На једној страни клатна су коментатори попут Бернара Анри-Левија, за кога је Русија варварска држава којом владају Козаци, која личи на неку тамо семи-монголску творевину којом управљају наследници КГБ-а који кују мрачне завере у служби неуротичних царева који гацају у залеђеним водама егоистичних рачуница (колумна у недељнику Поен од 27. фебруара 2014).
Изоловани, одвојени од своје епохе, ове аутократе полако повлаче пионе на великој шаховској табли од слоноваче уместо да читају «Економист». С времена на време потопе коју нуклеарну подморницу јер им причињава задовољство да загађују Баренцово море, док чекају исход илегалног референдума који су изазвали у свом «блиском суседству» са намером да обнове Совјетски савез.
На ову русофобију која се провлачи кроз медијске коментаре указује Оливије Зајец у специјалном броју листа «Монд дипломатик» (издање за децембар и јануар) посвећеном повратку Русије на светску сцену.
Ова поједностављена представа је најчешће она коју о руској политици има просечни читалац новина на Западу. Она се ослања, указује Зајец, на анализе које наглашавају тоталитарне и «лажне» пориве руске културе, као и на наводни континуитет Јозефа Стаљина и Владимира Путина, што је једна од тема француских уводничара и америчких неоконзервативних тинк-тенкова.
Антируска опсесија потиче од озбиљног недостатка анализе, примећује француски истраживач.
Уместо да узимају у обзир супротстављена мишљења када се баве кризом у Украјини, западни медији се упуштају у психолошке анализе руског председника. У западној медијској драматургији постоје само тирани и мученици, констатује Елен Ришар у уводном тексту који говори о клишеима о Русији. О Путину се говори као о човеку који «крије своју праву природу иза низа маски». Коментарише се медијатизована мушкост «бившег агента КГБ-а», «врхунског мужјака» и «московског Рамбоа» (цитати из «Либерасиона» и «Монда»). Ауторка текста сматра да је неопходно променити фокус како би се створила комплетна слика Русије.
За једне је Путин аутократа који гуши политички живот у својој земљи. На светској сцени представља ослабљену силу која жели да избрише понижење из 90-их када се распао совјетски блок, када је Русија пала под старатељство Запада и када су је опљачкали тајкуни. Они, међутим, оцењују да је на дипломатском плану снажење Москве донело корисну противтежу у униполарном свету, за који Путин каже да је « погубан за све који се налазе унутар тог система, као и за самог вођу, који ће се срушити изнутра». Руски председник са правом указује, пише Ришар, на америчке интервенције на Косову 1999. и у Ираку 2003. године ван мандата Уједињених нација, и што подсећа да је «повеља УН једини механизам за доношење одлука о примени силе као последњег излаза» и да «унилатералне акције, често нелегалне, нису решиле ниједан проблем». Она, међутим, оцењује да ове мудре оцене нису имале много утицаја када је реч о томе да Русија пошаље своју војску да брани оно што сматра својим виталним интересима у Грузији и Украјини.
За Жака Левека, професора политичких наука и права са универзитета у Монтреалу, повратак Крима у пролеће 2014. године у клими тензија са Западом означава заокрет у стратегији коју руска дипломатија спроводи од 2008. године. На међународној сцени је забележила бројне успехе, од преговора са Ираном и посредовања у сиријској кризи због чега је 2013. године избегнуто бомбардовање ове земље, до додељивања политичког азила Едварду Сноудену, чиме је показала да је једина у стању да се супротстави притисцима Вашингтона.
Левек сматра да Русија тражи нову равнотежу светског поретка која ће јој омогућити да поново успостави везе са Сједињеним државама и евро-атлантским светом на новим основама. За аутора књиге «Повратак Русије» куцнуо је час за велику равнотежу за којом трага Кремљ.
