Русија фасцинира Французе

Коментатори попут Бернара Анри-Левија, сматрају да је Русија варварска држава којом владају Козаци, док други коментатори виде руску спољну политику као одговор на дволичност Запада у међународним односима.

На једној страни клатна су коментатори попут Бернара Анри-Левија, за кога је Русија  варварска држава којом владају Козаци, која личи на неку тамо семи-монголску  творевину којом управљају наследници КГБ-а који кују мрачне завере у служби  неуротичних царева који гацају у залеђеним водама егоистичних рачуница (колумна у  недељнику Поен од 27. фебруара 2014). 

Изоловани, одвојени од своје епохе, ове аутократе полако повлаче пионе на великој  шаховској табли од слоноваче уместо да читају «Економист». С времена на време потопе  коју нуклеарну подморницу јер им причињава задовољство да загађују Баренцово море,  док чекају исход илегалног референдума који су изазвали у свом «блиском суседству» са  намером да обнове Совјетски савез.

На ову русофобију која се провлачи кроз медијске коментаре указује Оливије Зајец у  специјалном броју листа «Монд дипломатик» (издање за децембар и јануар) посвећеном  повратку Русије на светску сцену.

За један део западне дипломатије, пише овај истраживач са париског Института за  компаративну стратегију, кризе нису више одраз асиметрије између интереса и ставова  разумних актера, већ представљају коначно сукобљавање Добра и Зла где је у игри  смисао историје.

Ова поједностављена представа је најчешће она коју о руској политици има просечни читалац  новина на Западу. Она се ослања, указује Зајец, на анализе које наглашавају тоталитарне и  «лажне» пориве руске културе, као и на наводни континуитет Јозефа Стаљина и Владимира  Путина, што је једна од тема француских уводничара и америчких неоконзервативних тинк-тенкова. 

Антируска опсесија потиче од озбиљног недостатка анализе, примећује француски истраживач. 

Уместо да узимају у обзир супротстављена мишљења када се баве кризом у Украјини,  западни медији се упуштају у психолошке анализе руског председника. У западној медијској драматургији постоје само тирани и мученици, констатује Елен Ришар  у уводном тексту који говори о клишеима о Русији. О Путину се говори као о човеку који «крије своју праву природу иза низа маски». Коментарише се медијатизована мушкост «бившег агента КГБ-а», «врхунског мужјака» и  «московског Рамбоа» (цитати из «Либерасиона» и «Монда»). Ауторка текста сматра да је неопходно променити фокус како би се створила комплетна  слика Русије. 

За једне је Путин аутократа који гуши политички живот у својој земљи. На светској сцени  представља ослабљену силу која жели да избрише понижење из 90-их када се распао совјетски  блок, када је Русија пала под старатељство Запада и када су је опљачкали тајкуни. Они, међутим, оцењују да је на дипломатском плану снажење Москве донело корисну  противтежу у униполарном свету, за који Путин каже да је « погубан за све који се налазе  унутар тог система, као и за самог вођу, који ће се срушити изнутра». Руски председник са правом указује, пише Ришар, на америчке интервенције на Косову  1999. и у Ираку 2003. године ван мандата Уједињених нација, и што подсећа да је «повеља  УН једини механизам за доношење одлука о примени силе као последњег излаза» и да  «унилатералне акције, често нелегалне, нису решиле ниједан проблем». Она, међутим,  оцењује да ове мудре оцене нису имале много утицаја када је реч о томе да Русија  пошаље своју војску да брани оно што сматра својим виталним интересима у Грузији и  Украјини.

Други коментатори виде руску спољну политику као одговор на дволичност Запада у  међународним односима. Ратови у Афганистану, Ираку и Либији су у њиховом случају  само алтруистичка дела великих сила које имају визију и којима се да приговорити само  неспретност ватреног слободарства, док остали бране своје интересе по цену агресија које  су за осуду.

За Жака Левека, професора политичких наука и права са универзитета у Монтреалу, повратак Крима у пролеће 2014. године у клими тензија са Западом означава заокрет у стратегији  коју руска дипломатија спроводи од 2008. године. На међународној сцени је забележила  бројне успехе, од преговора са Ираном и посредовања у сиријској кризи због чега је  2013. године избегнуто бомбардовање ове земље, до додељивања политичког азила  Едварду Сноудену, чиме је показала да је једина у стању да се супротстави притисцима  Вашингтона.

Левек сматра да Русија тражи нову равнотежу светског поретка која ће јој омогућити да  поново успостави везе са Сједињеним државама и евро-атлантским светом на новим  основама. За аутора књиге «Повратак Русије» куцнуо је час за велику равнотежу за којом трага Кремљ.