тачка су жанровске матрице нечега што је драма – трилер – хорор:  постоји невидљиви непријатељ који угрожава један простор, одређену заједницу, посредно и читав људски род, у коме људи треба томе да се супротставе и храбро наступе, или ће томе приступити кукавички. И то постаје плодно тле за читаву једну њиву људске природе. У ’Беснилу‘ видимо универзалну човекову природу на свим нивоима, од деловања у нормалним ситуацијама до оних најекстремнијих. Из тога треба извући антрополошке закључке, неке које пре Пекића можда нико није извео. Јер он стално додаје нове слојеве и изводи нове универзалније антрополошке закључке. И при свему томе ствара роман који се чита у даху. ’Беснило‘ нам даје све оно што велика књижевност треба да нам да – и узбуђење, и забаву, и поуку, али пре свега један озбиљан филозофски и антрополошки став према човеку и природи“, подсећа Александар Шурбатовић.  

    Александар Шурбатовић
    © Фото : ZoranPetrovic
    Александар Шурбатовић

    Он подсећа да се управо ту додирују српски и француски великан, у остваривању снажне метафоре друштва које, тежећи да промени човекову природу, доводи до фаталног исхода по човека.

    „И опет говоримо о старој теми, једној од основних у књижевности античке Грчке: теми хибриса, прекорачења. Код Грка је важило гесло буди то што јеси, а не као данас буди то што би желео или требало да будеш, немој да излазиш изван људских оквира и не покушавај да будеш бог, јер ће те бог казнити. Оног тренутка кад у својој намери прекорачиш ту границу, чиниш један од највећих грехова. Хибрис је и она куга која ће погодити Едипов град. И то је толико дубоко укорењена грешка да она прелази са колена на колено, наслеђује се. Немали број пута старогрчки јунаци страдају зато што је грех починио неко од њихових предака. И то је тема која је остала актуелна до данашњих дана. Верујем да је то везивно ткиво и Пекићевог ’Беснила‘. Човек превазилази своје природом дате границе, хоће да постане бог и због тога бива кажњен. Није то Пекић измислио, али је цео поступак и начин како нам писац то предочава,  са којим интензитетом наглашава одређене филозофске аспекте, јединствен и маестралан.“

    Најразвијенији су данас најугроженији

    И док Ками за место на којем хара куга бира мали град у Алжиру, Пекић као место збивања узима простор једне високо развијене државе, епицентар Европе и срце цивилизације. Да ли је генијални писац наслутио да ће се пошаст која данас прети свету бити најснажнија баш ту – у најразвијенијим земљама Европе.

    „Не заборавимо да је ту и Кина, такође једна од најразвијенијих земаља света. Фасцинантно је то да су најразвијеније земље света сада и најугроженије. Постоји нека дубља филозофија болести која глобално прети људском роду, а коју ми не разумемо. Мислим да када говоримо о филозофији зараженог човека пре свега треба да говоримо о филозофији зараженог друштва. Треба лечити заједницу – не мислим само метафорично – треба лечити друштво, па ће кроз излечење друштва и сам појединац бити излечен. То су неке од тих суштинских порука које нам велике књиге од антике до данас нуде“, тврди Шурбатовић.

    С уверењем да је људски дух карика која може да добије све битке, наш саговорник подсећа да све зависи од тога колико је та карика јака. О искушавању те снаге сведоче и дела велике књижевности.

    „Треба и ми, као што су то чинили велики писци, да се запитамо који је од два најукорењенија инстинкта у нама јачи: љубав или страх од смрти. То је право бојно поље на коме се одиграва велика хуманистичка битка и данас. Можда се може учинити да у овом тренутку побеђује страх, али једног тренутка, после довољно дугог суочавања са страхотама као што се сада суочавамо, верујем да ће све то надјачати још примарнији принцип: љубав. Лепота ће, како је и сам Достојевски рекао, на крају спасити свет, а лепота је заправо љубав. На крају ове приче то је најосновније. Зато отворите књиге и видеће поуку: када ви помогнете другом, а он помогне неком трећем креће право оздрављење читавог друштва, а оно недвосмислено доводи и до оздрављења појединаца. И то ће спасити свет.“

    Тагови:
    Албер Ками, Борислав Пекић, Орбита културе
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога