Слушајте Sputnik
    Интервјуи
    Преузмите краћи линк
    Пише
    47032
    Пратите нас

    Оно што проживљавамо данас је судбина малих народа, малих језика који у једном тренутку глобализације света, поновног стварања велике Европе - постају мали окупирани народи. И окупирани језици. Шта ћемо ми представљати ако ова политика и та велика река која нас плави потраје и даље, поручио је глумац Раде Шербеџија.

    На почетку разговора, кад је чуо реч „Спутњик“, Шербеџија нам је напоменуо да још обожава руску културу и да на неки начин навија за Русе:

    „Навијам да се искобељају из ове нове пошасти либералног капитализма који их је као један божанствен народ тешко задесио, јер су морали бити корифеји некадашњих социјализама и комунизама на којима су се испитивали нови смерови у друштвеним уређењима. И све су то храбро издржали.“

    Тако Шербеџија портретише свој однос према руском народу и култури. Уз поздрав Никити Михалкову за „Орбиту културе“ каже: „Обожавам Никиту Михалкова и његове филмове, као и многе Русе уметнике.”

    Добитник најважније Фестове награде „Београдски победник“, уметник дуге и завидне каријере, уз ограду да не говори о себи, објашњава шта по његовом мишљењу значи бити изузетан, односно поседовати оно што је више од знања, рада, талента…

    „Оно што је изузетност више је од талента. То претпоставља у себи рад на сопственом таленту, али и нешто што је друкчије – оно како те је мајка родила. То је хемија, оно што плени... Оно што је понекад изузетно код неких људи чак нема везе са талентом, јер има изузетних који нису талентовани за било шта, а опет су на неки начин посебни и своји. Најближе ономе што бих могао рећи о изузетности је да је она донхуанизам, па чак и у женским душама.“

    Филм из 1966. у ком сте одиграли прву улогу звао се „Прикупљање храбрости”. Да ли је за избор професије и вама било потребно прикупљање храбрости да се пустите низ ту воду или је све ипак било спонтано?

    – Велика је храброст за сваког пристојног човека бавити се уметношћу. Велика је храброст показати свету прве песме које си написао, показати се на позорници. Велика је храброст зато што показујући те ствари човек себе огољава, показује своју суштину. Често је то оно што у психијатрији зову три слоја личности: површински, патолошки и егзистенцијални. У глуми, површинска је она глумственост, априорни таленат и, нажалост, многи се задрже на том првој слоју, не желећи да улазе дубље у своју суштину. Патолошки део је најбогатији, из њега глумци показују своје страхове, однос према животу, смрти, према мајци, оцу, љубави, показују своје најинтимније тајне. И постоји тај најдубљи део личности, егзистенцијални, до којег долазе ретки и обично многи од њих који до тога дођу – престану да се баве тим послом. Због тога што се застиде своје позиције...

    Да ли сте некада додирнули тај најнижи слој у себи?

    – Нисам се престао бавити овим послом, иако понекад, с горчином, у неким ноћима размишљам о томе.

    Разговор Радета Шербеџије и уреднице „Орбите културе“ Дејане Вуковић
    © Sputnik / Никола Бижић
    Разговор Радета Шербеџије и уреднице „Орбите културе“ Дејане Вуковић

    Ако је глума пут до себе, шта се у том смислу променило од оног младог Ивице Кичмановића из ТВ серије „У регистратури“ до овог Шербеџије из „Рибања и рибарског приговарања“; јесу ли то исти глумци, исти људи?

    – Много се тога мењало, у сазнавању света, у обогаћивању своје личности, читајући књиге, срећући људе, разне велике уметнике који су ме задивљавали, од партнера који су ме инспирисали до бриљантних режисера с којима сам радио. Али у бити, ту постоји нешто друго, нека врста моралности према свим оним животним стварима с којима се сусрећеш у животу, нека етичност у односу на живот и на уметност којом се бавиш. Е, то треба задржати у себи, ту неку наивност, искреност, часност, моралност, да би могао на миру погледати људима у очи. Наравно, то у подивљалим временима – када се морал руши и када су многе ствари упитне – доводи те у ситуацију да многи такве ставове не желе прихватити. Ако ниси с масом, онда си против ње, „ако ниси с нама, онда си против нас“. То се нарочито односи на моју ситуацију почетком деведесетих година када је плануо рат у овим крајевима, али не желим о томе говорити јер сам одавно престао да се тиме бавим и да говорим о политици.

    Горели су у том ратном пламену, као у завршници „Регистратуре“ регистри емоција, морала, људскости... Имате ли утисак да је нешто добро ипак успело да му умакне?

    – Наравно да јесте. Има таквих људи нормалних и неострашћених ситним национализмима. То је моја срећа и због тога се и даље бавим уметношћу на овим просторима.

    Јесте ли и даље Југословен?

    – Нисам југоносталгичар, али наравно да јесам Југословен. Ја се дивим свему ономе што је некада постојало у тој земљи, ономе доброме. И тада сам говорио о многим лошим стварима у тој земљи, тада кад се то и требало говорити, јер сваки уметник у неком смислу јесте дисидент.

    Пре двадесетак година открили сте ми да се свуда где дођете ипак осећате као странац и да су аеродроми постали ваша кућа... Да ли се данас нешто променило?

    – Променило се то што сам 2011. одлучио да се вратим у ове наше крајеве из неколико разлога. Један од важнијих био је што су моје и Ленкине две млађе кћери почеле лоше говорити наш језик. Уписали смо их у средње школе у Ријеци, вратили смо се близу мора и то је други разлог: обожавам Јадранско море и рибарење. Сада смо Ријеку заменили Барбаридом, где имамо кућу и сад то тамо највише осећам да ми некако дом. Наравно, ту је и Београд, овде ћемо сада и више боравити и радити. Али... ипак на неки начин осећам да сам у свом животу и даље путник.

    То значи да и име театра „Улисис“ нисте изабрали случајно, јер то је Одисеј и лутање...

    – Да, да... Ево сад идем у Лондон да радим серију са дивним Геријем Олдманом. Бићу тамо најпре 40 дана, а онда долазим да завршим представе на Брионима – то је био мој услов – и опет се враћам. Имам и још два филма у Америци за које се надам да ће се упркос корони и остварити.

    Играте ли у њима опет Руса негативца?

    – Гледајте, ја сам много више у тим својим страним филмовима играо друге улоге, а не Русе. Али су Руси остали запамћени по два велика филма – „Светац“ у којем сам играо са Валом Килмером, и „Снеч“ који су постали планетарно популарни. По томе сам ја упамћен као Рус, иако сам углавном играо странце - Грке, Немце, Италијане... Знате, ја сам дошао у Холивуд са 45 година, а у тим годинама се врло ретко добијају главне улоге. Друго, ја имам страни акцент кад говорим енглески. Могао сам то да усавршим са лекторима, радом, да говорим као Американац, али чему кад ја то нисам и то знају људи који ме гледају. И Рејф Фајнс у америчким филмовима игра Енглезе, не игра Американце нити неке од главних улога у америчком филму баш због свог енглеског акцента.

    Човек док говори овако као ми, наравно да ће бранити свој језик и културу, свој менталитет, докле год буде могао.
    © Sputnik / Никола Бижић
    Човек док говори овако као ми, наравно да ће бранити свој језик и културу, свој менталитет, докле год буде могао.

    Пре него што сте почели сарадњу са Стенлијем Кјубриком, ви сте у биографији имали Жику Павловића. Где сте ви били више ви, код Жике или код Кјубрика, или сте успели да у свим тим различитим израдама – све то ипак будете ви?

    – Одговор је најближи томе да сам све то заправо ја. Јер заиста сам одиграо много страних филмова, неке су од тих улога биле и врло запажене, али ипак, када ме питате шта је то моје филмско најјаче, мој субјективни осећај каже да су то моје четири главне улоге у филмовима Живојина Павловића. Јер је Жика мој режисер, играти четири улоге у филмовима тако великог мајстора – сматрам великим глумачким успехом, мојим највећим глумачким успехом. Па чак и тај филм „Пре кише“ за који ми је Милче Манчевски рекао да је главну улогу написао за мене, на моје питање како кад се ми сад први пут у животу видимо, одговорио је: Живојин Павловић је мој омиљени режисер, а ти си главни глумац у његовим филмовима. Ето, Жика ме је препоручио.

    У завршници филма „Пре кише“, у тренутку када јунак ког играте умире, а по њему падају прве капи кише, чује се песма „Со маки сум се родил јас, со маки ке да умрам...“ Шта мислите, хоћемо ли се икада овде на Балкану решити те муке која прати све, од рођења до смрти?

    – Сложена је то прича, али могу рећи оно што је Крлежа рекао – да је то судбина малих народа. Оно што ми проживљавамо данас је судбина малих народа, малих језика који у једном тренутку глобализације света, поновног стварања велике Европе - постају мали окупирани народи. И окупирани језици. Погледајте код нас, све је заправо продато, све је у рукама страног капитала. И једнога дана кад будемо сви Европа – та велика сањана Европа о којој Крлежа има стих: „Кај њих је за нас праву бриг, Европа за нас има штрик“, ја мислим да је тај стих заиста истинит – када се све те границе избришу и када млади људи буду заиста говорили тај немачки и енглески као рођени језик, реците ми ко ће ићи на пријемни испит за глуму ту у Београду, Загребу...

    А шта ви предлажете: да то прихватимо ћутке или да се као јунакиња у вашој представи „Антигона“ побунимо?

    – Човек док говори овако као ми, наравно да ће бранити свој језик и културу, свој менталитет, докле год буде могао. Али ја не говорим о данашњем дану нити о следећих десет година, ја говорим о следећих сто година. За сто година шта ћемо ми представљати ако ова политика и та велика река која нас плави потраје и даље. Језичка окупација над другим народима није ствар која се дешава тренутно, она полако рије и све то претвара у себе.

    Тагови:
    Интервју, Раде Шербеџија, Орбита културе
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога