Слушајте Sputnik
    Полиција у борбеним колима у Подгорици

    Црна Гора: Одбрана и последњи дани

    © REUTERS / Stevo Vasiljevic
    Коментари и Аналитика
    Преузмите краћи линк
    Ненад Зорић
    0 541

    Институционално решење кризе значи: Мило може да оде, али систем и усмерење државе мора да остане исто. Опозиција пак не пристаје на институције јер су и избори, ма кад били расписани, са Ђукановићем у власти — унапред осуђени на пропаст.

    Најдужа црногорска ноћ, односно протест против тамошњег режима ће према свој прилици још трајати, па је прерано говорити о победнику. Али се он наслућује. Још јаче се оцртава ко ће бити губитник.

    Тренутни епилог најновијег протеста у Црној Гори садржан је у чињеници да се са сваком наредном суботом, односно наредним протестом, јача бунт против режима, повећава број демонстраната и да власт оличена у лику и делу Мила Ђукановића постаје све нервознија. И, можда још важније, све усамљенија.

    То што се после опозиционог ултиматума није десио црногорски 5. октобар не значи да је прошла опасност по режим и никако не значи да је протест доживео фијаско. Напротив.

    Знала је опозиција и пре него што је почео митинг да човек који влада четврт века, и који је остављен од свих почео да се бави сопственим репом, неће широм отворити скупштинске двери и рећи: „Уђите браћо, чему вакат томе је и вријеме“. Зато је њихов посао био да наставе протесте, доведу људе на трг и да покажу да не пуцају из празне пушке. Што је и учињено.

    На неки начин им је, опет као и оне тамо суботе, и сам режим помогао јер је сликом која је отишла у свет — из којег откад трају протести не долази подршка режиму — послата јасна порука о пребијању политичких противника, поновном хапшењу посланика и свеопштем очају власти јер само очајна власт прибегава методама виђеним у Подгорици у суботу.  

    Русе кара, Америци приговара

    Чињеница да хапсе Андрију Мандића, и то баш њега а не неког другог опозиционара, говори о намери да се додатно, па и тим чином, оправда пропаганда режима према којој протести нису широк вид грађанског незадовољства већ просрпска ујдурма усмерена на рушење уставног поретка. Мандић је, као вођа Срба у Црној Гори, требао Ђукановићу као оправдање за вапаје које већ више од недељу дана упорно шаље Западу. И Запад упорно ћути, или ако проговори осуђује немире и поручује да је дијалог потребан.

    Мило Ђукановић у Француској
    © AP Photo / Remy de la Mauviniere

    Очај власти показује још један податак. Досадашња Ђукановићева пракса била је да се, кад год наступи било која врста кризе, прво хвата за црногорство и оптужи Србију. Сад не оптужује званични Београд, али оптужује Србе. Нови моменат који и он и његови чауши понављају јесте оптужба на рачун Русије. Међутим, и сам Ђукановић је довољно геополитички писмен да не верује у оно што изговара, већ покушава да оптужбама на рачун Русије пошаље поруку Западу.

    Консензус политичких актера

    Оно што се са сигурношћу у овом тренутку може рећи јесте да су се у Црној Гори у овом тренутку поклопили интереси свих (осим фамилије Ђукановић) политичких актера у једној ствари: Мило није будућност Црне Горе.

    Разлика између опозиције, како Демократског фронта тако и дела опозиције која је напустила парламент али се није у потпуности прикључила протестима, са једне и Социјалдемократске партије Ранка Кривокапића, а чини се и Запада, са друге стране — јесте што опозиција неће у институције, док ови други инсистирају на иституционалном решавању кризе.

    То институционално решавање кризе значи: Мило може да оде, али систем и усмерење Црне Горе мора да остане исто.

    Зато Кривокапићев позив опозицији у суботу увече да уђу у црногорску скупштину на споредни а не на главни улаз не значи да он остаје на бранику режима, већ је порука тој опозицији да ако хоће да рачунају на сарадњу, њихова политика се зна. Опозиција међутим, првенствено, не пристаје ни на какве разговоре у институцијама у којима је Ђукановић, јер су и избори, ма кад били расписани, са Милом у власти — унапред осуђени на пропаст.

    Како до прелазне владе

    Зато је главни циљ протеста прелазна влада јер ће, ако до ње дође, она значити оставку Мила Ђукановића, а та оставка значиће велику поруку првенствено грађанима Црне Горе.  Демонстранти, али и они који су ове две суботе остали код куће, најновијом репресијом од стране режима нису осетили страх али јесу „намирисали крв“, односно слабост тог режима. Међутим, та слабост је недовољно видљива да би слободно изашли на изборе и гласали против. Оставком се испуњава и тај услов.

    Како онда доћи до прелазне владе? У Црној Гори после ове две суботе ништа више неће бити исто, то је аксиом. Режим не може назад, а опозиција ако иоле мисли о својој будућности не сме и, према најновијим изјавама, неће назад. Па ко више издржи.

    Последњи протест није био 5. октобар, али је далеко од тога да представља тек 9. март. Дакле, овосуботњи скуп на тргу у Подгорици није мајка свих митинга и почетак промена, већ је нека средина или завршна фаза борбе да Ђукановићу виде леђа. Само, не може све преко (једне) ноћи.  Уосталом, и 5. октобар у Србији није успео само због тога што је народ дошао пред скупштину, већ и због тога што је режим урушен изнутра.

    Зато ће главна ствар у наредном периоду бити прича о могућем приближавању два преовлађујућа интереса на тамошњој политичкој сцени. Једног који решење види у одласку Ђукановића али да притом усмерење земље остане исто, и са друге стране опозиције која не пристаје на институције у којима је Мило али и која је раније била против уласка земље у НАТО.

    Тагови:
    протест, опозиција, Мило Ђукановић, Подгорица, Црна Гора
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога