На једној страни клатна су коментатори попут Бернара Анри-Левија, за кога је Русија варварска држава којом владају Козаци, која личи на неку тамо семи-монголску творевину којом управљају наследници КГБ-а који кују мрачне завере у служби неуротичних царева који гацају у залеђеним водама егоистичних рачуница (колумна у недељнику Поен од 27. фебруара 2014).
Изоловани, одвојени од своје епохе, ове аутократе полако повлаче пионе на великој шаховској табли од слоноваче уместо да читају «Економист». С времена на време потопе коју нуклеарну подморницу јер им причињава задовољство да загађују Баренцово море, док чекају исход илегалног референдума који су изазвали у свом «блиском суседству» са намером да обнове Совјетски савез.
На ову русофобију која се провлачи кроз медијске коментаре указује Оливије Зајец у специјалном броју листа «Монд дипломатик» (издање за децембар и јануар) посвећеном повратку Русије на светску сцену.

Ова поједностављена представа је најчешће она коју о руској политици има просечни читалац новина на Западу. Она се ослања, указује Зајец, на анализе које наглашавају тоталитарне и «лажне» пориве руске културе, као и на наводни континуитет Јозефа Стаљина и Владимира Путина, што је једна од тема француских уводничара и америчких неоконзервативних тинк-тенкова.
Антируска опсесија потиче од озбиљног недостатка анализе, примећује француски истраживач.
Уместо да узимају у обзир супротстављена мишљења када се баве кризом у Украјини, западни медији се упуштају у психолошке анализе руског председника. У западној медијској драматургији постоје само тирани и мученици, констатује Елен Ришар у уводном тексту који говори о клишеима о Русији. О Путину се говори као о човеку који «крије своју праву природу иза низа маски». Коментарише се медијатизована мушкост «бившег агента КГБ-а», «врхунског мужјака» и «московског Рамбоа» (цитати из «Либерасиона» и «Монда»). Ауторка текста сматра да је неопходно променити фокус како би се створила комплетна слика Русије.
За једне је Путин аутократа који гуши политички живот у својој земљи. На светској сцени представља ослабљену силу која жели да избрише понижење из 90-их када се распао совјетски блок, када је Русија пала под старатељство Запада и када су је опљачкали тајкуни. Они, међутим, оцењују да је на дипломатском плану снажење Москве донело корисну противтежу у униполарном свету, за који Путин каже да је « погубан за све који се налазе унутар тог система, као и за самог вођу, који ће се срушити изнутра». Руски председник са правом указује, пише Ришар, на америчке интервенције на Косову 1999. и у Ираку 2003. године ван мандата Уједињених нација, и што подсећа да је «повеља УН једини механизам за доношење одлука о примени силе као последњег излаза» и да «унилатералне акције, често нелегалне, нису решиле ниједан проблем». Она, међутим, оцењује да ове мудре оцене нису имале много утицаја када је реч о томе да Русија пошаље своју војску да брани оно што сматра својим виталним интересима у Грузији и Украјини.

За Жака Левека, професора политичких наука и права са универзитета у Монтреалу, повратак Крима у пролеће 2014. године у клими тензија са Западом означава заокрет у стратегији коју руска дипломатија спроводи од 2008. године. На међународној сцени је забележила бројне успехе, од преговора са Ираном и посредовања у сиријској кризи због чега је 2013. године избегнуто бомбардовање ове земље, до додељивања политичког азила Едварду Сноудену, чиме је показала да је једина у стању да се супротстави притисцима Вашингтона.
Левек сматра да Русија тражи нову равнотежу светског поретка која ће јој омогућити да поново успостави везе са Сједињеним државама и евро-атлантским светом на новим основама. За аутора књиге «Повратак Русије» куцнуо је час за велику равнотежу за којом трага Кремљ.
Ставови аутора не морају нужно да одражавају ставове редакције
Сви коментари
Прикажи нове коментаре (0)
као одговор на(Прикажи коментарСакриј коментар)