Слушајте Sputnik
    Интервјуи
    Преузмите краћи линк
    71771
    Пратите нас

    Нисам могао да поверујем својим очима када сам чуо да је ове године неко предложио да се НАТО-у, који је починио тако тешке грехове, додели Нобелова награда за мир. Овде се само може парафразирати Хамлет: Осло или Хаг — питање је сада!

    Тако у интервјуу Спутњику говори Вили Вимер, немачки политичар који је током бомбардовања Југославије 1999. године био заменик председавајућег ОЕБС-а.

    – Не бих имао ништа против да НАТО заврши у Хагу пред судом, како бисмо се ослободили од овог зла. Оно што нам је представљено је врло забрињавајуће и убудуће не може донети ништа добро.

    Зато о бомбардовању није било речи у Хагу? Милошевића су ипак осудили... 

    – Ово је била победоносна правда и ништа друго. То није имало везе са истрагом рата. Знамо за околности Милошевићевог изручења Хагу. Све ово треба да буде поштен процес, а процес који је био у Хагу уопште није био такав.

    НАТО крши међународно право свуда по свету

    То је било први пут после Другог светског рата да Немачка војска учествује у некој војној интервенцији...

    – Деведесетих година суочили смо се са двема врло важним одлукама. Прва се односила на рат против Савезне Републике Југославије који је довео до потпуне прерасподеле међународног права. До тада смо се заиста придржавали Повеље УН, према којој су ратови забрањени. А друга одлука (због којег патимо када је реч о тренутној епидемији): суочили смо се са политиком такозване „ефикасне државе уз минималне трошкове“. Сада видимо да наша држава није у стању да се носи са изазовима са којима се суочава. Тако смо, по мом мишљењу, ми у Немачкој извршили две важне промене у деведесетим годинама. Узгред, ове године не обележавамо само 21. годишњицу од бомбардовања Београда, него и 81. годишњицу од почетка Другог светског рата.

    Нато бомбардовање СР Југославијe 1999. године.
    Нато бомбардовање СР Југославијe 1999. године.

    Када је Југославија била нападнута, Ви сте обављали функцију заменика председавајућег ОЕБС. Ово значи да сте били добро информисани о деловању Немачке у Србији. Који су изазови били пред Немачком у Југославији и какве су жртве повукли за собом ови напади?

    – Српска страна је израчунала број жртава после рата. И ја сам још увек уверен да је НАТО дужан да надокнади штету коју је нанео Србији. По мом мишљењу, још увек нисмо превазишли последице нашег учешћа у овом илегалном рату, а после њега су били и други такви ратови. То је резултат промене концепта НАТО-а у пролеће 1999. године. Од тада НАТО крши међународно право широм света. Узгред, немачки Бундестаг никада није био сагласан са овом стратегијом. Можемо објаснити поступке организације као што је НАТО само ако узмемо у обзир Повељу УН. Само фокусирањем на Повељу УН током наших акција, можемо створити регионалну организацију која се бави проблемима безбедности као што је НАТО. Управо је то био разлог због ког се Немачка 1956. године придружила савезу. Ово је била одбрамбена организација са јасним регионалним ограничењима. Али после онога што се догодило 1999. године, НАТО се претворио у организацију која пружа војне услуге Сједињеним Државама. Ово значи да смо променили природу НАТО-а, занемарујући мишљење Бундестага и немачког народа. Сада ми, као члан НАТО, поступамо супротно одлукама Бундестага. Ако размислимо зашто је наша земља у многим областима далеко од оптималне, испада да је све почело ратом против Југославије и кршењем међународног права.

    Политичари су лажима увели Немачку у рат

    Али 1999. године Бундестаг је гласао за ову операцију. Како је неко успео да га убеди да гласа „за“?

    – Тада је уследио последњи протест слободне немачке штампе. Након рата, телевизијски канал WDR снимио је велики документарни филм посвећен томе. Ово је био последњи велики поступак слободних јавних медија. У овом филму све је било речено: све је почело од лажи. Тадашња влада вршила је притисак на Бундестаг и једноставно рекла: „Ми смо чланица НАТО-а и морамо учествовати, небитно је шта ће бити даље“. Министри Шарпинг и Фишер, као и канцелар Герхард Шредер, посегнули су за лажима и увукли нас у овај рат — све је врло просто. И није тајна да су новинари који су снимили овај филм, касније били отпуштени. Реалност је таква, када не треба да говорите о догађајима из прошлог века, већ да будете одговорни за своје политичке акције.

    Говоримо о масакру у Рачку, о коме се још увек воде тешке дискусије...

    О догађајима у Рачку и многим другим местима. Тада сам, као званичник ОЕБС-а, од председавајућег Савета који представља Аустрију, затражио фински извештај о истрази. Током састанка мој захтев је одобрен, али извештај никада није био објављен. Још увек нас лажу када говоре о узроцима овог рата. Ја кажем потпуно директно: одлука против Југославије донета је 1989-1990. година, када је Конгрес САД зауставио годишњу финансијску подршку Београду јер Југославија више није могла да испуњава своју функцију и задржава СССР који је већ почео да се распада. Тада је Београд затражио од Европске заједнице да издвоји око четири милијарде долара за спас Југославије. Европској заједници то није било допуштено. Међутим, од тада смо издвојили много пута више средстава, правећи само много различитих проблема. Ово су последице немачке и европске политике коју смо водили на челу са Герхардом Шредером 1998. године. 

    Вратимо се Рачку: да ли Ви мислите да овог масакра није било?

    – Према подацима истраге који су стигли до нас, све је било потпуно другачије. Али представник САД у ОЕБС Вилијем Вокер представио је ситуацију тако да су се, наводно један за другим, појављивали разлози за рат. Учинио је то да би легитимисао акције против Југославије. Али то је од почетка до самог краја била једна чиста лаж! Укључујући и хуманитарне акције које је НАТО наводно спроводио, и то под изговором да спречи геноцид. Сви извештаји које смо добили (и од Бундесвера) доказали су да и пре и после бомбардовања Београда на овој територији није било кретања становништва. Дакле, у овом случају су такође лагали. 

    Вилијам Вокер међу Албанцима у КиМ 1999. године
    © AP Photo / Visar Kryeziu
    Вилијам Вокер међу Албанцима у КиМ 1999. године

    Именовали сте кривце немачког мешања — Шарпинга, Фишера, Шредера. Али Шредер је 2014. године признао да је кршио међународно право. Како то објашњавате? Да ли је он тиме изрекао сопствену пресуду?

    – Заиста поштујем овај корак тог човека. Али то, наравно, показује да можемо добити такве јавне изјаве од бившег канцелара и ниједан суд, ни немачко тужилаштво не гледа гледа Устав и кривични закон наше земље и не сматра савезну владу одговорном. То показује да људи мисле да могу починити одређена дела за која никада неће бити кажњени. Ја јасно кажем да је похвално то, што је он учинио. Тиме се издвојио од Тонија Блера, Била Клинтона, Медлин Олбрајт и многих других. 

    Какве су последице имале ове интервенције за даљу политику безбедности и ситуацију са безбедношћу? И да ли је вредело тога? 

    – Наравно да није вредело. То је био геостратешки сукоб, да би након завршетка Хладног рата било могуће то што је Вашингтон увек говорио – Хладни рат је иза нас и ми, Американци, смо победили. Сада склањамо Русе са Балкана, далеко преко Црног мора. Тада је била таква политика. И то није била декларисана политика само у односу на Русију, него и пробијање земаљске кугле за англосаксонске интересе – све до Афганистана, Ирака, Сирије. То је био почетак катастрофалног развоја који је Запад, са својим вредностима, претворио у фигуру за исмевање. Сада смо сведоци последица. Више нигде не можемо стварати свет који ће бити темељ за будућност, јер смо све милитаризовали. Миграциони покрети који се сада одвијају су директна последица. Они су већ били у контексту рата против Југославије. Имали смо стотине хиљада људи у нашој земљи који више нису имали будућности у својој домовини. То је декларисана политика Запада. То не разликује Запад и његово кршење Повеље УН од тумачења закона 1. септембра 1939. године.   

    Водио сам тајне преговоре са Милошевићем

    Једном сте рекли да НАТО никада не би донео одлуку о започињању рата да је Хелмут Кол још увек био канцелар. Зашто тако мислите?

    – Зато што је читав развој унутрашње политике Немачке јасно показивао једно: канцелар Хелмут Кол морао је нестати и више бије могао бити изабран. Томе су допринеле снаге Хришћанско-демократске уније Немачке и Хришћанско-социјална унија Баварске да би дошло до рата. Са Хелмутом Колом овог рата не би било. Лично сам водио тајне преговоре са тадашњим југословенским председником Милошевићем. Знам како су ствари функционисале како би се постигла мирна решења на Балкану. Уз помоћ декларисане америчке политике, све се то водило у другом правцу. Са Колом се то не би десило. За то су биле потребне такве јадне особе, које смо, на крају крајева, и добили у савезној влади.

    Како су изгледали преговори за време Кола?

    – Заједно са главном делегацијом Парламентарне скупштине ОЕБС-а био сам 1995. године у посети југословенском председнику Милошевићу. Тада је он за многобројне немачке политичаре био лоша политичка фигура. Заједно са међународним колегама на лицу места успео сам да формирам мишљење и изнео сам га након повратка у Бон канцелару Хелмуту Колу. Након тога он је потпуно променио свој став према Југославији. Допуштао ми је да јако често путујем у Београд, да би разговарао о проблемима са Милошевићем. Преговори са југословенском владом одвијали су се у нашој приватној кући, уз учешће високих представника из канцеларије канцелара. Стога знам о чему говорим. Американци су хтели рат, а свако мирно решење које би се могло формулисати на Балкану, требало је уклонити. Баш као што су Клинтон и Олбрајтова охрабривали те напоре, они су градили мостове и допринели да се Велика Британије у прописима судске праксе не распадне. То је развој чији смо сведоци до данашњег дана. 

    Тагови:
    Нобелова награда, Хаг, бомбардовање, НАТО
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога