Слушајте Sputnik
    Ангела Меркел и Барак Обама

    Како Америка „намешта“ Европу да ради на своју штету?

    © AP Photo /
    Коментари и Аналитика
    Преузмите краћи линк
    Владимир Судар
    0 442

    „Ако се читају Викиликсови извештаји, онда видимо да је реч о крајњем ниподаштавању Европе, која се доживљава као неки рођак који није баш при најбољој памети, али је користан јер има неку велику имовину“, каже Слободан Рељић.

    Под притиском Сједињених Америчких Држава, земље-чланице Европске уније неретко доносе одлуке у корист своје штете. Још од увођења санкција Русији, из најмоћнијих земаља ЕУ попут Немачке, стизали су гласови из бизнис кругова о штетности санкција за привреде европских држава.

    Чим је, под притиском Сједињених Држава, Европска унија увела санкције Русији, делегација немачких крупних индустријалаца упозорила је канцеларку Ангелу Меркел о њиховој штетности по најмоћнију европску економију. Иако је Меркелова саслушала индустријалце и уважила њихово мишљење, санкције ЕУ према Русији додатно су пооштраване.

    Бивши немачки канцелар Герхард Шредер оценио је данас да је велика грешка што руски председник Владимир Путин није позван на самит Г7 уз напомену да „Русија има алтернативу Европи, али то не важи у обрнутом смеру“.

    Иначе, од увођења санкција, бројни аналитичари, чак и на Западу, приметили су да земље ЕУ под притиском Сједињених Држава доносе одлуке у корист своје штете.

    Моћ НАТО-а и „Јужни ток

    Главни инструмент утицаја Сједињених Држава на владе европских земаља да доносе одлуке у корист своје штете је њихова централна улога у НАТО-у, сагласни су саговорници Спутњика.

    Александар Митић, председник Центра за стратешке алтернативе, каже за Спутњик да је кључни инструмент моћи САД у Европи НАТО, који своју доминацију намеће преко „НАТО кишобрана“. Највећи заговорници НАТО-а у ЕУ су најчешће и највећи савезници САД који, уколико дође до кризних ситуација између САД и ЕУ, преломе на америчку страну.

    Реч је, пре свих, о Великој Британији, а у последњих десетак година ту су и Пољска и балтичке земље.

    „САД преко НАТО-а успевају да промовишу и свој концепт енергетске безбедности, односно да путем приче о енергетској безбедности гурају свој концепт диверсификације довода гаса и нафте, који у Европу долазе углавном из Русије. САД су биле против ’Јужног тока‘, сада су против ’Турског тока‘ а то све иде на штету интереса држава ЕУ с обзиром да, реално, САД не могу да понуде никакву озбиљнију алтернативу руском гасу“, каже Митић.

    Он додаје да је важан инструмент америчке доминације и „прављење нестабилности како на Балкану, тако и у Украјини“ и да постоји „јасна стратегија одвлачења Европе од Русије и прављења једног вештачког раздора“.

    Европа као америчка постратна колонија

    Социолог др Слободан Рељић, бивши главни и одговорни уредник Нина, сматра да је ЕУ, односно цела Западна Европа, још од завршетка Другог светског рата „америчка постратна колонија“.

    Рељић каже да је после рата направљен један антисовјетски систем, ком су се после пада Берлинског зида прикључиле и источноевропске земље, који је под директном контролом Американаца.

    „Ми живимо у земљи у којој се најбоље зна како Америка 'преговара'. Имали смо оне чувене преговоре у Босни, где ЕУ пошаље неке преговараче, онда они као нешто причају и на крају дође Холбрук и каже ви немате појма и онда он доноси неке одлуке иако не зна шта се ту дешава. И кад донесе те одлуке он не каже како смо ми неспособни него, као Европа не зна да решава проблеме“, подсећа Рељић.

    Америчка контрола ЕУ је — иако постоји и НАТО и бројни корпоративни утицаји — потпуно директна и „она се само у дневној политици представља као нека врста комуникације“.

    „Ако се читају Викиликсови извештаји, онда видимо да је реч о крајњем ниподаштавању Европе, која се доживљава као неки рођак који није баш при најбољој памети, али је користан јер има неку велику имовину“, каже Рељић и додаје да се Европа понаша тачно онако како Американци желе и да су све европске критике нека врста циничне котерије.

    Европа је сама по себи једна организација без реалног циља и посебно у оваквим кризним ситуацијама, она је једна комична организација која има 28 чланица и са тим бројем чланица никад се ни о чему не може благовремено донети релевантна одлука, сматра он.

    „У бившој држави имали смо шест република, па никад нисмо могли донети благовремену одлуку“, подсећа Рељић.

    Ирационална русофобија

    Социолог Владимир Вулетић, професор Филозофског факултета у Београду, каже да су Сједињене Државе и данас централна земља светског капиталистичког система, због чега су земље које припадају том систему често принуђене да, зарад стабилности система и колективне безбедности, понекад жртвују своје интересе.

    Кад је реч о механизмима помоћу којих САД остварују контролу над западноевропским савезницима, поред доминантног положаја САД у НАТО, Вулетић истиче снагу америчке привреде, уз подсећање да су немачке директне стране инвестиције још увек највећим делом усмерене у привреду САД.

    Уз то, Вулетић наводи и хладноратовску свест, односно „ирационалну“ русофобију која је постојала у европским земљама и много пре украјинске кризе.

    „Хладноратовска свест која влада у Европи само је потхрањена последњим догађањима у вези са Украјином. Пре неких пет до седам година, у разговорима са пријатељима из западних земаља, било ми је чудно откуд русофобија која је мени деловала неразумно, непримерено, али она је постојала и никад нисам добио рационалан одговор на то питање. Реч је о добро утабаном страху од Русије који је, као и сваки страх, ирационалан“, каже Вулетић.

    Он подсећа и на једно међународно истраживање од пре неколико година (пре украјинске кризе) у ком су испитаници већине европских земаља, сем неколико држава са југа континента, као главну кочницу евроинтеграција видели — Русију.

     „Чак и у време Јељцина, који је, могло би се рећи, био изузетно добар или згодан партнер САД ова врста русофобије није напуштена“, закључује Вулетић.

    Тагови:
    русофобија, утицај, хладни рат, санкције, ЕУ, НАТО, Борис Јељцин, Ричард Холбрук, Владимир Вулетић, Герхард Шредер, Александар Митић, Ангела Меркел, Слободан Рељић, СФРЈ, Пољска, Немачка, Велика Британија, САД
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога