Слушајте Sputnik
    Границе СФРЈ у бојама Црвене звезде, без Словеније

    Јубилеј Звездиног тријумфа: Последња победа Југославије

    © Sputnik/ Aleksandar Milačić/ flickr/footysphere
    Коментари и Аналитика
    Преузмите краћи линк
    Ненад Зорић
    0 201

    Црвена звезда била је пре 24 године фудбалски гигант: три играча из Црне Горе, четири из Србије, по један из Хрватске и БиХ, двојица из Македоније и тренер Србин из Осијека. Невероватно поклапање са идејом „скраћене Југославије“ — Црна Гора, Босна, Македонија, делови Хрватске, без Словеније и Алијом Изетбеговићем као председником.

    Небо изнад Книна. Август 17. Година 1990. Два полицијска хеликоптера пресрећу два ловца ратног ваздухопловства. Посаде разговарају радио-везом. Хеликоптери се окрећу и одлазе.

    Седам месеци раније, 22. јануара увече, делегација ЦК Словеније предвођена Миланом Кучаном напушта „Сава центар“. Слободан Милошевић предлаже да се пређе на доношење одлука, али се делегација Хрватске супротставља. Наредног јутра, Милан Панчевски, председник Председништва ЦК СКЈ делегиран из Македоније привремено закључује рад Четрнаестог (ванредног) конгреса Савеза комуниста Југославије. Конгрес никад није настављен, па је тако, бар формално, прекинута владавина СКЈ дуга 45 година.

    Трг у Букурешту. Децембар 20. Година 1989. Николаје Чаушеску говори о „страном нападу на независност Румуније“. У исто време Миодраг Белодедић, најбољи одбрамбени играч ФК Стеауе налази се у Београду, где покушава да пронађе формулу како да заигра за Црвену звезду. Одбијен од масе која је два дана раније почела протесте на улицама Темишвара, Чаушеску одлази у палату Снагов, затим у Трговиште — где на Божић исте године са супругом Еленом бива стрељан.

    Исте године ФК Келн у реванш мечу трећег кола купа УЕФА успева да надокнади заостатак из Београда и ФК Црвена звезда испада после три примљена поготка. Немци (опет) упорношћу избацују Србе који се (по ко зна који пут) питају хоће ли икад моћи да имају такав менталитет.

    Легендарног Шекија (Драгослав Шекуларац) у лето наредне године на клупи Црвене звезде замењује Љупко Петровић  — који са „каљења“ из ФК Рад враћа Владимира Југовића, а из иностранства брзоногог Драгишу Бинића.

    Стадион „Максимир”. Година 1987. После тренинга ФК Динама, тренер Мирослав Ћиро Блажевић куне се да ће појести оно што се не једе — ако Роберт Просинечки постане велики играч. Роби је те године стигао на „Маракану“. Годину касније придружују му се Дејан Савићевић и Дарко Панчев. Дочекали су их Стојановић, Радиновић, Маровић, Василијевић, Шабанаџовић, Најдоски, Стошић… Као шлаг на торту реализован је трансфер Синише Михајловића, најбољег играча ФК Војводине.

    Предуслови за стварање мита

    Сви побројани догађаји, директно или посредно, условили су да репортер РТС-а Милојко Пантић 29. маја године 1991. из Барија гледаоцима издекламује: „Одлучујући тренутак утакмице… Дарко Панчев и… Олмета… Дарко Панчев… Црвена звезда је шампион Европе. Црвена звезда је победник Купа европских шампиона. Највећи успех југословенског клупског фудбала. Дарко, Дарко, Дарко“.

    Овај, само Пантићу својствен делиријум, не би био могућ да су се хрватски полицајци у оним хеликоптерима оглушили о наређење и били оборени од стране ЈНА. Или да су се искрцали на путеве и пруге око Книна, покушавајући да спрече „балван револуцију“. У оба случаја десило би се оно што се касније десило на Плитвицама и у Пакрацу.

    Просинечки би тад био принуђен да поступи као Јуриј Здовц (словеначки кошаркаш и репрезентативац Југославије) кад је пред кошаркашко првенство у Риму кроз сузе саопштио Дуди Ивковићу (селектору) да би хтео али да не може да игра за репрезентацију, јер се плаши за фамилију. Да револуција у Румунији није успела и да се Чаушеску вратио у Букурешт, исто би морао да уради и Белодедић.

    Најзад, да генерални секретар Владимир Цветковић и директор Драган Џајић (са све Драганом Стојковићем Пиксијем у тиму) нису попили она три „шамара“ у Келну, не би им толико прорадио инат. Свакако, незаобилазан је био и Звездин Север.

    Фудбалски конзорцијум

    Треба ли нагласити да је председник клуба био Радмило Богдановић, тадашњи министар полиције?! И да је Цветковић касније постао министар за спорт и омладину?! Све је, дакле, било „утегнуто“. Прешло се на терен.

    Звезда, нажалост, није Барселона или Манчестер па да стратешки може све у танчине да испланира, али је циљ постојао. Жеља је била купити све што од играча вреди на тржишту, а које се споразумева истим језиком. Организациони и финансијски план је то чинио реалним. Кад Цветковић обезбеди гаранцију, на пример Беобанке, можеш да купиш кога хоћеш. Кад Џајић направи селекцију за коју се из авиона види да има огроман потенцијал, онда играчи и сами трче да се прикључе тој екипи.

    Тако је настао гигант. Фудбалски конзорцијум. Својеврсна клупска репрезентација Југославије. Доиста, без Срећка Катанеца и Џонија Новака из Словеније, или Далматинаца Алена Бокшића и Роберта Јарнија. Наиме, на терену „Маракане“ била су три играча из Црне Горе, четири из Србије, по један из Хрватске и Босне, и двојица из Македоније. Тренер је био Србин из Осијека.

    Готово невероватна коинциденција и преклапање са идејом „скраћене Југославије“, са Црном Гором, Босном, Македонијом и деловима Хрватске, без Словеније. И Алијом Изетбеговићем као председником. Ова Милошевићева идеја суштински је сурогат платформе „два плус два, плус два“ (Србија и Црна Гора у федерацији, Босна и Македонија у блажој федерацији и Хрватска и Словенија у конфедералном односу), коју су промовисали Изетбеговић и Киро Глигоров, председник Македоније. Отцепљењем Словеније и Хрватске, ова идеја је пропала.

    Газиместан ФК Црвене звезде

    Онај шут Дарка Панчева (испоставиће се касније) представља егзекуцију последње победе (скраћене) Југославије. Као што долазак Фрања Туђмана 6. августа 1995. дан после „Олује“ на Книнску тврђаву — љубљење тробојке са шаховницом и речи: „Застава овде значи довршење дјела успоставе слободне и независне хрватске државе“ — представља њен последњи пораз.

    Услов за побадање хрватске заставе био је вађење стуба од седам метара и 25 центиметара који је од 24. маја 1991. па наредне четири године био пободен у бетон испред железничке станице у Книну. Стуб је, у ствари, пречка са гола ближе Звездином Северу под коју је у 90. минуту Клаус Аугенталер послао лопту у свој и Бајернов гол, а Звезду у финале и историју.

    У историју (ону мање поучну) су отишле и све „Југославије“, отишли су и Туђман, Изетбеговић и Милошевић. Нажалост, отишла је и Петровићева идеја да доведе Шукера и Јокановића и тако покаже да фудбал није игра у којој побеђују Немци. И да онај успех на „Светом Николи“ у Барију није био инцидент.

    Душмани су хтели другачије. Тим је распродат за много мање новца него што су играчи реално вредели. Али опет за пристојну суму, која се није запатила или осетила на тадашњој „Маракани“, данас стадиону „Рајко Митић“.

    Тако је Бари ФК Црвеној звезди, заправо, био оно што је Милошевићу био Газиместан. Највећи од свих тренутака после ког је, веома брзо, све кренуло да се руши. Звездино Косово.

    Тагови:
    Бари, тријумф, коментар, Црвена звезда, фудбал, СФРЈ
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога