Слушајте Sputnik
    Студентски протест 1996. године

    Студентски протести 1968-2014: Од мањка комунизма до вишка капитализма

    © AFP 2018 / Милош Јелесијевић
    Коментари и Аналитика
    Преузмите краћи линк
    Сенка Милош
    0 198

    Једна од парола студентског протеста деведесетих била је „Искључи ТВ, укључи мозак“. Млади данас мало гледају телевизију. Информишу се преко друштвених мрежа, а управо оне амортизују незадовољство сиромаштвом, неправдом, системом. Пароле су заменили коментари који се углавном губе у сајбер простору, којим суверено владају ботови разних боја.

    Навршило се 47 година од студентских демонстрација у Београду 1968. године. Тог 3. јуна студенти су тражили више комунизма, деведесетих година прошлог века демократију, а данас траже мање школарине и испитни рок више. Пиштаљке су све тише. Да ли студентска револуција данас може да мења друштво? Студенти мисле да може, а некадашњи учесници револуција у то углавном не верују.

    Студенстки протести у Београду 3. јуна 1968
    Студенстки протести у Београду 3. јуна 1968

    Доле црвена буржоазија!

    Вук Драшковић је 1968. године био студент четврте године права. Иако се то коси са његовим данашњим политичким убеђењима, као и сви учесници протеста, тражио је више комунизма. Протест је избио на таласу великих студентских буна у Немачкој и Француској. Иако су се Црвени Дучке и Црвени Бендит борили против рата у Вијетнаму и капитализма, визија бољег друштва, бољег света, пренела се на социјалистичку Југославију.

    Иако су сећања на демонстрације против Милошевићевог режима свежије, Драшковић се са носталгијом присећа 1968. Повређен је у сукобу са полицијом и та судбина га је пратила.

    После великог искуства у политици, држи се Черчилове тезе да онај ко у младости није левичар — нема срца, а ко у старости није конзервативац — нема мозга.

    „Била је то одлична политичка едукација“, каже он, присећајући се како је Тито тактички обмануо студенте.

    После недељу дана протеста одржао је говор пун похвала, рекао да је поносан што има такву комунистички оријентисану омладину и да му је она потребна да рашчисти са девијацијама у друштву.

    Студенти су из стања страха прешли у стање заноса, опијености Титом, прекинули демонстрације, изашли на улице Београда, певали „Друже Тито, ми ти се кунемо“. После само неколико дана, Јосип Броз је напао студенте, рекавши да међу њима има капиталистичких, прозападних агената.

    „Револуција је појела своју децу, како то обично бива, вође су изневериле своје циљеве, а револуција појела саму себе“, каже Драшковић.

    Он ипак верује да револуција може променити друштво, али данашњу омладину не можемо да посматрамо изоловано, изван општег стања духа у Европи и у читавом свету.

    Студентски протести у Београду 3. јуна 1968.
    © AP Photo / AP Photo
    Студентски протести у Београду 3. јуна 1968.

    „Данас у свету влада криза ауторитета, криза личности од визије, криза вођа. Не би ме изненадило да негде за председника владе буде изабран компјутер. Последњи велики лидери на западу били су Де Гол, Вили Брант, Маргарет Тачер, Кенеди због своје трагичне смрти, Никсон због великих и храбрих потеза на обустављању Вијетнамског рата и успостављању мостова, пре свега са Москвом. У свету уопште данас влада недостатак визије. Гради се свет велике провалије између обесно богатих на једној и бедних на другој страни. Упркос чињеници да то наводи на закључак да је време за леву револуцију, нарочито међу младима, тих револуција нема. Ако је икад идеалан тренутак за ту буну младих људи — можда је то сад, али ми данас немамо ни Црвеног Рудија, нити у Београду имамо генерацију из '68“, каже Вук Драшковић за Спутњик.

    Слобо, ми ти не можемо помоћи

    Када је протест завршен, млади  револуционари отишли су свако на своју страну. Једни су постали део система, други су почели да се баве практичнијим стварима, неки се окренули науци, а четврти постали вође нове револуције, односно страначке вође.

    Тако су завршиле и вође протеста деведесетих. Један од лидера, Чедомир Антић, некадашњи члан неколико странака демократске оријентације, доцент Филозофског факултета, мисли да је тешко поредити студентске протесте у нашој земљи и да се у последњем случају ради само о блокади факултета.

    „Протести деведесетих били су први десничарски и остварили су свој циљ, колико год то данас деловало чудно, Србија је постала демократска држава. Аутохтоно нису били везани за Запад, али велике силе које су помогле Милошевићу да се одржи касније су креирале карикатурални покрет 'Отпор', који није успео да се одржи на Универзитету, али је, управо захваљујући њиховом финансирању, успео да се наметне као референтно сећање на отпор деведесетих“, каже Чедомир Антић.

    „Моја генерација је имала много користи од протеста, не говорим о онима који су постали министри, народни посланици, богаташи, који су, част изузецима, срамота, не само моје генерације, већ и Србије. Имали смо демократску већину за испуњење захтева, настава није могла да се одржи, после протеста смо имали изборе које су добили они који су учествовали у протесту. То је био велики тријумф демократије. Тај протест је допринео и народном јединству у Србији, што је јако важно, јер је народ био систематски дељен од великих сила и од Милошевићевог режима“, присећа се Антић.

    Он сматра да данашњи студенти могу да мењају друштво, али морају то да чине са позиција које су у овом тренутку модерне. Не могу недемократским средствима да мењају демократски поредак.

    Јако је тешко мењати бирократизовану државу, али колико год је тешко мењати снаге које су огрезле у криминал и корупцију и непросвећени народ, треба кренути од реалних захтева на Филозофском факултету. Не могу да траже да се омогући студентски стаж људима који студирају девет година, не треба да позивају на обнову Брозове државе, категоричан је Антић.

    Студент није запалио жито, али може да запали преко

    Студентски протести од 2006. до 2014. године заснивају се искључиво на студентским правима и више личе на синдикалне. Академци су тражили више бодова, мање школарине, веће стипендије и кредите.

    Један од лидера, Коста Ристић, објашњава за Спутњик да тако функционише студентска борба у капитализму, млади се боре за своје материјалне интересе, јер они доминирају, али онда схвате друге ствари, да није у питању само 30 бодова, већ да се цео систем уротио против њих. „Када је све идеолошки проблематично, када је генерално јак антикомунизиам, јер власт постмодерне каже да нема идеја, да је крај историје, ми се ослањамо на то да човека увучемо у борбу за његове материјалне интересе. Када уђу у ту борбу, људи се углавном политички освесте. Почну да се развијају политички, кроз борбу и кроз образовање“, каже Ристић.

    Студентски протести у Београду, јесен 2014 године
    © Фото : Grupa ART
    Студентски протести у Београду, јесен 2014 године

    Он ипак не верује да студенти могу да сруше актуелну власт. Мишљења је да је идеја о томе да студенти могу да промене било шта, осим свој Универзитет, малограђанска представа.

    „Студенти су резерва буржоазије или радничке класе, то је њихова једина улога, они су друштвена резерва. Ми као вође борбених студентских покрета трудимо се да припремамо студенте да буду резерва радничке класе, пролетаријата, а не да буду резерва буржоазије, пошто је то јака тенденција међу студентима“, објашњава Ристић.

    Лајк уместо транспарента

    Да ли су млади људи са напретком науке и технологије гурнути у изолацију? Садржаји са глобалне информатичке мреже наметнули су стил долче вите — слатког живота, као врховног идеала. Да ли за идеале данас гину будале?

    Једна од парола студентског протеста деведесетих била је „Искључи ТВ, укључи мозак“. Млади данас мало гледају телевизију. Информишу се преко друштвених мрежа, а управо оне амортизују незадовољство сиромаштвом, неправдом, системом. Пароле су заменили коментари који се углавном губе у сајбер простору, којим суверено владају ботови разних боја.    

    Тагови:
    студентски протести, студенти, Винстон Черчил, Коста Ристић, Јосип Броз Тито, Чедомир Антић, Вук Драшковић, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога