Слушајте Sputnik
    Интервјуи
    Преузмите краћи линк
    Пише
    21333
    Пратите нас

    Неуропсихијатар др Славица Ђукић Дејановић током само три сата, у две вечери, имала је готово хиљаду позива телефоном од људи који су притиснути страховима због епидемије коронавиоруса исказали потребу за стручном помоћи.

    На све позиве физички није могла да одговори, али наставља да помаже.
    Она свако вече сат и по времена, од 21 час, разговара мобилним телефоном са свима којима може да помогне у домену менталног функционисања. Објавила је свој број како би грађани у невољи могли да је позову.
    После само две вечери показало се, каже она у интервјуу Спутњику, да су, упркос нашим предрасудама да је срамота тражити помоћ за душу, многи прихватили овај начин као врло подесан. Позив је анониман, при чему они који зову виде своју саговорницу, а она њих, њихов израз лица и физичке манифестације, што је иначе неуропсихијатрима врло значајно, само ако то они желе.

    Прве вечери се, рачунајући и пропуштене позиве које је телефон евидентирао, јавило близу њих 400, а разговарала је са 24, да би друге вечери било чак 557 позива, а успела је да разговара са 22. Очекивала је, каже, 10, највише 15 позива за ноћ.

    Ђукић Дејановић се уверила да је народ у страху

    Интересантно је да су се јављали људи од 17 до 70 година, али највећи број заинтересованих за разговор биле су особе женског пола између 25 и 45 година, каже нам Ђукић Дејановић. Оно што је доминатно код највећег броја оних који су се јављали су различите манифестације страха.
    Неки су и препознали своје страхове и сами рекли да се плаше неизвесности, потом да се не разболе, плаше се за своје најближе и тај страх је, како напомиње, рационалан и најмање опасан. Добро је кад човек зна чега се плаши и сви ми у оваквој истуацији имамо неку дозу страха која је добра да препознамо озбиљност ситуације и ту је, како каже, од помоћи рационалан разговор.

    Друга категорија су потпуно ирационални страхови. Саговорник се, на пример, жали – ја се уопште не плашим, али ми лупа срце, не могу да дишем, имам повремено утисак да ћу пасти, да ћу умрети, да ћу полудети. То су, како објашњава Ђукић Дејановић,  панични страхови који су потпуно ирационални где је заиста потребно дати упутства, пре свега, да особа може да контролише такав страх.

    Због тога је, додаје, заједно имала вежбице са таквим саговорницима дајући упутства како да дишу, шта да ураде са вратом, ногама, рукама да би се ослободили грча.
    „Није ништа тако моћно као када сазнате да ви можете да контролишете свој страх без лека и терапеута”, истиче докторка Ђукић Дејановић.

     

    Вирус корона, који изазива болест ковид 19, под микроскопом
    © CC0
    Епидемија коронавируса код људи је изазвала како рационалне, тако и ирационалне, али и патолошке страхове

    Било је, каже, и саговорника код којих је присутан патолошки страх. Како објашњава, реч је о особама које су озбиљно болесне, отуђене од реалности које живе у неком свом свету и имају доживљај да их неко прогања, да им је живот угрожен. Такав страх се лечи озбиљним лековима уз сталну комуникацију са психијатрима.

    Депресија, песимизам, несаница...

    Како је напоменула, јављале су се и депресивне особе које су иначе склоне песимизму, које криве себе што се нису најбоље снашле у овој ситуацији, а јављају се и они који имају велики проблем несанице.

    „Изненадила сам се  да су се највише јављале особе које имају средњу и вишу школу, а велики број њих и висок степен образовања“, каже она.

    Такође је указала на то да су се у највећој мери јављали житељи градова и то Новог Сада, Ниша, Београда, где је фреквентност и могућност разбољевања од коронавоируса много већа. Реч је, пре свега, о такозваној сендвич генерацији, онима који брину о деци и о родитељима са појачаним осећањем одговорности и страховима да ли ће све то успети.

    „Јављао се онај обичан човек који брине за голу егзистенцију, који живи од плате, који треба да обезбеди наставак живота и када се ово заврши, а има осећање несигурности“, истиче саговорница Спутњика.

    Код бомбардовања видљив непријатељ

    На питање, да ли је овакав начин помоћи људимо новина у њеној дугодишњој пракси неуропсихијатра, Ђукић Дејановић каже да је имала унеколио слично искуство током бомбардовања наше земље 1999. Тада је била директор Клиничког центра у Крагујевцу у коме је провела 72 дана када су људи који су тамо радили после радних обавеза имали потребу да дођу код ње, не као код директорке, него психијатра.
    „Ипак, за време бомбардовања смо знали ко нам је непријатељ, могли смо да предвидимо њихове потезе и ипак смо се ослањали на људски фактор који је могао да реши проблем па је то ишчекивање било извесније”. 
    Сада, како објашњава, имамо потпуну непознаницу и не знамо колико ће ово све да траје јер не познајемо непријатеља, односно својства вируса који ће можда мутирати и не знамо да ли би та мутација могла да буде још неповољнија по нас.

    © CC0 / Pixabay
    Докторки Ђукиђ Дејановић су се јављале и депресивне особе које су иначе склоне песимизму, које криве себе што се нису најбоље снашле у ситуацији са епидемијом коронавируса.

    Она је, међутим, важним оценила да у суочавању са планетарним проблемом користимо и планетарна искуства, али и да човек мора да има поверења у свој организам, у самог себе, када посумња да неће издржати.
    „Ово ће се завршити и чињеница да смо сви заједно изложени овој драматичној ситуацији показује да је јако важна солидарност и ослањање једних на друге, наравно на социјалној дистанци“, поручила је саговорница Спутњика уз позив свима да остану код својих кућа како би онемогућили даље ширење коронавируса.

    Тагови:
    коронавирус, страхови, телефонски позив, психијатар
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога