Слушајте Sputnik
    Исламска држава

    Џихадистичка интернационала (1)

    © Sputnik/ Андреј Стењин
    Коментари и Аналитика
    Преузмите краћи линк
    0 57481

    Месец дана након терористичких напада у Паризу, сличан сценарио се поновио у Копенхагену. Покретање огранака Исламске државе у Алжиру, Авганистану и Либији, где су џихадисти погубили двадесет једног Копта, показују да се организација шири ван база у Сирији и Ираку и да је Европа једна од њених главних мета.

    Двадесетдвогодишњи Данац палестинског порекла напао је културни центар и синагогу, убио два цивила и ранио пет полицајаца, пре него што је страдао у размени ватре са полицијом. Попут хиљада младих Европљана, махом муслимана из „проблематичних предграђа“ али и конвертита из „бољих породица“ који су се укључили у џихад у Ираку и Сирији, на атентат га је инспирисала идеологија организације Исламска држава која не престаје да прети Европи новим нападима.

    Ко стоји иза Исламске државе?

    Организација Исламска држава израсла је из Ал Каиде Месопотамије, која је након америчке инвазије Ирака пронашла ново тло за џихад (свети рат). Ирачко крило Ал Каиде је, поред борбе против америчке окупације и нових власти, од почетка деловања у Ираку развијало политички програм поновног успостављања калифата чији ће центар бити Месопотамија. Позивајући се на калифат из епохе династије Абасида (7501258), који је највећи процват доживео у 8. и почетком 9. века, у време владавине Харуна Eл Рашида која је описана у „Причама из 1001 ноћи“, идеолози Ал Каиде су Ирак видели не само као место светог рата, већ и место за успостављање исламске владе која ће управљати свим верницима. Успостављање исламске државе је циљ свих џихадистичких покрета.

    Ал Каида је своју стратегију развила око „обнављања“ сунитског идентитета у Ираку, за који сматра да је једини легитиман и да је угрожен новим политичким поретком који су у Багдаду завеле Сједињене Америчке Државе у корист њихових „колаборатора“ – шиита и Курда. Као одговор на оно што је сматрала антисунитском кампањом, Ал Каида је већ 2003. године планирала да оснује искључиво сунитску владу која ће јој омогућити да успостави калифат са Багдадом као епицентром, што је објаснила у тексту „Зашто се боримо и против кога се боримо“ из октобра 2005. године.

    У америчкој окупацији су видели историјску прилику да нанесу не само одлучујући ударац првој армији света, већ и да оснују исламски емират.

    Од 2005. године Ал Каида у Ираку је посветила већу пажњу политичком концепту чији је циљ да се привуку маргинализовани сунити. Узрок ове политизације била је бојазан да се сунити не укључе у органе нове власти.

    Велики број сунитских националиста у то време није крио непријатељство према џихадистичкој организацији и њеним присталицама, који су оптужени за слепо насиље у коме су жртве и цивили, укључујући и суните. Ал Каида је у томе видела знак „незахвалности“ и жељу да се склопи мир са непријатељем, пе је нападе удвостручила.

    Њен вођа Абу Мусаб ел Заркави сматрао је да би успостављањем мира џихад изгубио снагу, као што се то десило у Босни и Херцеговини после потписивања Дејтонског споразума. Због тога је било неопходно да се уз оружану борбу развије и политичка алтернатива.

    Два месеца пре него што је убијен у америчком нападу јуна 2006. године, Ел Заркави је саопштио да су се стекли услови за формирање исламске владе у Ираку. На изненађење многих посматрача, ирачких као и западних, Ал Каида је 15. октобра 2006. године прогласила Исламску државу Ирак.

    „Проглашавамо крај једне етапе и почетак нове ере, у којој ће бити основан исламски калифат који ће повратити славу ислама“, стоји у њиховом саопштењу из децембра исте године.

    Портпарол Исламске државе позвао је све суните да се прикључе Абуу Омару ел Багдадију, који је представљен као „командант верника“, титула која је историјски припадала калифима, и „принц“ нове државе.

    У визији оснивача, Исламска држава није везана за територију са одређеним границама, већ је у питању универзални пројекат. Њихове амбиције су панисламистичке.

    Ова перспектива је јасно изражена у првим саопштењима Ел Багдадија, који се од самог почетка меша у унутрашња питања земаља у муслиманском свету и шаље поруке и савете муслиманима како да се поставе у питањима која немају никакве везе са ирачким сукобом.

    „Хероји Исламске државе Ирака посматрају са тугом догађаје у Палестини. Јевреји припремају уништавање џамије Ал Акса и то се прећуткује широм света. Ни арапски тирани, ни лидери Уме (исламска заједница) не осуђују ове нападе. Нема ни народних протеста, као да ови догађаји не мењају природу борбе. Што се тиче нас, Исламске државе у Ираку, ми поручујемо нашим пријатељима (Палестинцима) оно што је већ пре нас изјавио шеик и муџахид Абу Мусаб ел Заркави: 'Боримо се у Ираку са погледом упереним ка Јерусалиму, који ће ускоро да освоји Куран, који нас води и мач, који нам је узданица'. Подсећамо браћу да је џихад једини избор и да је прошло време прелазних решења. Оно што је отето силом може да буде враћено само силом! Гвожђе се кали само гвожђем. Следећи пророков пут и захваљујући верним сунитима супротставићемо се непријатељу“, поручио је Ел Багдади у фебруару 2007. године. 

    Национализам као замка

    Панисламистичка идеологија је одбацила национализам као „замку“, „паганску идеологију“ која је у прошлости водила муслимане да се боре у редовима колонијалних сила. Према овој интерпретацији, ирачки националисти су помогли Британцима да победе отоманску власт у Ираку (1917-1918), а ови су их потом издали. Национализам је поделио вернике и удаљио муслимане од вере:

    „Национализам, та стара лаж, та замка која је служила као главна карта окупатору када се осећао ослабљеним, још једном му је помогла да се спасе у тренутку када је био спреман да напусти нашу територију“, стоји у саопштењу из јануара 2008. године.

    У априлу 2007. године, Ел Багдади је прогласио формирање „Владе“, која је представљена као „прва исламска администрација“ у пост-басистичком периоду (након пада Садама Хусеина), састављена од министара. Симболи „формалне“ Владе постали су главне мете Исламске државе.

    Период који је уследио обележили су крвави сукоби Исламске државе са националистичким групама. Као одговор на овај „државни удар“ Ал Каиде, ривалска Исламска армија Ирака је 2007. године створила Фронт за џихад и реформе, са циљем да заштити суните и донесе национални политички пројекат за очување јединства земље.

    Стручњаци се слажу да Исламска држава има људске, војне и финансијске ресурсе, те да још дуго може да финансира рат
    Стручњаци се слажу да Исламска држава има људске, војне и финансијске ресурсе, те да још дуго може да финансира рат
    Исламска држава Ирака је у почетку била суочена са недостатком легитимитета и политичких лидера, од којих су многи убијени у америчким нападима. На ову кризу одговорила је стратегијом терора и напада.

    У априлу 2010. године убијен је Абу Омар ел Багдади, а потом и већина лидера организације. За новог вођу изабран је Абу Бакр ел Багдади, који је позвао Садамове војне и обавештајне официре да му се прикључе.

    Ел Багдади, бивши студент теологије, провео је шест месеци у једном од злогласних америчких затвора у Ираку који су послужили као расадник џихадиста. У затвору је срео бивше Садамове официре који ће постати језгро Исламске државе.

    Две групе које до тада ништа није спајало ујединиле су се против заједничког непријатеља – Американаца и њихових савезника, шиитске Владе. 

    Овај пакт је у основи нове организације – 17 од 25 команданата Исламске државе срели су се у америчком затвору.

    „Поход“ на Ирак

    Када је у Сирији избио грађански рат Исламска држава у Ираку је имала незнатан утицај. У лето 2011. године Ел Багдади је послао неколико стотина бораца у Сирију под именом Фронт aл Нусра. Њихова мисија је у почетку била да се боре против војске Башара Eл Асада, али и да се наметну као главна снага међу супротстављеним групама унутар опозиције. Опозиционе снаге су војно и политички подржавале западне земље, на првом месту САД и Француска, којима је циљ био свргавање сиријског председника. 

    Ал Нусра је за годину дана проширила базу у Сирији, домогла се значајних финансијских средстава и постала позната по стратегији терора коју је спроводила на освојеним територијама на којима је завела шеријатске законе. Јавне егзекуције, одсецање главе и разапињање на крст имале су за циљ психолошко застрашивање становништва. Ова стратегија омогућила је џихадистима бројне победе на терену.

    До преокрета је дошло у јулу 2012. године, када су пале границе Турске. Од тог тренутка, добровољци из целог света несметано улазе у Сирију, од којих многи никада нису учествовали у борбама, како би се прикључили организацији која прераста у Исламску државу Ирака и Сирије. Ова организација дели више стотина километара границе са Турском, где се налазе базе за прихватање џихадиста који најчешће долазе из земаља Магреба и Европе. Међу њима је 3.000 Тунижана, 2.000 Мароканаца и више од хиљаду Француза, али и искусни џихадисти из Чеченије, Пакистана, Авганистана.

    Почетком 2014. године, након две године рата, Исламска држава уклонила је ривале и наметнула своје законе у Сирији. Маскирани борци покренули су пропагандну кампању преко друштвених мрежа у којој славе рађање нове државе, са филмовима чији квалитет не заостаје за холивудским. Њихов слоган: „Исламска држава! Остаје!“, попут маркетиншког слогана Барака Обаме: „Yеs, wе cаn!“, постао је ратни поклич исламиста широм света.

    Оснажени у Сирији, кренули су на Ирак, где нико није озбиљно узимао њихове најаве.

    Прва етапа је била освајање Мосула, другог града по величини, који је након месеци преговора са локалним сунитским племенима и бившим Садамовим официрима у региону пао за неколико сати, готово без отпора. Џихадисти су се домогли најмодернијег оружја којим су Американци опремили ирачку војску, војног арсенала у вредности од три милијарде долара. Приликом заузимања града из банака, према процени ирачких власти, покупили су око 400 милиона долара.

    Исламска држава је од организације прерасла у војску од 40.000 бораца која контролише територију насталу на рушевинама Ирака и Сирије. Њен први гест је било брисање границе између Сирије и Ирака, коју сматрају симболом колонизације. 

    За разлику од Ал Каиде, која је зависила од страних донатора, Исламска држава је финансијски аутономна – 82 одсто средстава долази из извора које сами контролишу, на првом месту нафте. Процењује се да држи двадесетак нафтних извора, односно 10 одсто ирачке и 60 одсто сиријске производње. Обрт новца је између педесет хиљада и милион евра дневно. 

    Ова трговина се одвија несметано захваљујући везама Исламске државе са кријумчарским мрежама које су се развиле још у време међународних санкција против Садама Хусеина. Камиони-цистерне свакодневно прелазе границу Турске, чије власти окрећу главу. Цена нафте је испод тржишне, око 30 долара по барелу. Једном када пређе границу, нафта коју контролише Исламска држава је на међународном тржишту, укључујући и западно.

    Организација контролише 24 банке у Ираку и Сирији, које и даље несметано обављају међународне трансакције. 

    Стручњаци се слажу да Исламска држава има људске, војне и финансијске ресурсе, те да још дуго може да финансира рат. 

    Атентати у Паризу и Копенхагену, као и покретање огранака у Алжиру, Авганистану и Либији, где су џихадисти погубили двадесет једног Копта, показују да се организација шири ван база у Сирији и Ираку и да је Европа једна од њених главних мета.

    Тагови:
    тероризам, ИД, Исламска држава, Ирак, Данска, Француска
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога